Никола Жутић: Хрватски бискупи екстремнији од Ватикана

Писмо Хрватске бискупске конференције, које је недавно објављено „мимо црквене и цивилизацијске праксе”, а упућено у новембру 2018. патријарху Иринеју, оптужује СПЦ, патријарха српског и епископа бачког Иринеја за вређање жртава рата и распиривање мржње у Хрватској. Свети архијерејски синод писмо је добио у службеној форми и оно се по правилу не може износити у јавност без сагласности примаоца. Новинар „Политике” у чланку „Хрватски бискупи нарушили српско-хрватске црквене односе” (8. фебруар 2019) пита се због чега је управо сада објављено писмо у којем хрватски бискупи „добронамјерно” износе свој став да српски патријарх прећуткује хрватске жртве, игнорише постојање хрватске државе, шири својим изјавама страх и неповерење међу Србима и Хрватима.

Православни великодостојници су врло обазриво срочили изјаве о својим римокатоличким колегама, наводећи позитивне примере добре сарадње – дубровачког бискупа Мату Узинића, пожешког бискупа Антуна Шкворчевића, „који је био први бискуп који је крајем јануара 2007. посетио Јасеновац”. С друге стране, новинар и теолог Драго Пилсел из Загреба у свом писаном обраћању не штеди ниједног бискупа, јер су се сви до једног потписали испод поменутог писма, дакле „и екуменски настројени бискуп Шкворчевић”.

На „миротворне изјаве” римокатоличких великодостојника упућене писмом патријарху Иринеју и епископу бачком Иринеју, у препознатљивом маниру „невиних овчица”, примерно је реаговао једино епископ бачки Иринеј у изјави под насловом „Поједини бискупи су усташки настројени”, коју је дао 9. фебруара 2019. године. Владика Иринеј је даље навео да треба имати у виду да се овакви службени дописи припремају месецима и да се исто тако одговор на њих мора припремити пажљиво, уз прикупљање неопходног материјала. На крају напомиње да је Свети синод ово временски темпирано писмо добио пред почетак великих црквених празника, па због тога „до сада није било ни могуће ни потребно одговорити на њега”.

Уочљиво је да ватиканска хијерархија, на челу са папама, у новије време све чешће диже руке од свог фанатичног националног продукта.

Политика двојице последњих папа видљиво одудара од политике милитантних папа с почетка и током 20. века, нарочито оних везаних за стварање и ширење хрватства. Политика Ватикана је од почетка 20. века у непромењивој форми радила на ширењу хрватства преко прозелитских акција претварања свега српског у хрватско.

Хрватство је управо еруптивном брзином проширено и утемељено на просторима западних српских историјских земаља. Недовољно је позната чињеница да је папа Лав (Леон) XIII најзначајнији творац хрватства, поред појединаца из царске куће Хабзбург. Лав XIII је преко Првог хрватског католичког састанка из 1900. покренуо верско-национални програм хрватства за предстојећи 20. век („сви римокатолици Балкана – Хрвати”). Папа је већ следеће 1901. покушао да најзначајнији прозелитски завод за славенски југ, Илирски (српско-католички) завод Св. Јеронима, претвори у завод „за хрватски народ”.

Поред Лава XIII, најзначајнији за процес „рехристијанизације” (прозелитског римокатоличења) Балкана био је Пије XI, који од 1922. покреће најјачи социјални неполитички покрет Католичка акција, који ће доминирати у периоду између два светска рата. Бискупи и свештенство који су били лојални Краљевини Југославији били су права реткост. Познати по свом југославенству били су бискуп которски Франо Ућелини-Тице (и његов секретар Словенац Котник), као и Никола Добречић, арцибискуп барски – примас српски. Ови бискупи ипак нису заборавили своје старо српско-католичко порекло.

Хрватска бискупска конференција беспризорно прозива патријарха Иринеја и владику Иринеја, па самим тим и Синод, за тобожњу злочиначку политику, за вређање жртава рата и распиривање мржње у Хрватској. У ХБК заборављају да је њихова црква инспиратор покоља (српски израз за геноцид, јеврејски Холокауст, који треба у што већој мери користити), ширењем мржње према православним Србима („шизматицима”) током последњих 500 година. „Црква у Хрвата” мобилисала је више од хиљаду свештеника – директних сарадника хрватских усташа, који су активно учествовали у ликвидацијама стотина православних свештеника (међу њима и владика). Они су оформили и наоружане крижарске фаланге, које је са нарочитим задовољством одликовао поглавник Павелић, укупно 153.

На списку одликованих било је и „часних” сестара, жупника, високих прелата, два надбискупа и 14 бискупа. Књижевник („Хрват Четник”), бивши сјемеништарац и жупник Ђуро Виловић, Римску цркву је назвао „Крвавом Црквом”. Француски кардинал Тисеран упозоравао је 1942. на бестијалност римокатолика Хрвата и на пасивно понашање хрватских бискупа према почињеним клањима.

Ватикан је у тим најтежим тренуцима по српски народ предводио Пије XII, од западних либералних писаца прозван „Хитлеров папа” (о оправданости тог назива се може дискутовати, пошто је Хитлер стварао своју нову паганску веру – „германски митос”, супротстављену римокатолицизму, а блиску протестантизму). Ми бисмо га за ову нашу прилику могли прозвати „Степинчев папа”, пошто се ревносно борио против југословенских комунистичких власти, за Степинчево ослобођење и рехабилитацију, за његово проглашење блаженим и додељивање кардиналског звања.

Најекстремнији став према православљу (кроз комунизам) испољавао је пољски папа Јован Павле II (Војтила). Његов савезнички однос са „западним демократијама (нарочито са Реганом, „Реганов папа”) био је судбоносан за уништење остатака комунизма и стварање новог светског поретка без СССР-а и Варшавског пакта, али и без југословенског експеримента.

Аутор: Никола Жутић, Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Извор: ПОЛИТИКА

Никола Жутић: Антисрпски фалсификати у уџбеницима историје …

Никола Жутић: Kонцентрациони логор Госпић, aприл – август …

Никола Жутић: ЛИЧКИ РИМОКАТОЛИЧКИ ИНСПИРАТОРИ И …

Никола Жутић: Личко крваво љето 1941. | Јадовно 1941.