„Njihov uskršnji dar, u crno zavijeni Beograd“

Datum objave: petak, 27 marta, 2015
Veličina slova: A- A+

Savezničko bombardovanje Beograda na Vaskrs 1944.

Savezničko bombardovanje Beograda na Vaskrs 1944. godine ostalo je urezano u srpsku kolektivnu svest kao jedna od tragičnih stranica naše istorije. Nedelju dana nakon njega, tadašnji predsednik srpske vlade pod okupacijom, obratio se svom narodu putem radija, izražavajući duboki gnev i bol zbog ogromnih ljudskih i materijalnih žrtava. Njegov govor predstavlja isečak iz jedne istorijske epohe iz koje, po svemu sudeći, nismo izvukli pouke.

Bombardovanje Čukarice

Izveštaj u novinama o krvavom piru savezničkih bombardera 1944. godine

Jedna od karakteristika istorijske sudbine srpske prestonice jesu njena brojna razaranja. Od njegovog nastanka do današnjih dana Beograd su mnogo puta pustošili razni zavojevači, donešeni ratnim vetrovima sa svih strana sveta. Samo u 20. veku, Beograd je tri puta bombardovan – tokom Prvog svetskog rata, tokom Drugog svetskog rata i  proleća 1999. godine, za vreme NATO agresije na našu zemlju. Po tome je, nažalost, jedinstvena evropska prestonica. Iako su pravi motivi bombardovanja Beograda tokom Velikog rata, 6. aprila 1941. i NATO agresije davno razjašnjeni, za tzv. “saveznička bombardovanja” naše prestonice vezane su brojne kontroverze. Ni do dan-danas nije pouzdano utvrđeno ko je od zapadnih saveznika tražio bombardovanje Beograda, mada se obično to stavlja na dušu Josipu Brozu – Titu i Koči Popoviću. Bilo kako bilo, ona su po svojim strašnim posledicam nadmašila ona nacistička iz kratkotrajnog Aprilskog rata. Britansko-američka avijacija je 11 puta bombardovala Beograd, ostavivši za sobom pravu pustoš. Korišćene su i “tepih bombe”. U kolektivnu svest našeg naroda posebno je ostalo urezano bombardovanje Beograda na prvi i drugi dan pravoslavnog Vaskrsa 1944. godine. Tog 16. i 17. aprila 1944. godine nastradalo je više ljudi nego tokom 6. aprila 1941. godine. Ne postoje pouzdani podaci o tačnom broju nastradalih. Procene se kreću od 1.100 do 5.000 ljudi. Ranjenih je bilo znatno više. O pričinjenoj materijalnoj šteti da se i ne govori. Šta je u tim momentima osećao predsednik “Vlade narodnog spasa” general Milan Đ. Nedić, samo on zna. Ophrvan ličnim tragedijama, moralnim dilemama i usudima nevoljne pozicije koja mu je dopala, prvi čovek okupirane Srbije je srpskom narodu uputio više krik, nego radijski proglas, u kome je izrazio svoj jed savezničkim razaranjem srpskog prestonog grada. Iako ga mnogi i danas smatraju negativnom istorijskom ličnošću, čini se da njegove reči verno svedoče o iskrenom bolu ne samo jednog nesrećnog čoveka, već i svih onih čiji su najmiliji ubijeni od strane naših saveznika. Ili “saveznika”, ako baš hoćete.

Beograde, naš beli grade, tebi govorim i tebe pitam: što si tako žalostan? U crnom ruhu si, u plaču, u teškim suzama!

Zar sada kada se proleće budi, kad se životu raduje malo i veliko, nebo i zemlja?

Znam, šta ti je Beograde, mučenički grade, tuguješ i nećeš se skoro zaradovati i zabeleti. O Uskrsu, najvećem hrišćanskom prazniku došli su ti u pohode prosvećeni Vandali, vele tvoji saveznici i prijatelji iz Engleske i Amerike, dođoše na krilatim čudovištima, vazdušnim tvrđavama, da te vide: da li ti je teško trogodišnje ropstvo, koje robuješ njih radi po njihovom nagovoru i savetu. Dođoše da ti čestitaju svetle praznike Hristovog vaskrsenja jer su i oni hrišćani i baciše na tvoj beli grad uskršnja jaja, bombe od 1.000 i 2.000 kilograma, da te pozdrave i osokole, jadni moj beli grade.

I šta ovo bi?

Mesto radosti i „vernost za vernost”, prirediše ti ovu crnu povorku, crne svatove, sve mrtvac do mrtvaca u dugam redovima, na stotine. Ko su ti mrtvi što u ovoj tužnoj povorci lagano putuju na večni počinak? Tvoja deca. Šta oni kome nažao učiniše? Nikome ništa. Svi su se oni radovali vaskrsu Hristovom i u njegovom vaskrsu gledali svoj.

