Nova hrvatska politika – bez Nikolića sa Vojvodinom

Držeći se definicije rata, uspostavljene početkom devedesetih, odnosno teorije o srpskoj agresiji na Hrvatsku, službeni Zagreb nagoveštava novu fazu odnosa sa Srbijom koja podrazumeva da se ništa ne menja, da Beograd i dalje ćuti i trpi uvrede i poniženja

Nova taktika Zagreba u odnosima sa službenim Beogradom ide na potpuno ignorisanje Tomislava Nikolića, a za direktne kontakte lociran je Ivica Dačić. Procena je da će Dačić, pod teretom „starih kredita“ svog nekadašnjeg stranačkog vođe Slobodana Miloševića, morati da se saginje dublje od Tadićevog naslednika na mestu predsednika Srbije.

Događa se ono što smo predvideli; Srbi u Hrvatskoj, ono malo što ih je ostalo, opet sa strahom izlaze iz stanova, u strahu odlaze na šaltere i u sobe državnih institucija, sa strahom idu na počinak. Odluku Haškog tribunala da pusti na slobodu Gotovinu i Markača, Hrvati su (većina) shvatili kao dozvolu za slobodno maltretiranje Srba. Logika je prosta; ako je „Oluja“ bila legitimna akcija – a svi Hrvati, bez izuzetka, smatraju da je tako – onda je sve što se događalo u „odbrani od srpskog agresora“ legitimno, nekažnjivo, pravedno. Onda su Srbi agresori i to poraženi, a sa poraženim agresorima, poznato je, pobednik radi šta mu je volja.

KADA JE TO SRBINU BILO LAKO?

Konačno je u Hrvatskoj stupio na snagu neformalni pravni akt bivšeg predsednika Vrhovnog suda Hrvatske Milana Vukovića, koji je svojevremeno, komentarišući zahteve da Hrvatska osudi svoje zločince kazao:„Hrvatska je vodila odbrambeni rat, a onaj ko se brani taj ne može počiniti ratni zločin“. Leleče, eno, ko mlada udovica, i Milorad Pupovac, dajući do znanja da u novonastaloj atmosferi nije lako biti Srbin u Hrvatskoj. A kad je to, Milorade, Srbinu bilo lako u državi Hrvatskoj? Onoj Pavelićevoj i ovoj Franjinoj. Da, ova Hrvatska i dalje je država Franja Tuđmana, po svemu. Uvek će ostati takva. Kad su Srbi u pitanju nema nikakve razlike između Tuđmana, Mesića, Josipovića…između levice i desnice. Deli ih samo retorika i metodologija koja se primenjuje u praksi. Učinak je isti; ubijanje, proterivanje ili asimilacija Srba. Za one koji će eventualno primetiti kako su Srbi u Hrvatskoj lepo i slobodno živeli u vreme socijalizma, vladavine „hrvatske ljevice“ podsećam, oprostite na poređenju, da svinja živi najbolje kad je pripremaju za klanje.

U svakoj hrvatskoj državi, ko god da je vodi, odnos prema Srbima biće isti. Plašim se da to još nije doprlo do nekih važnih mozgova u Beogradu. Kao što srpskim političarima nije jasno da će Zagreb tek sada, oslobođen potrebe da nešto objašnjava u vezi sa „Domovinskim ratom“ učiniti sve što može da Srbiju drži u podređenom položaju; da je konstantno satanizuje, destabilizuje, ekonomski iskorišćava (što zahvaljujući srpskim vlastodršcima čini već godinama) i primorava na stalne ustupke.

Sve je u rečima; potreba, stav, namera…samo je potrebno pažljivo slušati i čitati. U ovom slučaju, pod uslovom da ste upućeni u unutrašnje stvari države Hrvatske, da poznajete tamošnje interaktivne odnose, nije vam problem da sagledate kuda ide ta država, bar kad su Srbi u pitanju.
Hrvatska smatra da je srpski problem zauvek rešen. Okončano je ono što je u drugoj polovini 19. veka započeo rodonačelnik hrvatskog fašizma Ante Starčević. On je, ako smo zaboravili, osmišljavao, sistematizovao i decenijama među Hrvatima širio mržnju prema Srbima, za koje je govorio da su remetilački faktor svake hrvatske teritorijalne celine. Tog „faktora“ u Hrvatskoj više nema. Ovo Srba što je preostalo služi režimu u Zagrebu kao dokaz pred strancima da se Hrvati u svojoj državi civilizovano odnose prema manjinskim grupama. Inače, Hrvatska je etnički najčistija država u Evropi. Versku komponentu da ne spominjem; to Katolička crkva u drugim državama može samo da sanja. I šta se to može očekivati u hrvatskoj politici prema Srbiji?

ŠTA SE U MEĐUVREMENU PROMENILO?

Sve se zasniva i sve će uvek polaziti od hrvatske definicije rata. Znam, mnogima od vas dosadio sam insistiranjem na ovom problemu, ali to je, čvrsto verujem, nulta tačka budućih odnosa, ne samo Srbije i Hrvatske, Srba i Hrvata, već celog regiona. Oko toga se vrte sve postavke i priče, definicija rata određuje odnos drugih prema Srbiji i Srbima, zbog srpskog ćutanja pred tom definicijom – a ona kaže da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku i Bosnu – Haški tribunal se, uz ostalo, ponaša ovako kako se ponaša. Za one koji su pročitali moj prethodni tekst na ovom mestu, dodaću da je američka lobistička kuća „Rader i Fin“, posle angažovanja na strani Hrvatske, najpre izašla sa definicijom rata koja je glasila: Srbija je izvršila agresiju na Hrvatsku, Srbija je agresor, Hrvatska je žrtva. Kasnije je iz ove postavke sve izvedeno. I još se izvodi. Trajaće to sve dok Srbija ne vrati priču u 1990. godinu.

