Novi predsednik za obnovu stare mržnje

Hrvatska demokratska zajednica odbacila je Jadranku Kosor i dovela na čelo bivšeg obaveštajca Tomislava Karamarka, koji tvrdi da će u stranku vratiti nacionalizam, traži oprost hrvatske javnosti zbog koaliranja HDZ-a i SDSS-a Milorada Pupavca, a Tomi Nikoliću poručuje da opere biografiju

U predizbornoj kampanji i izbornim danima u kojima je Srbija birala novi parlament i novog predsednika, sa apsolutnom preokupacijom na te teme, promakao nam je jedan prilično značajan događaj u Hrvatskoj; stranka koju je osnovao Franjo Tuđman, koja je Hrvatskoj donela najpre rat, a onda i samostalnost, dakle Hrvatska demokratska zajednica dobila je novog šefa. U najdemokratskijem unutarstranačkom procesu viđenom na Balkanu poslednjih decenija, Jadranka Kosor izgubila je kormilo HDZ-a. Na njeno mesto došao je Tomislav Karamarko. Da, onaj što je doskora bio na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova.

PUT NACIONALNOG EKSKLUZIVITETA

Hadezeovcima čovek može da zameri gotovo sve, ali nikako i način na koji, evo već drugi put, biraju predsednika. Na prethodnom biranju kandidovani su Ivo Sanader i Ivić Pašalić. Pobedio je Sanader, a na upravo okončanim izborima za mesto šefa stranke kandidovalo se čak pet, što uglednih i poznatih, što neuglednih i manje poznatih hadezeovaca. Među njima i Jadranka Kosor, koja je bila ubeđena da će ostati u glavnoj kancelariji HDZ-a, ali nije uspela da uđe čak ni u drugi krug. Tu su se našli Karamarko i neki Kujundžić, zagrebački lekar, koji je, poput Jace, zaista verovao da će delegati iz cele Hrvatske baš njemu dati partiju u ruke. Izborna skupština trajala je 20 sati, sa tri izborna kruga, i na kraju Karamarko dobija izbore sa skoro 300 glasova više od Kujundžića. Među pretendentima na mesto predsednika HDZ-a bio je i Darko Milinović, lekar iz Gospića. To je onaj što se u vreme hapšenja ratnog zločinca Mirka Norca iz protesta vezao lancem za banderu i na grudi zalepio plakat „Svi smo mi Norac“.
Neko će se, možda, zapitati čemu uopšte priča o smeni na vrhu HDZ-a, šta nas u Beogradu briga ko će da vodi tu stranku koja je, uostalom, u opoziciji. Na decembarskim izborima prošle godina partija Zorana Milanovića (SDP) pomela ih je kao metlom sa javne scene.
Nema političke promene u Hrvatskoj koju bi službeni Beograd (i ne samo službeni) trebalo da ignoriše. Posebno ne promenu na čelu HDZ-a. Zašto? Zato što će se ta stranka, ubeđen sam, najkasnije za tri godine vratiti na vlast. Novoformirana vlada Zorana Milanovića šlajfuje u mestu, nijedno od predizbornih obećanja nije ispunjeno, porezi su viši nego za vreme vladavine HDZ-a, prognoze crne kao nebo pred kišu, potpredsednik Vlade Radimir Čačić (glavni ekonomski strateg) otvoreno priča da bi samo čudo hrvatsku ekonomiju moglo da izvuče na drugu obalu.
U takvoj situaciji ozbiljno pripremljena strategija velike opozicione partije, HDZ to svakako jeste, za preuzimanje vlasti, ima velike šanse na uspeh. Posebno ako se u priču vrati nacionalizam kao mirođija koja u hrvatskim političkim čorbama uvek donosi prednost. A vratiće se. Karamarko to najavljuje. Samo nekoliko dana pred izbore na kojima će postati predsednik izgovorio je rečenicu iz koje se može zaključiti samo jedno; Hrvatska demokratska zajednica vraća se na Tuđmanov put nacionalnog ekskluzivizma, klerikalizacije države i antisrpstva. Evo te rečenice: „HDZ se opet mora otvoreno deklarirati kao nacionalistička stranka koja će se jednom zasvagda obračunati sa manifestacijama titoizma i ljudima koji ga propagiraju, uvesti crkvu u središte političkog života, te se pokajnički odreći ponižavajućeg koaliranja sa najvećom srpskom strankom u Hrvatskoj, SDSS-om“.
Zamislite da je Tomislav Nikolić pre nekoliko meseci, u to vreme šef najjače opozicione partije u Srbiji, rekao, uzmimo, da Srpska napredna stranka nikada neće ući u koaliciju sa Demokratskim savezom Hrvata iz Vojvodine. Ako to uopšte možete da zamislite. Reagovala bi Evropa (domaće medije i političare da ne spominjem) tako žestoko, da Nikoliću ne bi ni palo na pamet da se kandiduje za predsednika Srbije. Ali, ono što važi za Srbiju i Srbe, ne važi za Hrvatsku i Hrvate. To smo do sada videli, i osetili, bar nekoliko desetina puta. Karamarku je na citiranom zamerio samo Marinko Čulić, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih hrvatskih novinara, u tekstu objavljenom u glasilu „Srpskog nacionalnog vijeća“ iz Zagreba.

Dan posle Nikolićeve pobede nad Tadićem, Karamarko je rekao da poštuje izbor građana Srbije, ali i poručio svom imenjaku, Nikoliću, „da će morati da se dobro opere od svoje prošlosti i četničkih, velikosrpskih izjava“. Ko je Tomislav Karamarko?

