”Ноћ крвавих ножева” у Шегестину

ДВОР НА УНИ – Покољ над становништвом села Шегестин, Ораовица и Драшковац покрај Двора на Уни, без обзира на старост и пол се догодио у селу Шегестин 29. и 30. јануара 1942. године. Покољ су извршили усташе из села Зрин, Дивуша, Унчани и Струга Банска, покрај Двора и припадници усташке бојне под командом пуковника Нарциса Јасзенског.

Постоје различити подаци о броју страдалих. Једни извори наводе 189 жртава, а други извори истичу 273 страдала становника ових села, при чему се наводи да је убијено 84 становника Шегестина (38 дјеце, 26 жена и 23 мушкарца), док се за остатак жртава наводи да су потицали из Ораовице и Драшковца. Сва три села су опљачкана и спаљена.

Ноћ између 29. и 30. јануара 1942. године, народ је назвао “Ноћ крвавих ножева”.

О том догађају свједочили су Милка Илибашић, Никола Илибашић, Илија Илибашић и Милка Адамовић.

Милка Илибашић 20 година, од оца Радована:

“29. јануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села која су уз ријеку Уну, око 300 усташа, домобрана и жандара измјешани са цивилима под заповједништвом сатника Бећиревића, родом из села Унчани, опколили су село Шегестин.

С мајком Анђелијом, 53 године и братом Николом, 16 година, била сам у кући. Дошла су двојица непознатих усташа и питали гдје су нам мужеви, да се не бојимо, а затим отишли.

Опет су дошла двојица других усташа и испитивали нас. У то је наишао усташа Драган Кнежић, 40 година, из села Дивуша, водећи собом Деспота Илибашића, 62 године, и одмах га из пушке убио на цести испред наше куће. Кнежић је дошао до куће Дмитра Илибашића и питао га гдје је оружје. Чула сам када је Кнежић питао Дмитра воли ли дати оружје или главу, а Дмитар је одговорио: “Слободно главу, ја оружја немам.” На тому је Кнежић из карабина испалио зрно у главу. Дмитар је на мјесту остао мртав. Кнежић је затим дошао у наше двориште.

Мајка и ја стајале смо на прагу куће. Питао је мајку гдје јој је човјек, мајка је одговорила ту негдје. На то је изишао мој отац Радован, 61 година, дигао руке пред Кнежићем и рекао: “Предајем се.” Хајде са мном, не бој се ништа. У исто вријеме двојица непознатих усташа истјерали су мајку и мене из куће. Кад смо пошле, мој брат који је лежао болестан, заплакао је и рекао мајци да не иде. На то је мајка рекла мени да ја идем. Још је отишло пуно жена и дјевојака из нашег села.
Ја сам излетила ван, пратила су ме двојица усташа, и док сам облачила капут у дворишту, мој је отац био далеко од мене 5-6 корака, а уз њега је стајао Кнежић. Пустио је оца испред себе 5 корака и испалио му зрно у главу. Отац је остао мртав.

Усташе су ме потјерале, ја сам се опирала, а Кнежић је уперио пушку у мене да ме убије. У том часу наишла је путем Евица Ножинић, двадесет седам година, са двоје дјеце, једно 3 године, једно 2 године, уплашена пуцњавом у селу. Кнежић ју је запитао гдје јој је кућа и куда бјежи.
“Моја је кућа зидана, бјежим да не погинем”, рекла је она. Кнежић јој је опсовао српску мајку уз ријечи: “Ти храниш четнике, а та твоја дјеца бит ће четници.” Затим је испалио на Евицу једно зрно из пушке. Кад је пала мртва, дјеца су јако плакала, а Кнежић је на то испалио у мушко дијете једно зрно, а у женско три метка и тако их јадне мале убио.

Продужила сам кроз село, а Кнежић је ушао у кућу Миле Јањића. Нисам видјела шта је тамо радио, али сам чула плач и запомагање. Мене су усташе отјерале са још 44 жене и дјеце и 12 мушкараца у Зрин. Путем су нас тукле усташе кундацима, а Софију Адамовић, 50 година, када је пала, газили су ногама. У Зрину су жене и дјецу издвојили од мушкараца. Мушке су затворили у једну учионицу у школи, а нас у једну собу у општини, гдје су нас чували двојица усташа.

Прво јутро дошли су к нама двојица зликоваца крвавих ножева у рукама и шињела. Држали су у рукама једне чарапе, од једног Србина који је с нама доведен из Шегестина. Нешто су међусобно шапутали и смијали се. Један од њих је рекао: “Кад сам га мазнуо у леђа ножем одмах му је крв шприцнула, само виче јој, јој”. Ту смо били три дана. К нама је навраћао усташки часник Бећиревић и говорио: “Народе, видите шта сте дочекали да невини страдате ради разних бескућника.” Тада су нас пустили кући.

