Нису свети ни споменици, спорна и ћирилица

И док би се све богомоље и гробља, која су свједок непролазности, морала поштовати, на нашим просторима ипак на безброј примјера, појединцима сметају чак и ствари које обичан човјек не може ни помислити да икоме могу нашкодити.

Пише: Милош Васиљевић

Лако је бити Србин у Републици Српској и Србији, али није у Федерациjи Босне и Херцеговине, а поготово не у Хрватској.

Страшна стратиша, убијање и протјеривање наших људи су иза нас, али чини се да ни у миру оно мало српског живља што је остало на вјековним огњиштима, није спокојно.

Посљедњи у реди испада и провокација, којим се дословно ругају нашем народу је и примјер у близини Задра, гдје тамошње комунално предузеће тражи уклањање надгробног спомeника, који је гле чуда на ћирилици.

Опште је познато да је латиница службено писмо у Хрватској, али да ли је могуће да може бити споран ћирилични натпис на једном споменику.

Одговор је да, и то у општини Врси, а рок да се уклони тај натпис је 15 дана.

Но, није ово једини проблем. И не само ту.

То најбоље знају јасеновачке, велебитске, пашке врлети и многе друге , које у тишини чувају још понеку (не)испричану причу.

Има ли ишта и шта је то свето?

Могу ли људи који одлучују, на тренутак да разумију оне што пате или што су већ пропатили.

Тешко.

Да ово није изолован случај, свједоци смо и на примјеру Срба који живе или боље рећи животаре у ФБиХ. Са најминималнијим условима за живот и пристојном свакодневицом која је као мисаона именица, а са изазовима који се косе са реалношћу живи наш народ и у Ливну, Бихаћу, страдалничких Пребиловцима.

Оно што је свим овим мјестима заједничко јесте да је све мање Срба.

Тако, у овом тренутку у Бихаћу једва да живи 50 Срба, а и како би, кад погледају Гаравице, виде игнорантски однос према стратишту.

Ипак, многи као они у Пребиловцима вјерују у Васкрсење, сабирајући се око светих храмова а оно се полако и дешава.

Но и ти људи оду ли мало према Мостару видјеће прешаране саобраћајне знакове, увредљиве натписе, оскрнављена гробља, а неријатко дође на ред и застрашивање повратника.

У Сарајеву више и није вијест када се оскрнаве гробља, посебно у вријеме великих вјерских празника. Све те, негативне сличности дијели наш народ да ли живио у Госпићу или у Љубушком, а то је непредвидљивост, незаштићеност.

Оно што им нико не може одузети је вјера и нада у боље сутра.

Догађај из задарског залеђа, гдје је споран ћирилични натпис, морао би бити црвени аларм и упозорење, да нико нема право да нам одређује како ћемо се крстити, којим писмом писати и којем се Богу молити.

Ипак, ово је 21. вијек а слобода изражавања не смије остати само мртво слово на папиру.

 „Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.