USTAŠKE EMOCIJE

Rođen je 1959. godine u selu Kruševo kod Obrovca. Njegovo prezime, spoj turskog prefiksa i ličnog imena (Karamarko ili Crni Marko) govori da su preci novog šefa HDZ-a na prostor Obrovca došli najverovatnije iz Hercegovine ili Bosne, tražeći lakši i bolji život od onog pod turskom okupacijom. Tomislav je diplomirao istoriju u Zagrebu, a u svojoj biografiji ističe da se kao mladić nije slagao sa komunističkom ideologijom, da je propagirao hrišćanske principe, potpunu slobodu hrvatskog naroda i državnu samostalnost Hrvatske. Navodi i to da su mu komunisti, znajući kakav je, početkom osamdesetih oduzeli pasoš, pa se mučenik mogao kretati samo na prostoru bivše Jugoslavije. Neki koji ga dobro poznaju tvrde da je taj podatak izmislio. I da jeste… koga danas to uopšte interesuje. Kao tridesetogodišnjak učestvovao je u osnivanju Hrvatske demokratske zajednice, pripada „grupi iz barake“, onima koji su u jednoj daščari na Jarunu 1989. godine osnovali tu stranku, a karijeru je počeo kao šef Kabineta Josipa Manolića, drugog predsednika Vlade Hrvatske, posle višestranačkih izbora i trijumfa Tuđmanove partije. Prvi je bio Mesić.
Tomislav Karamarko je u Hrvatskoj sinonim za upravljanje tajnim službama. Hrvatska država tih organizacija ima napretek, najviše u Evropi, a Karamarko je bio na čelu najmanje tri organizacije za tajna delovanja. Imenovali su ga, razrešavali, vraćali, otpuštali… ali je uvek nekako nalazio put ka vratima policije. Tajne i javne. Sredinom devedesetih vratio je člansku kartu i napustio HDZ.
U jednom od praznih hodova u obaveštajnom radu Karamarko je pomagao Stjepanu Mesiću u predsedničkoj kampanji 2000. godine, za izbor Tuđmanovog naslednika. Bio je šef Izbornog štaba, a Mesić je pobedio, iako mu niko od hrvatskih analitičara nije davao ni 30 odsto šansi. Tomislav se zadržao neko vreme u Mesićevom Kabinetu gde je, a šta bi drugo, kontrolisao tajnu policiju. Potom je osnovao nekoliko preduzeća, uključujući firmu za fizičko i tehničko obezbeđenje, organizovao da nadležna služba u Opštini Obrovac zemljište uz samu obalu mora, vlasništvo njegove porodice, pretvori u građevinsku zonu, čime je zaradio ogroman novac, i dočekao da ga 2008. godine, posle  jednog strašnog ubistva u Zagrebu, Sanader pozove da preuzme Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nedugo zatim Sanader napušta mesto predsednika Vlade Hrvatske, predsednika HDZ-a, i sve ostavlja Jadranki Kosor.
Inteligentan, politički iskusan, dovoljno analitičan da proceni situaciju i mogući razvoj događaja u stranki koju je osnivao, a onda napustio, Karamarko se ponovo učlanjuje u Hrvatsku demokratsku zajednicu i pred kamerama i brojnim novinarima dobija novu člansku legitimaciju, lično od Jadranke Kosor. Ona će se, jadnica, kasnije silno iznenaditi kad su joj rekli da Tomislav priprema svoju kandidaturu za stranačke izbore.
Sada je izvesno da je Karamarko još pre četiri godine do tančina isplanirao ovo što se dogodilo. Pravac njegovog delovanja ka postavljenom cilju, preuzimanju HDZ-a, posebno posle odlaska Sanadera, imao je dva kraka. Jedan se zasnivao na doziranom i osmišljenom puštanju u javnost informacija da Karamarko priprema osnivanje svoje partije koja bi popunila prazninu na desnom krilu hrvatskog političkog spektra, nastalu Sanaderovom politikom detuđmanizacije i HDZ-a i cele Hrvatske. Uradio je to zbog vezivanja lutajućeg desnog biračkog tela za svoje ime. Naravno, Karamarko nije planirao novu partiju (za to je potrebno mnogo rada i još više novca), već preuzimanje svega što HDZ ima i podrazumeva.
Druga linija oslanjala se na obnavljanje i jačanje sećanja i emocija Hrvata za ustaški pokret i Blajburg, mesto najvećeg ustaškog stradanja. Karamarko, razume se, nije to radio, i ne radi otvoreno i neposredno, već kroz priču o partizanskim zločinima, osveti antifašista, brojnim jamama po Sloveniji i Hrvatskoj koje bi trebalo otvoriti, u kojima su, veli on, pripadnici „hrvatske vojske“ pobijeni od strane Titovih partizana. Kao ministar policije pokrenuo je i neke akcije na tom planu, a njegov nekada pretpostavljeni Stjepan Mesić, sada veliki protivnik svakog oblika obeležavanja NDH i blajburške tragedije, prozvao je Karamarka „bager- ministar“.
Karamarko je u opoziciji, ne može da deluje sa pozicije države, ali ovo što najavljuje da će uraditi kad se dokopa vlasti, dovoljno je da zabrine i Srbe i srpsku državu. Ako Srbi uopšte imaju državu – dodaće neko.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović