О кривици и вечном националном архетипу

Српска политичка елита у прошлости издала је народ који јој је веровао, као што се, у многим случајевима, збива и данас…

„Мој добри роде сви су лагали.“
Дучићева „пјесан“ за данашњи дан

О овоме што нам се сад збива и о кривици за таква збивања,  као о вечном националном архетипу, својевремено је писао Јован Дучић у стиховима „Песме“, настале у Америци 1943, где је овај генијални српски вук самотњак био битку за истину о страдању свог народа у НДХ ( а ту истину прикривали су сви, како западни „савезници“, тако и, да се Хрватима не замере, чланови наше владе у избеглиштву; о „братство-јединственим“ титоистима  да се и не говори). Ближила му се смрт, а он је, поред  „Лирике“, метафизичке „Књиге над књигама“, већ написао низ родољубивих стихова, међу којима је блистао страшни „Врбас“ ( „Носи, српска реко, крв наших синова“; и још: „Пре свачији сужњи но ичије слуге“).
И  тако сам, листајући по сећању,  дошао до Дучићеве предсмртне „Песме“ (издвојена у антрфилеу).

ГОТОВИНА ЗА ВЕРЕСИЈУ
У америчком, мисионарском изгнанству, Дучић је свом силином свог ума ударио не само на „најхрабрији народ на свету“ Хрвате ( храбре не зато што се ничег не боје, већ зато што се ничег не стиде ), него и на издајнике у српској елити који су свој народ и довели до Јасеновца и Јадовна. Јер, усташе су пре покоља у Глини жртвама заточеним у Храму јасно рекли да су на нож осуђени још 1918. године. А 1918. године не би било без великих србијанских утописта, мантрично су понављали „Брат је мио које вере био“ и певали химне троименом СХС народу, који једва чека слободу од пијемонтског Београда. Обрачунавајући се са југославизмом, Дучић пише у чланку „Велика Србија и Србија велика“: „Када смо изишли из ратова 1912-1918, Србија је била постигла највећи престиж међу народима: три победничка рата, ненадмашне заслуге српске војске, сјајно место српске династије, финансијски кредит без такмаца, најтешња веза са савезницима, најкултурнијим и најбогатијим. Сутрадан после тога, Србија је дала готовину за вересију. Без икакве потребе она је пришла стварању Југославије у заједници са католичким народима, који никада нису имали са Србима заједничку историју, ни заједничку традицију, ни заједничко законодавство, ни заједничку културу и навике (…) Никад Хрвати, ни у здравицама, ни при последњој чаши, нису изразили жељу да српски Београд буде њихова престоница, српски краљ њихов краљ и православна већина да буде већином у њиховој држави.“ За  такву трагичну одлуку о стварању Југославије били су, по Дучићу, криви пре свега представници самоуверене србијанске елите који нису знали с ким имају посла, нити су познавали „хрватску малу историју“ и „хрватску чудну и компликовану психу“…А онда је, у СХС утопији, од Срба скривана хрватска мржња према заједничкој држави и њихова спремност за обрачун са „шизматичком“ већином која му је била „крв на очима“. Српска политичка  елита је издала народ који јој је веровао, као што се, у многим случајевима, збива и данас.

У ПРИЧЕСТ ОТРОВ СТАВЉЕН
Дакле, они који је требало да виде ослепели су; народне вође, политичари и знатан део интелигенције повели су народ у понор. Зашто – дознајемо у првој строфи Дучићеве „Песме“: трагали су само за својом срећом и трудили су се да се што више окористе и накраду. Сишући крв  ближњима трудили су се да омаме идеологијом самозаборава  (утапања у непостојећу „троименост“ ), као што данас омамљују евроунијатским лажима ( а воде нас у ропство Турцима ). Спремни су да са убицама и издајницима стварају кошмарну будућност, причајући о томе да њихова утопија (на српском: нигдина, недођија ) нема алтернативу, чиме, како рече Мило Ломпар, несвесно објављују срж свога пројекта: Смрт народа који воде ( јер само смрт нема алтернативу). Сви мостови, што треба да човека пребаце преко историјских понора на неки светли заједнички  циљ – ломни су и непостојани. Али, шта је најстрашније управо по Дучићу? То што на згаришту његовог народа, ојађеног, осакаћеног, кланог и убијаног, држе сумануте пропагандне  говоранције, пирујући на свеопштем  губилишту  (какав монструм треба бити, па у НАТО водити народ Србе међу којима се сваке године од тумора разболи 20 хиљада људи – од тога преко пет стотина мале деце – што је последица НАТО уранијума баченог за време бомбардовања 1995. и 1999. године?) Најважније им је да ућуткају мртве, да Србе наведу да забораве Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Дракулиће, Мотике, Шарговац ( кад су наша „балканска браћа“ у питању), и да похитају у Евроамерику, прећуткујући европска недела – Крагујевац и Краљево 1941, Бањицу и Сајмиште за све  време Другог светског рата, а од недавних догађаја „Бљесак“ и „Олују“ (којих не би било без дозволе вашингтонске  империје) и, наравно, малу Милицу Ракић и њене вршњаке. Мртви не смеју да се јаве да би локални издајници, капои нашег концлогора на отвореном, газдама доказали да су спремни да све послушају и да и даље треба да њима, својим слугерањама,  редовно преко ММФ-а, „Светске банке“ и других мафијашких установа исплаћују  јудинске евросребрњаке. Зато упозорава Дучић свој „добри род“: „Сви такви вођи си рђави!“ Не сме се веровати никоме, никоме од тих лажљиваца, приморавају нас да у самом срцу свог бића не видимо оне који желе да нас униште и од нас траже да се дружимо са сопственим убицама ( и да осећамо како нам те убице „чине част“). Најстрашнији стих Дучићеве песме је упозорење  Србину да су му „у причест отров ставили“; сви они којима је папа римски ближи од новомученика јасеновачких, и сви они који, у мантији или без ње, са докторатом теологије или без њега, тврде да треба да се „ујединимо“са духовним оцем НДХ џелата, прославитељем Алојзија Степинца, стављају отров у лажно причешће које нам нуде и покушавају да нас убеде да је могућ завет и са кривоклетником. А ми знамо да није и нећемо да пијемо из лупешког путира.
Дакле, мој добри роде, уместо било какве премудре аналитике ( није аналитика  на одмет, али брзо изветри ) научи Дучићеву „Песму“! И рецитуј је, у себи и наглас, кад год налетиш на лажне вести „медијског сервиса европске Србије“, кад год ти причају о кандидатури за чланство у „Нигдини“, кад год твоје мртве на стратиштима широм бивше Југославије ућуткују и кад год нам навлаче жутокраку лудачку ЕУ кошуљу. Јер, како рече један други песник ( „Оно што остаје, утемељују песници“, шапуће нам Хелдрелин ) Миодраг Павловић, у песми „Научите пјесан“: „У рату овом који сећање брише/ научите пјесан, то је избављење“.Дучићева „Песма“ је наша данашња „пјесан“.

Извор: ПЕЧАТ