У Шегестину су тада спалили 22 куће и 15 штала, а сву рогату стоку и живежне намирнице су опљачкали. За 12 људи који су с нама дотјерани у Зрин, није нам позната њихова судбина, нити смо касније шта чули о њима. Ми смо закључили да су их усташе из Зрина поклале ону ноћ када су сутрадан у јутро, крвавих ножева дошли к нама и донијели чарапе у рукама. Њих је нестало заувијек.
Истог дана када је поменута формација 29. јануара 1942. године, дошла у наше село, побијено је на разне начине још 58 лјуди, жена и дјеце.” Јања Лазаревић, 50 г., потврђује изјаву Милке Илибашић и напомиње да се усташка сатнија звала XВИИ усташка сатнија.

Свједок Никола Илибашић, син Радована, 18 година, из Шегестина пред Комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача на саслушању изјавлјује:

“Наведеног дана, 29. јануара 1942. године, када је поменута војна формација дошла у село, ја сам лежао у кревету јер сам прије двије године оболио. Тог дана убили су мог оца Радована и одвели моју сестру Милку. Остао сам у кући са мојом мајком Анђелијом, братом Милошом, стар 11 г., и троје дјеце из сусједног села Ораовица. У моју кућу дошла су четири усташе, тројица наоружани пушкама, а један са пушкомитралјезом. Препознао сам двојицу усташа, Станка Кнежевића, 40 г., родом из Струге, садашње боравиште ми је непознато и Марка Бутића, 40 г., из села Голубовца, садашње боравиште код куће у Голубовцу.

Док су видјели моју мајку на вратима, одмах су на њу испалили три метка, сваки усташа по један метак. Станко Кнежевић имао је пушкомитралјез. Мајка је остала на мјесту мртва. Иза тога Марко Бутић испалио је из карабина два метка на мене у кревету, није ме погодио. Мој брат и још троје дјеце налазили су се скривени под креветом. Станко Кнежевић који је имао пушкомитралјез, испалио је по дјеци пар метака, двоје дјеце остало је мртво, једном дјетету избијено је око, а мој је брат остао неозлеђен.

Затим су сва четворица усташа извадили млијеко и месо из ормара, а кад су се најели, изашли су ван из куће.
Ја сам се устао из кревета, пришао прозору и гледао како двојица мени непознатих усташа, гоне 27 лјуди, жена и дјеце. Водили су их путем испред моје куће. Одједном им наредише да стану. Чуо сам кад су им наредили, сви гледајте у зрак. Усташа Станко Кнежевић у том моменту налазио се у мојем дворишту са пушкомитралјезом, стојећи пред жртвама. Један непознати усташа викнуо је деде Станко, Станко се сагнуо, наслонио митралјез на раме и пустио дуги рафал по жртвама. Све су жртве биле мртве, остао је само један дјечак од 16 година, не- озлеђен пао је заједно са жртвама, правећи се мртав. Усташе су остале неко вријеме, посматрали су жртве, да би видјели да ли је неко остао жив. Кад су се увјерили да нема преживјелих, продужили су далје кроз село. Након одласка усташа, дјечак се подигао и побјегао.

Ја сам изашао пред кућу, ослањајући се на штапове, плакао сам. К мени је пришао Дмитар Илибашић, који је био сакривен у подруму, узео ме и унио у своју кућу. Иза тога дошла је моја снаха (братова жена) из полја, и одвела ме у село Јаворањ. Када сам одлазио из села, видио сам гдје догорјевају куће у нашем селу. Док сам био код куће, гледао сам како усташе плјачкају село и све одвозе на нашим сеоским саоницама.

Још надодајем, за вријеме док су усташе убијале по селу, цивили који су дошли са њима из хрватских села, која су уз лијеву обалу ријеке Уне, викали су по селу заједно са усташама: живјела палјба, напријед, пали, туци, убијај, живјеле усташе, мајку вам српску ни мачка вам остати неће. Цивили су ишли из куће у кућу, извлачили све ствари и трпали у саонице и на леђа и односили собом.”

Свједочење Илије Илибашића, сина Деспота, 34 година, из села Шегестин, куће бр. 40:

“Дана 29. јануара 1942. године, кад је поменута војна формација дошла у моје село и опколила га са свих страна, изненађени нисмо могли побјећи већ смо се посакривали у селу гдје је ко могао. Нас око 40-так лјуди, жена и дјеце сакрили смо се у подрум моје куће.

Низ шуму спустиле су се 4 усташе и дошли пред моју кућу. Један од њих викнуо је гласно, напријед Јукићу, а односило се на Перу Јукића њиховог водича, родом из села Унчана. Двојица усташа запалили су два стога сламе, два кукурузовине и два сијена. Затим су продужили кроз село пуцајући и вичући пали, убијај. По селу су хватали запрежну стоку скуплјали саонице и одвозили оплјачкане ствари.
Стално су вршлјали по селу, пуцајући и дерући се, убијајући народ и плјачкајући.