Zar baš na Uskrs, kad je Hristos oprostio rodu ljudskom raspeće svoje na krstu? Zar Englezi i Amerikanci, naši saveznici, u koje si ti Beograde imao veru, njima se kleo, u svojoj bezazlenosti pleo za njih džempere i čarape, rukavice i šalove? Zar oni nemaju milosti danas da ti oproste i da te poštede, da bar na Uskrs zlehudi zalogaj na miru pojedeš, jadni moj beli grade! Ko su ovi, što ih danas pratimo večnoj kući? Čujte strašnu istoriju: deca i majke iz Opštinskog porodilišta u Krunskoj ulici koje je bilo ponos Beograda, deca iz dečjih obdaništa iz Zvečanske ulice; čujte dalje: mirno beogradsko stanovništvo sa Bajlonove pijace, Aleksandrove ulice, Kalenića guvna i toliko drugo. Vi me gledate raširenih zenica, jer znate da tu nema ni vojničkih objekata ni nemačkih stanova, a kamo li šta drugo. Oni, prosvećeni Vandali, nisu ni gađali vojničke objekte, oni su, jadna braćo moja, gađali vas, mirnu i nedužnu decu, žene, starce, vaše mirne domove bez odbrane! Pitate zašto? Da vam uteraju pamet u glavu. Da vam kažu da ne verujete nikome. Da u buduće gledate samo svoja posla, a ne da se mešate u veliku svetsku politiku. Da gledate svoje interese i ne tražite prijatelje tamo gde ih ne možete naći. I Englezi i Amerikanci su vam očito kazali, tukući vas strahovitom kaznom najtežih bombi 16. aprila 1944. god., da ste na pogrešnom putu. Sve što ste želeli, o čemu ste sanjali i govorili: da dođu naši Englezi, dogodilo se. Eto došli su vam i doneli su vam krvave darove, vama i celom srpskom narodu. Pre neki dan napujdali su Tita da uleti u Srbiju, i dva okruga, Užički i Kraljevački, opljačka do gole duše, porobi i pobije. Vi ste i posle toga tovorili: neće nas Englezi. Pet puta anglosaksonci bombarduju Niš. Tri puta Nikšić, a ti beli moj grade, u jadnoj ludoj samoobmani veliš: neće nas Englezi. Veruješ li i danas da tebe neće? Naši saveznici ti šalju Crnce i Kineze kao pilote da ti pokažu da je danas vek trgovine, da nema milosrđa, nema oproštaja. Ti, Beograde, ipak veruješ da to nije istina, da ti to podmeće propaganda. Evo, sad vidiš žrtve tvoje lakomislenosti, žrtve tvoje zablude, tvoga naopako shvaćenog patriotizma. Svima više veruješ, veruješ kojekakvim belosvetskim izelicama, a sebi, svojima i svom rođenom ne veruješ. Koliko je tvojih sinova, punih inata i prkosa, pretilo rođenoj braći svojoj: „kad dođu naši”. Za sve su ti i takvi imali više simpatija nego za svoj narod, za svoju decu. Ta njihova lažna usta koga nisu okaljala i ogovarala. Takvim Beograđanima nisu dobra ni ona junačka deca naša, oni sokolovi heroji, što svojim mlađanim životima brane i Srbiju i Beograd i padaju za otadžbinu po Goliji, Javoru, Čemernu, gubeći živote u ljutim okršajima sa banditskim hordama Titovskim, plaćenicima Engleskim. Obiđoše li ovi tu decu na bojištu ili u bolnici? Donesoše li im ponude?

Zapitaše li: deco naša, boli li vas rane, što ih zadobiste nas radi? Njihove oči blude u beskonačnu daljinu i traže prekomorske prijatelje, a nipodaštavaju braću svoju. Evo došli su nam prijatelji.

Eto nam njihovog uskršnjeg dara. U crno zavijenog Beograda.

Moj beli grade, otrezni se!

Gledaj svoju tešku i pretešku nesreću! Pomozi sebi, pa će ti i Bog pomoći. Ostavi se inata i sevapa. Prigrli svoje, ono ti je najbolje, najrođenije, jer je tvoje. Ne traži po svetu prijatelja, jer ga nema, ne traži brata drugde već brata po srpskom mleku. Voli srpski narod i za njega se žrtvuj, ne za Engleze, Amerikance, Sovjete. Ni u tikvi suda, ni u strancu druga i brata. Gledajte ove nevine žrtve što stisnutih zuba leže pred vama. Oni su nemi protest protivu svih naših grehova, zabluda i inata. Hajte, brat uz brata, sestra uz sestru, svi u jedno kolo. Čujte i zapamtite: ove Uskršnje žrtve biće osvećene. Jer za to vapije Božja pravda. Osveta će biti strašna kazna Boga živoga za nedela ljudska, za ove nevine žrtve!

Ja protestujem u ime Srpske Vlade, pred Bogom, srpskim narodom, i celom svetskom javnošću: što su Englezi i Amerikanci, „naši saveznici”, zbog kojih smo izgubili slobodu i državu i već podneli teške žrtve u krvi, bombardovali Beograd, i toliko još novih žrtava mu pričinili, onaj Beograd koji je strahovito stradao zbog njih 6. aprila 1941. godine. Dižem glas protiv svih prosvećenih Vandala što su za ovaj zločin izabrali najveći hrišćanski praznik u godini.

Klanjam se pred svima nevinim žrtvama i zovem sve Beograđane da se vrate samima sebi, majci Srbiji i Srpstvu, na njih samo da misle jer kao što vidite u svetu, braćo, nema ljubavi.

Slava žrtvama englesko-američkog terora, mučenicima našeg mučeničkog Beograda!

ŽIVEO SRPSKI NAROD!

ŽIVELA MAJKA SRBIJA!

Piše: Jovan Aleksić

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 

Vezane vijesti:

Tito je tražio bombardovanje Srbije 1944! – Jadovno 1941.

KRVAVI USKRS 1944. Saveznici nas bombardovali na Titov …

PRAVI OSLOBODIOCI BEOGRADA – Da li je Beograd …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top