Нити између „Химне Св. Сави“ и друштва „Привредник“

Колико је значајно преношење знања, ширење истине и рад са другима, говори један сусрет у Карловцу, у другој половини 19. века, коаутора Светосавске химне и младића чије ће животно дело оставити дубок траг међу Србима 

Комоговина, место у којем сам рођен, налази се у центру Баније, подједнако удаљено од три највеће банијске вароши: Петриње, Глине и Костајнице, а носи име за које постоји једно прилично логично објашњење. То је у ствари спојена реченица; ко-мог(а)о-вина, из времена када су по обронцима изнад Комоговине били расути виногради, а један дан у години, каже предање, насред села постављала се огромна бачва са вином, за сељане и путнике намернике, из којег је пио ко је хтео и могао; ко-мог(а)о-вина.

ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈИ ЖИВОТА

На та давна времена до пред последњи рат подсећали су подивљали остаци лозе, опстали у живицама, на рубовима шума, јарцима и пустарама. Данас је зарасло готово све, у Комоговини живи нешто старчади и тек понека породица са малом децом.
Последњи су то трзаји живота који је прва хрватска самостална држава крваво секла, а друга дотукла, обесмислила. Комоговина је прво насељено место у које утиче река Суња. Извире на Зрињској гори и спушта се кроз столетне шуме букве и граба, доносећи питку воду и свежину за врелих летњих дана. Ту у Комоговини, смештеној у долини окруженој пашњацима и шумама, Суњу оснажује неколико потока и већ доле, испод Боројевића и Меченчана, кад се приближи месту Суња, купећи успут још неке потоке, Суња добија изглед реке. У Комоговини је то речица, осим у пролеће и јесен, кад набуја од снегова и киша, разлије се по баштама и лукама, направи штету и повуче се у корито брже него што је из њега изашла. Моји први снови о свету изван Комоговине, онда кад сам кренуо у основну школу, били су умочени у Суњу. Чудно, али никада ме у то време није интересовало шта је тамо где Суња одлази, већ шта је горе одакле она долази. Тако сам сазнао за Беговиће. Пратећи ток речице, солидним макадамским путем, на бициклу или пешке, после неколико километара стизао сам до једног проширења на реци, у ствари појилишта, где се увек могла наћи стока. Горе, неколико стотина метара уз брдо, долазило се до првих кућа села Беговићи.

БИЋЕ ОД ЊЕГА НЕШТО

Дуго ми Беговићи ништа нису значили, осим што се тамо удала моја сестра од тетке, а онда сам, како су са годинама расле потребе за сазнавањима и осветљавањем неких историјских помрчина, сазнао да је у том малом селу, скрајнутом од важнијих путева, склоњеном у шумарке, рођен један од најзначајнијих Срба Аустро-Угарске, друге половине 19. века, прота, песник, историчар, Никола Беговић, коаутор „Химне Светом Сави“, човек који ће пресудно утицати на једног другог Србина чији је живот и дело повод за ову причу.
Никола Беговић је свет угледао у тим Беговићима, изнад Суње, првог децембра 1821. године. Десетак година касније локални парох саветује његове родитеље да малога дају у свештенике, јер је веома бистар и знатижељан. Биће од њега нешто, говорио је прота. Никола учи школе у Костајници, Слуњу и Плашком, где у школи Горњекарловачке епископије добија звање учитеља и вероучитеља. Био је парох у Петрињи и селу Перна, на Кордуну, али све што је значајно постигао у животу у вези је са његовим тридесет петогодишњим боравком у Карловцу. Ту је и умро 1895. године. Писао је песме, бележио народна казивања, певања, обичаје, изучавао живот крајишких Срба, оставио иза себе две значајне књиге: „Историја српске цркве“ и „Живот и обичаји Срба граничара“. Никада, вероватно, нећемо поуздано моћи да кажемо ко је написао текст „Химне Светом Сави“, спомиње се неколико имена, а сви се слажу да је песма настала са друге стране Саве и Дунава; на Фрушкој гори, у Срему или на Банији. У тим верзијама налазимо име Николе Беговића. Постоји тумачење да је Светосавска химна какву данас знамо и певамо у ствари спој неколико текстова, а да су аутори редом били свештена лица јер та химна и јесте нека врста молитве. Како год било, у свакој расправи о тој свечаној и свечарској песми, спомиње се и Никола Беговић.

СУДБОНОСАН СУСРЕТ

Средином 19. века, тачније 1854. године, недалеко Карловца, у селу Горњи Будачки, у официрској, српској породици Матијевић, као четврто дете рођен је син Владимир. У браку Петра и Јулке Матијевић, родом из сремског села Сурдук, било је деветоро деце, али сви су умрли веома млади, осим Владимира. Он је живео до 1929. године. Значајан – за многе Србе Аустро-Угарске монархије и судбоносан сусрет догодио се у Карловцу, седамдесетих година тог 19. века. У већ поодмаклим годинама Никола Беговић, предајући веронауку, запажа младог Матијевића. Истицао се по изузетној бистрини, брзом и лаком памћењу, и сталној потреби за новим знањима. Свестан тешке ситуације у којој се налазе Срби двојне монархије, посебно тог банијско-кордунског краја, прота Беговић чини све што је у његовој моћи да младе, бистре Србе заинтересује за националну ствар, да им скрене пажњу на потребу изучавања српске историје, неопходност образовања на високим и признатим школама, међусобно помагање. Посебну пажњу посвећује младом Матијевићу, преноси на њега све што је знао о националном питању, и заједно са једним познаником, иначе пријатељем куће Матијевић, успева да наговори Петра да сина Владимира пусти на изучавање трговачког заната.
Тако Вадимир Матијевић уписује Високу трговачку школу у Бечу, завршава је и враћа се, али не у Карловац већ у Загреб. Далеко способнији од својих вршњака Владимир за веома кратко време постаје интересантан многим послодавцима у Загребу, да би већ у 27 години, 1882. године, постао пословни партнер „Коншака“, највеће трговинске радње у Загребу. Већ у то време Владимир чини нешто што је било неуобичајено, помаже српску сиротињу извлачећи је из окружења у којем нису имали никакве шансе и даје им могућност да свој живот промене набоље. Радио је то на врло интелигентан, ненаметљив начин, напомињући својим пословним партнерима, после ручка, вечере или неког дернека да има младог бистрог рођака који би хтео на занат… „Па, ако би могли и били вољни да га примите.“ Нико није одбијао и већ тада, са двадесет четири, двадесет пет година, Владимир Матијевић је сместио око 250 српске деце у занатске радње, на шегртовање. Чинио је то преко свештеника и српских учитеља у провинцији, тражећи да му праве спискове бистре српске деце, да разговарају са њиховим родитељима и ако пристану, шаљу их на адресе које им је он достављао.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР – ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК

Схвативши да је тај начин ангажовања превазиђен и по његовим схватањима недовољно делотворан, Владимир Матијевић оснива 1897. године Српско привредно друштво „Привредник“. Две године раније у Загребу је основана „Српска банка“ и „Савез српских земљорадничких задруга“. Основна идеја била је да се кроз школовање младих Срба, њихово директно и самостално укључивање у друштвени и привредни живот двојне монархије, економски и социјално подигне и оснажи српска компонента у Аустро-Угарској. Прве молбе за школовање Матијевић је решавао сам, упркос многима који су му помагали. Хтео је да лично систем постави на чврсте основе, да своје замисли из младости, настале и под утицајем проте Николе Беговића, укорени за дуго година у будућности. Повезивао је децу са занатским радњама, трговачким школама и академијама, слао их на учење банкарства, послова са осигурањем имовине, у мануфактурне радње, па прве творнице… „Привредник“ је деловао од 1897. до 1946. године. Забранили су га комунисти. Имао је велики углед у целој држави; краљ Александар посетио је 1922. године седиште „Привредника“, где је прихватио да буде почасни председник. Остало је записано да је „Привредник“ на занате и друге школе послао око 40.000 српске деце и омладине са подручја Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Босне и Херцеговине и Војводине. Из моје Комоговине неколико врсних занатлија, месара, колара, пинтара… изучило је занате преко „Привредника“. Мој деда Илија био је стручњак за кола, фијакере, бачве… „Привредник“ га је на учење заната послао у Нађбечкерек (данашњи Зрењанин), али је њему Други светски рат донео партизанску „Споменицу Првоборца“ и пристојну пензију, па се занатом после рата бавио најдуже 15-ак година. „Привредник“ је обновљен 18. децембра 1993. године, у Загребу. Делује и данас, али је то симболика у поређењу са некадашњим радом. У току је процес враћања имовине „Привредника“, а то су, поред осталог, изузетно вредне зграде у центру најмање десет хрватских градова, почев од Загреба. Никола Беговић је сахрањен у Карловцу, а Владимир Матијевић у Београду. Данас Срби немају таквих људи. Сигурно да нам је и због тога овако како нам је. 

Извор: ПЕЧАТ

Пише: Ратко Дмитровић