Нови беземљаши у околици Задра

Дошли прије 500 година

Огорчен је и Бошко Буквић који сматра да су мјештани дословно покрадени. – Уредно смо платили по 4.000 куна, па су нас онда покрали. Кажу, обиљежите парцеле и све ћемо ријешити, а ви ћете се укњижити. Дођем на Суд с посједовним листом мога прадједа и мапом овог подручја из 1914. године, у којој је све лијепо забиљежено, види се да постоји и ограда од сухозида, а суткиња ми каже да ми све то ништа не значи. Па нисмо ми овдје дошли као избјеглице из прошлог рата, сви ови људи, односно њихове обитељи, населили су ову земљу прије 300 до 500 година. И што сам успио укњижити? Готово ништа, укупно 4.000 четворних метара. А ни сам не знам како сам и то успио. Ваљда зато што не постоје никакви јасни критерији. Јер ја за ту земљу, на коју сам се укњижио, уопће немам боље папире него за друге парцеле на које се укњижује држава. Ево, ту имам папир на којем се види да се мој дјед 1934. године мијењао за ту земљу. На њој је и виноград посадио, а ја сам на истој тој земљи 1986. посадио већ трећи виноград. Све то држави и госпођи суткињи ништа не значи. Па, ја сам се ту родио, у тих биједних 38 квадрата кућице коју ми сада узимају заједно са 2,5 хектара земље – испричао је Буквић у једном даху.

Укњижење у тајности  

Држава је бацила шапу на око 70 посто цјелокупног Пољичког поља, на шуме и грађевинске парцеле. Становници се осјећају покраденима и пониженима. Основан је Иницијативни одбор којем је улога контактирати мјеродавне државне институције, понајприје законодавну власт и Државно одвјетништво, и нагнати их на одустајање од затварања земљишних књига док се не нађе прихватљиво рјешење. Јосип Штулина бивши је нински градоначелник, а данашњи предводник „сељачке буне“.
– Држава, а не локална самоуправа, има законску обвезу земљишне књиге држати ажурнима. Посљедње стољеће и пол нитко није испуњавао ту обвезу. Када су становници сами кренули у тај процес, држава им оспорава право власништва и то послије вишестољетног несметаног уживања земље, а притом још кривњу пребацује на сељаке, наше претке, јер су, тобоже, земљишне књиге требали средити они. Кулминација свега је укњижење државе на брзину, у потпуној тајности, без знања или било каквог упозорења посједницима. Мјештани су годинама плаћали катастарски порез. Све су вријеме становници несметано трговали честицама, држава је убирала порез на промет и никада није оспоравала продају – каже Штулина и набраја низ трагичних случајева у којима су се сада нашли мјештани трију села.
Примјерице, генерацијама се земља опоручно насљеђивала, па би један брат добио честицу на коју се данас може уписати, а други би остао без ичега, јер се на његове уписала држава. Или, пољичка обитељ Бабац још је за Краљевине Југославије на молбу власти половину своје парцеле у средишту Пољица уступила држави за градњу школе, која постоји и данас, а држава им је заузврат дала другу парцелу у пољу. Међутим, то никада није прокњижено, па Бапци данас остају без земље коју им је била дала држава.

Подршка Града Нина
Двадесетих година прошлог стољећа краљ Александар својом је уредбом Пољичко поље, тада необрађену и потпуно обраслу површину, додијелио сељанима како би од ње могли живјети. Они су је раскрчили и учинили је плодним пољем. Најприје су њиме управљали велепосједници, а каснијим је аграрним реформама оно, у подједнаким дијеловима, додјељивано свим сеоским обитељима. Постојали су за то и документи, неки су их успјели и сачувати и данас немају проблема с укњижењем, али у многим обитељима такви папири више не постоје. Тијеком готово стотину година изгубљени су у бројним сеобама, изгорјели су у пожарима, нестали у поплавама. Држава таквим обитељима данас не признаје власништво, иако зна да су до земље дошле на идентичан начин као и они који су документе сачували.