„НОВОСТИ“ са супругом хероја са Паштрика: Дао би и последњу кап крви за отаџбину

Знао да на отвореном не може да преживи, али је остао да командује

Немам ја од кога да се кријем! Ово је моја земља, ово је Србија!

Биле су ово последње речи потпуковника Бошка Лемића (47), начелника АРЈ ПВО 549. механизоване бригаде Војске Југославије. Сећају се његови саборци да их је, неколико тренутака пре него што се 1. јуна 1999. винуо у легенду, изговорио с много поноса пркосећи тепиху бомби којима су НАТО бомбардери од Паштрика стварали пакао на земљи. Знао је да на отвореном не може преживети бомбардовање, али је остао да, и по цену живота, командује јединицама.

– Када су бомбардери Б-52 бацили тоне бомби на Планеју и Шех-махалу, погођена је кућа где је било измештено командно место 549. бригаде са потпуковницима Ђокићем и Лемићем, и око 30 војника – записао је у свој ратни дневник генерал Небојша Павковић сведочење очевидаца. – Тада су се сви, осим Лемића, склонили у подрум. Он је напустио склониште. Изашао је да командује противваздушном одбраном, јер у подруму није имао везу са јединицама због непрекидног бомбардовања и ракетирања положаја. Његово тело је пронађено, са телима још седам бораца, недалеко од командног места. Лемићево јунаштво и херојска погибија све нас су дубоко потресли.

Две деценије после његове обилићевске погибије, осим сабораца с којима је у паклу Паштрика исковао чувене речи: „Нема назад, иза је Србија“, нажалост, мало ко зна. Супруга Бранислава (62) и ћерка Нирвана (35), брижљиво чувају успомену на њега. За минулих 20 година, о супругу и оцу, први пут разговарају са новинарима.

– Знајући колико је волео своју земљу и своје војнике, колико је био одважан и храбар, готово да га видим како напушта склониште и чујем како изговара те последње речи – тихо говори Бранислава Лемић. – Дао би последњу кап крви за отаџбину и своје војнике… Такав је одувек био. Нама двема, сестри Нади, брату Чедомиру и целој породици он је понос. Наш херој. А, опет, све бисмо дали само да нам је жив…

Сузе које је покушавала да обузда, Бранислава више не може да задржи. После болног уздаха, каже:

– Био је најбољи супруг и отац. Последњи пут смо га видели седам дана пре погибије. Дошао је на два дана да нас види. Живели смо у собици од девет квадрата у колективном смештају код породилишта на Звездари од септембра 1991, када смо избегли из Задра. Кренули смо до Булевара да се прошетамо и да се он подшиша, али њему је на првом месту било да оде до поште. Извадио је папир са бројевима телефона родитеља својих војника, а поред сваког имена била је понека порука. Све их је позвао и пренео им поруке од деце. Такав је био наш Бошко.

Сваки детаљ последњег дана проведеног са оцем, занавек је сачувала у срцу и Бошкова ћерка Нирвана.

– Увек је био оптимиста, мој заштитник, мој херој – говори нам Нирвана. – Упркос свим страхотама са којима су се суочавали, он је проналазио начин да ме заштити од сурове реалности. Тог дана на Булевару огласиле су се сирене за почетак ваздушног напада. Није ми било свеједно. Он ме загрлио и рекао: „Не бој се, тата је овде. Све ће бити у реду. Ма, ништа ово није, у поређењу са оним што се дешава доле.“ Мислио је на Паштрик. Било је то једини пут, у читавој његовој каријери, да је преда мном рекао нешто о послу. А, као и његови саборци, пролазио је кроз пакао. Зато желим да држава и о погинулима и о преживелима, као и о њиховим породицама, брине и омогући им достојанствен живот. Јер, највредније што су имали, свој живот, дали су за отаџбину.

Отишао је, сећају се Бранислава и Нирвана, пољубивши и дуго грлећи обе. Опростио се и са сестром.

– Сви смо имали утисак да је знао као да је то последњи пут – говори Бранислава. – Из Призрена се јавио да је стигао, и тако у исто време наредна четири јутра. Све до 30. маја. Онда три дана мук… Никада није било тако. Срце ми је говорило да нешто не ваља… Осећала сам, знала сам да је погинуо и пре него што су нам јавили…

Уз највише војне почасти, потпуковник Бошко Лемић сахрањен је на гробљу Лешће у Београду. Постхумно је унапређен у чин пуковника и 16. јуна 1999. одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена.

ЕКСПЕРТ ЗА „ИГЛУ“ И „СТРЕЛУ“

Потпуковник Бошко Лемић рођен је у селу Бијела код Дарувара. Војну академију завршио је у Београду, потом је предавао у Школском центру АРЈ РВ ПВО у Задру. Био је један од двојице официра експерата СФРЈ који су се у Москви обучавали на преносним ПВО системима „Игла“ и „Стрела 3“. Припреман је да буде војни аташе СФРЈ у Москви. После почетка грађанског рата, премештен је у Рајловац, 1992. у Батајницу, па две године на ратиште у Окучане. Од 1995. био је начелник АРЈ ПВО 549. механизоване бригаде ВЈ у Призрену.

СЛИКА ЗАУВЕК У СРЦУ

Иимамо само неколико Бошкових слика у униформи, иако је готово цео живот провео у њој – прича Бранислава Лемић. – Када је због рата 1991. из Задра прекомандован у Рајловац код Сарајева, није ништа понео са собом, а Нирвана и ја смо из Задра, септембра те године, изашле само са мојом торбицом и њеним ранцем за школу. И касније када смо се пресељавале, и то нешто фотографија што смо имали, загубило се. Али, жива Бошкова слика је заувек у нашим срцима.

Аутор: ЈЕЛЕНА МАТИЈЕВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