Након краћег времена у моје двориште дошла су непозната четири усташа. Један од њих ушао је у моју кућу, пребацивао и преметао ствари по кући, затим ушао у заход -WЦ и ту је пронашао сакривене двије жене. Издерао се и рекао излазите ван, узмите личне ствари, те запитао има ли још кога у кући? Једна жена ушла је у подрум гдје смо се ми сакрили, да узме своју дјецу. Кад сам видио да наилазе усташе ја сам скочио у кацу кома. Гледао сам како је усташа покупио сав народ из подрума, вичући мајку вам српску да ли се ту мислите сакрити. Одвели су их на цесту и побили онако како је то описао у својој изјави Никола Илибашић. Док су ова двојица усташа изводили народ из мојег подрума, мој отац Деспот, причао је нешто са осталим усташама на путу, а затим му је пришао један усташа и убио га. Исти онај усташа који је одвео народ из мог подрума, вратио се поново у подрум, те нашао Божу Илибашића, 34 г., сакривеног иза једног бурета, упитао га шта радиш ту, а затим му испалио метак у главу. И трећи пут вратио се исти усташа у подрум и пронашао моју кћерку сакривену иза каце, рекао јој устај, дижи се, има ли ту још ко сакривен, а кад је одговорила да нема, одвео је међу остале које су пострелјали.

Након сат и пол времена како су усташе отишле из мог засеока у друге засеоке села, видио сам једну жену гдје слободно иде цестом. Ја сам изишао из подрума са мојим сином који је остао жив, јер га усташе нису пронашле у подруму. Поменута жена рекла је да по путу има пуно побијеног народа. Одмах сам са својим сином отишао у село Детин, 8 км удалјено од Шегестина.”

Свједок Милка Адамовић, 50 г. из села Шегестин. Ево како је она описала усташки масакр у Шегестин 29. јануара 1942. године:

“Истог дана када је наишла усташко-домобранска војна формација у моје село, нас око 100 лјуди, жена и дјеце сакрили смо се у мој подрум. К нама је дошло седам непознатих усташа, наредили су нам да изађемо ван из подрума и викали одложите оружје. Прије него што су нас истјерали из подрума, бацили су једну бомбу на прозорске гатре од подрума. Бомба је ударила од гатре и експлодирала не улетјевши у подрум. Бацили су и другу која је у подруму експлодирала и тешко ранила једно дијете и двије жене. Једна је жена након кратког времена умрла, док су друга жена и дијете остали живи. Почели смо излазити из подрума, прва је изашла Јања Адамовић, носећи у наручју своје дијете старо 5—6 мјесеци, а њено друго дијете од 14 година ишло је за мајком. Усташа који је стајао више моје куће с пушкомитралјезом, пустио је рафал по несретној Јањи, тако да је тај рафал њу и дијете пресјекао по пола, а дијете које је ишло иза мајке, одрублјена му је глава.

Кад су нас истјерали из подрума, ја сам ишла најзадња. Један непознати усташа уперио је на мене пушку да ме убије, шклјоцнуо је три пута, али пушка није хтјела опалити. Онако бијесан ударио је кундаком пушке о шлјивов пањ пред кућом и опсовао ми матер српску.
У том моменту зачуо се јаук из подрума жене и дијетета рањених од бомбе. Усташа је отишао к њима, ја сам то искористила, побјегла сам и сакрила се у кућу. Гледала сам кроз даске кад је исти усташа изишао из подрума и отишао међу остали ухапшени народ.

Док смо још сви били у подруму, Драган Пухача, налазио се покрај самих врата. Четири усташа су га зграбиле, Драган је дигао руке у вис и рекао, браћо ја нисам ништа крив. Усташе су хтјеле да га одмах убију, али је Драган ухватио цијев пушке која је била у њега уперена и одгуривао цијев. Гурали су га од куће до пута, а на путу су га убили. Затим је мој човјек рекао мом сину Савану и мом зету Пухача Дући, бјежите, склоните се гдје знате, тако су побјегли више куће у један јарак, гдје су налетјели на друге усташе. Још четири су човјека потрчала за мојим зетом и сином, усташе су их све побиле у мојем дворишту. Пошто су остале само, жене и дјеца, жене су питале усташе, да ли ћете нас побити или пустити? Одговор је био водимо вас сатнику на цесту.

Одвели су нас у Зрин и пустили онако како је у својој изјави навела Милка Илибашић.”

Текст је преузет из зборника научних и публицистичких радова “Двор на Уни од пријеславенског доба до наших дана”
Аутори текста: Ђ. Остојић, А. Ђермановић

Извор: Банија Онлине

Везане вијести: