Niti između „Himne Sv. Savi“ i društva „Privrednik“

Koliko je značajno prenošenje znanja, širenje istine i rad sa drugima, govori jedan susret u Karlovcu, u drugoj polovini 19. veka, koautora Svetosavske himne i mladića čije će životno delo ostaviti dubok trag među Srbima 

Komogovina, mesto u kojem sam rođen, nalazi se u centru Banije, podjednako udaljeno od tri najveće banijske varoši: Petrinje, Gline i Kostajnice, a nosi ime za koje postoji jedno prilično logično objašnjenje. To je u stvari spojena rečenica; ko-mog(a)o-vina, iz vremena kada su po obroncima iznad Komogovine bili rasuti vinogradi, a jedan dan u godini, kaže predanje, nasred sela postavljala se ogromna bačva sa vinom, za seljane i putnike namernike, iz kojeg je pio ko je hteo i mogao; ko-mog(a)o-vina.

POSLEDNjI TRZAJI ŽIVOTA

Na ta davna vremena do pred poslednji rat podsećali su podivljali ostaci loze, opstali u živicama, na rubovima šuma, jarcima i pustarama. Danas je zaraslo gotovo sve, u Komogovini živi nešto starčadi i tek poneka porodica sa malom decom.
Poslednji su to trzaji života koji je prva hrvatska samostalna država krvavo sekla, a druga dotukla, obesmislila. Komogovina je prvo naseljeno mesto u koje utiče reka Sunja. Izvire na Zrinjskoj gori i spušta se kroz stoletne šume bukve i graba, donoseći pitku vodu i svežinu za vrelih letnjih dana. Tu u Komogovini, smeštenoj u dolini okruženoj pašnjacima i šumama, Sunju osnažuje nekoliko potoka i već dole, ispod Borojevića i Mečenčana, kad se približi mestu Sunja, kupeći usput još neke potoke, Sunja dobija izgled reke. U Komogovini je to rečica, osim u proleće i jesen, kad nabuja od snegova i kiša, razlije se po baštama i lukama, napravi štetu i povuče se u korito brže nego što je iz njega izašla. Moji prvi snovi o svetu izvan Komogovine, onda kad sam krenuo u osnovnu školu, bili su umočeni u Sunju. Čudno, ali nikada me u to vreme nije interesovalo šta je tamo gde Sunja odlazi, već šta je gore odakle ona dolazi. Tako sam saznao za Begoviće. Prateći tok rečice, solidnim makadamskim putem, na biciklu ili peške, posle nekoliko kilometara stizao sam do jednog proširenja na reci, u stvari pojilišta, gde se uvek mogla naći stoka. Gore, nekoliko stotina metara uz brdo, dolazilo se do prvih kuća sela Begovići.

BIĆE OD NjEGA NEŠTO

Dugo mi Begovići ništa nisu značili, osim što se tamo udala moja sestra od tetke, a onda sam, kako su sa godinama rasle potrebe za saznavanjima i osvetljavanjem nekih istorijskih pomrčina, saznao da je u tom malom selu, skrajnutom od važnijih puteva, sklonjenom u šumarke, rođen jedan od najznačajnijih Srba Austro-Ugarske, druge polovine 19. veka, prota, pesnik, istoričar, Nikola Begović, koautor „Himne Svetom Savi“, čovek koji će presudno uticati na jednog drugog Srbina čiji je život i delo povod za ovu priču.
Nikola Begović je svet ugledao u tim Begovićima, iznad Sunje, prvog decembra 1821. godine. Desetak godina kasnije lokalni paroh savetuje njegove roditelje da maloga daju u sveštenike, jer je veoma bistar i znatiželjan. Biće od njega nešto, govorio je prota. Nikola uči škole u Kostajnici, Slunju i Plaškom, gde u školi Gornjekarlovačke episkopije dobija zvanje učitelja i veroučitelja. Bio je paroh u Petrinji i selu Perna, na Kordunu, ali sve što je značajno postigao u životu u vezi je sa njegovim trideset petogodišnjim boravkom u Karlovcu. Tu je i umro 1895. godine. Pisao je pesme, beležio narodna kazivanja, pevanja, običaje, izučavao život krajiških Srba, ostavio iza sebe dve značajne knjige: „Istorija srpske crkve“ i „Život i običaji Srba graničara“. Nikada, verovatno, nećemo pouzdano moći da kažemo ko je napisao tekst „Himne Svetom Savi“, spominje se nekoliko imena, a svi se slažu da je pesma nastala sa druge strane Save i Dunava; na Fruškoj gori, u Sremu ili na Baniji. U tim verzijama nalazimo ime Nikole Begovića. Postoji tumačenje da je Svetosavska himna kakvu danas znamo i pevamo u stvari spoj nekoliko tekstova, a da su autori redom bili sveštena lica jer ta himna i jeste neka vrsta molitve. Kako god bilo, u svakoj raspravi o toj svečanoj i svečarskoj pesmi, spominje se i Nikola Begović.

SUDBONOSAN SUSRET

Sredinom 19. veka, tačnije 1854. godine, nedaleko Karlovca, u selu Gornji Budački, u oficirskoj, srpskoj porodici Matijević, kao četvrto dete rođen je sin Vladimir. U braku Petra i Julke Matijević, rodom iz sremskog sela Surduk, bilo je devetoro dece, ali svi su umrli veoma mladi, osim Vladimira. On je živeo do 1929. godine. Značajan – za mnoge Srbe Austro-Ugarske monarhije i sudbonosan susret dogodio se u Karlovcu, sedamdesetih godina tog 19. veka. U već poodmaklim godinama Nikola Begović, predajući veronauku, zapaža mladog Matijevića. Isticao se po izuzetnoj bistrini, brzom i lakom pamćenju, i stalnoj potrebi za novim znanjima. Svestan teške situacije u kojoj se nalaze Srbi dvojne monarhije, posebno tog banijsko-kordunskog kraja, prota Begović čini sve što je u njegovoj moći da mlade, bistre Srbe zainteresuje za nacionalnu stvar, da im skrene pažnju na potrebu izučavanja srpske istorije, neophodnost obrazovanja na visokim i priznatim školama, međusobno pomaganje. Posebnu pažnju posvećuje mladom Matijeviću, prenosi na njega sve što je znao o nacionalnom pitanju, i zajedno sa jednim poznanikom, inače prijateljem kuće Matijević, uspeva da nagovori Petra da sina Vladimira pusti na izučavanje trgovačkog zanata.
Tako Vadimir Matijević upisuje Visoku trgovačku školu u Beču, završava je i vraća se, ali ne u Karlovac već u Zagreb. Daleko sposobniji od svojih vršnjaka Vladimir za veoma kratko vreme postaje interesantan mnogim poslodavcima u Zagrebu, da bi već u 27 godini, 1882. godine, postao poslovni partner „Konšaka“, najveće trgovinske radnje u Zagrebu. Već u to vreme Vladimir čini nešto što je bilo neuobičajeno, pomaže srpsku sirotinju izvlačeći je iz okruženja u kojem nisu imali nikakve šanse i daje im mogućnost da svoj život promene nabolje. Radio je to na vrlo inteligentan, nenametljiv način, napominjući svojim poslovnim partnerima, posle ručka, večere ili nekog derneka da ima mladog bistrog rođaka koji bi hteo na zanat… „Pa, ako bi mogli i bili voljni da ga primite.“ Niko nije odbijao i već tada, sa dvadeset četiri, dvadeset pet godina, Vladimir Matijević je smestio oko 250 srpske dece u zanatske radnje, na šegrtovanje. Činio je to preko sveštenika i srpskih učitelja u provinciji, tražeći da mu prave spiskove bistre srpske dece, da razgovaraju sa njihovim roditeljima i ako pristanu, šalju ih na adrese koje im je on dostavljao.

KRALj ALEKSANDAR – POČASNI PREDSEDNIK

Shvativši da je taj način angažovanja prevaziđen i po njegovim shvatanjima nedovoljno delotvoran, Vladimir Matijević osniva 1897. godine Srpsko privredno društvo „Privrednik“. Dve godine ranije u Zagrebu je osnovana „Srpska banka“ i „Savez srpskih zemljoradničkih zadruga“. Osnovna ideja bila je da se kroz školovanje mladih Srba, njihovo direktno i samostalno uključivanje u društveni i privredni život dvojne monarhije, ekonomski i socijalno podigne i osnaži srpska komponenta u Austro-Ugarskoj. Prve molbe za školovanje Matijević je rešavao sam, uprkos mnogima koji su mu pomagali. Hteo je da lično sistem postavi na čvrste osnove, da svoje zamisli iz mladosti, nastale i pod uticajem prote Nikole Begovića, ukoreni za dugo godina u budućnosti. Povezivao je decu sa zanatskim radnjama, trgovačkim školama i akademijama, slao ih na učenje bankarstva, poslova sa osiguranjem imovine, u manufakturne radnje, pa prve tvornice… „Privrednik“ je delovao od 1897. do 1946. godine. Zabranili su ga komunisti. Imao je veliki ugled u celoj državi; kralj Aleksandar posetio je 1922. godine sedište „Privrednika“, gde je prihvatio da bude počasni predsednik. Ostalo je zapisano da je „Privrednik“ na zanate i druge škole poslao oko 40.000 srpske dece i omladine sa područja Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Slavonije, Bosne i Hercegovine i Vojvodine. Iz moje Komogovine nekoliko vrsnih zanatlija, mesara, kolara, pintara… izučilo je zanate preko „Privrednika“. Moj deda Ilija bio je stručnjak za kola, fijakere, bačve… „Privrednik“ ga je na učenje zanata poslao u Nađbečkerek (današnji Zrenjanin), ali je njemu Drugi svetski rat doneo partizansku „Spomenicu Prvoborca“ i pristojnu penziju, pa se zanatom posle rata bavio najduže 15-ak godina. „Privrednik“ je obnovljen 18. decembra 1993. godine, u Zagrebu. Deluje i danas, ali je to simbolika u poređenju sa nekadašnjim radom. U toku je proces vraćanja imovine „Privrednika“, a to su, pored ostalog, izuzetno vredne zgrade u centru najmanje deset hrvatskih gradova, počev od Zagreba. Nikola Begović je sahranjen u Karlovcu, a Vladimir Matijević u Beogradu. Danas Srbi nemaju takvih ljudi. Sigurno da nam je i zbog toga ovako kako nam je. 

Izvor: PEČAT

Piše: Ratko Dmitrović