Podsetiću ovde na jednu moju tezu, iznetu pre dve godina u „Pečatu“, zbog koje sam imao određenih neugodnosti, a koja glasi: „Dok god službeni Beograd bude ćutao pred pričom da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i izazvao rat, Srbija nema nikakvu budućnost, živeće sa teretom koji oseća svaki krivac, agresor, zločinac, ubica“.

Šta se u međuvremenu promenilo? Da li je nešto ili neko, zemlja ili pojedinac, osporio gornju tezu ili je možda život istu potvrdio?
Štefan File, komesar za proširenje Evropske unije, sastao se nedavno u Briselu sa Ištvanom Pastorom, predsednikom Skupštine Vojvodine. Da, deluje i čudno i nelogično. Šta ima File da razgovara sa Pastorom. Nije Vojvodina kandidat za EU nego Srbija. Ili se varamo. Šta taj susret uopšte znači? Otvaranje novog žarišta ili promocija novog oružja u obračunu Evrope sa Srbijom? Hrvatska je odmah reagovala, stavljajući Vojvodinu u grupu evropskih regija koje teže osamostaljenju. Tekst je objavljen u „Jutarnjem listu“, najtiražnijem dnevniku vrlo bliskom aktuelnoj vladi i predsedniku Josipoviću, a potpisao ga je Inoslav Bešker, jedan od najcenjenijih novinara i intelektualaca u Hrvatskoj, dugogodišnji dopisnik Vjesnika iz Rima, danas predavač na nekoliko fakulteta u Italiji – u Napulju, Bolonji, Rimu.

LICE ZA KONTAKTE

„Jutarnji list“ se bavi mogućom novom političkom kartom Evrope, a povod su izbori u Kataloniji, kretanje te španske pokrajine ka punoj nezavisnosti. Navodi se da Stari kontinent ima još nekoliko područja na kojima bujaju separatistički pokreti, sa ciljem osamostaljenja, i tu „Jutarnji list“ navodi Škotsku, Belgiju, Vels, Baskiju, Balearska ostrva i Vojvodinu. Hrvatska već godinama, kad je Vojvodina u pitanju, ne spominje Srbiju. Vojvodina se, uzmimo, predstavlja u Istri na lokalnoj smotri hrane dobijene organskim uzgojem, što nije loše, ali je svakako loše, i opasno, što nijedan medij u Hrvatskoj za sve vreme trajanja smotre ne spominje Srbiju.

Šta bi se dogodilo da beogradska „Politika“ objavi spisak regija u Evropi na kojima se mogu očekivati procesi osamostaljenja i tu navede Istru i Dalmaciju. Sa naglaskom na Istru. Nema potrebe da nagađate, jer se tako nešto dogoditi neće. Dvanaest godina državni mediji Republike Srbije vode brigu o Hrvatskoj više nego „Jutarnji list“ i „Večernji list“. Početkom novembra, ove godine, „Politika“ je objavila tekst:„Vratile se rode“, neku vrstu reportažnog zapisa iz Slavonske Orahovice, male varoši u Hrvatskoj, ispod Papuka. Pre rata u tom gradiću živelo je oko 30 odsto Srba. Gotovo svi su proterani, ali to majci u „Politici“ pročitati nećete. Vesela novinarka piše da Orahovica ima 15 parkova, 20 mostova i 200 pari blizanaca. Ovo poslednje, prenosi „Politika“ priču iz Orahovice, ima veze sa rodama koje posle dugo godina opet sleću na dimnjake Gradskog muzeja. Nažalost, nije objašnjena suština veze u trouglu rode-dimnjaci-blizanci. Držim da je to za ljude u Srbiji, čitaoce „Politike“, od velike važnosti.

Čitao sam taj tekst sve očekujući pasus koji bi počeo ovako: „Inače, u Orahovici je pre rata živelo 30 odsto Srba…“ ali ga nisam dočekao. „Politika“ nas upoznaje sa rosfrajnim kotlovima u kojima se sprema gulaš od divljači; rečicama koje se ulivaju jedna u drugu i teku sve do Crnog mora; jezerom kristalno čiste vode u kojem se niko ne kupa (a novembar je dušu dao za kupanje) i na kraju ova priča puna radosti i raznih stilskih poskočica dobija svoj literarni vrhunac u stihoklepanju: „Pada kiša kapljicama, gazi gusan baricama.“ Ne šalim se, ovo je zaista objavljeno u „Politici“, ali napominjem da novinar(ka) ne snosi ni gram krivice; novine uređuju urednici, a ne novinari. Da se ne bavimo i ovoga puta „Radio-Televizijom Srbije“ na kojoj dvanaest punih godina nije objavljen nijedan kadar, nijedna rečenica iz koje bi gledalac mogao da sazna kako žive Srbi preostali u Hrvatskoj, odnosno, da li ima tamo još uvek Srba. Dve trećine urednika RTS-a o tome pojma nema. Za ovakvu politiku, a ovo je pre svega politika, Srbija umesto nagrada dobija nove ucene, ultimatume, uvrede, haška poniženja, obavezu da kleči pred Šiptarima i pozdravlja okupaciju sopstvene zemlje…

Promovisana je ovih dana i nova taktika Zagreba u odnosima sa službenim Beogradom. Ide se na potpuno ignorisanje Tomislava Nikolića, a za direktne kontakte lociran je Ivica Dačić. Procena je da će Dačić, pod teretom „starih kredita“ svog nekadašnjeg stranačkog vođe Slobodana Miloševića, morati da se saginje dublje od Tadićevog naslednika na mestu predsednika Srbije. Elem, eto nas opet na definiciji rata.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT