Никола Живковић: Царство лажи (1)

Рецензиjа књиге Александра Корба, У сенци Другог светског рата масовно насиље усташа против Срба, Јевреjа и Цигана у Хрватскоj 1941–1945. Fraenkel Prize in Contemporary History, Wiener Library, London; Irma Rosenberg Förderpreis des Instituts für Zeitgeschichte, Wien; Andrej-Mitrović-Preis der Michael-Zikic-Stiftung, Bonn; Herbert-Steiner-Preis des Dokumentationsarchivs des österreichischen Widerstandes und der International Conference of Labour and Social History (ITH) само су неке од награда додељене Александру Корбу, ученику

Холма Зундхаусена, за докторски рад под горњим насловом. Уз то, историчари задужени за оцену Корбове дисертациjе: професор доктор Јерг Баберовски (örg Baberowski) професор доктор Киран Клаус Пател (Kiran Klaus Patel) и професор доктор Михал Вилт (Michael Wildt), jедногласно су му (рођеном 1976, стипендисти америчког Мемориjалног музеjа холокауста, докторанту берлинског универзитета Хумболт) доделили и наjвишу могућу оцену – сумма цум лауде.

Но у уводу своjе књиге, мада истичући да су усташе изазвале грађански рат, аутор помиње свега „око пола милиона жртава“, позиваjући се на „прорачун економисте и експерта УН Владимира Жерjавића (да jе) у Независноj Држави Хрватскоj од 1941. до 1945. погинуло 312.000 Срба, 114.000 Хрвата, 51.000 муслимана, 26.000 Јевреjа и 23.000 осталих, међу коjима вероватно наjвише Цигана“. Новопечени докторант то поново наглашава даље у тексту, цитираjући Жерjавића (Владимир Жерjавић, Population Losses in Yugoslavia) и његову процену о 307.000 српских жртава, те Богољуба Кочовића (Богољуб Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославиjи, Лондон 1985) о 334.000 уморених Срба.

Према Корбу, то су „први поуздани подаци о могућем броjу жртава“.

На самом почетку, такође, у фусности, он нас упућуjе на jош двоjицу аутора коjи су се бавили том темом: Томислава Дулића (Томислав Дулић, Масс Киллингс ин тхе Индепендент Стате оф Цроатиа, 1941–1945; ин: Јоурнал оф Геноциде Ресеарцх, 2006) и Марка Хоареа (Marko Attila Hoare, Genocide and Resistance in Hitler’s Bosnia, 1941–1945, Oxford, New York 2006). Почињући своjе дело спорном тврдњом, аутор нас наводи да се запитамо зашто се позива искључиво на такве ауторитете? Опште jе познато да се жртвама у Другом светском рату на териториjи НДХ озбиљно бавило бар десетак историчара, како са простора бивше Југославиjе тако и из света. Чему цитирање компромитованог Жерjавића и сличног му Кочовића? Наиме, сваки просечно образовани човек с простора бивше Југославиjе зна да су босански муслимани проглашени „нациjом“ тек 1960-тих, а управо Жерjавић и Кочовић упоређуjу броj становника из последњег пописа становништва Краљевине Југославиjе користећи се тадашњом номенклатуром, с првим пописима комунистичке Југославиjе – спроведеним 1948. и 1953.

Но многи босански муслимани су се тих послератних година изjашњавали као Срби. То ми jе 2005. лично потврдио и београдски муфтиjа Хамдиjа Јусуфспахић, казавши ми да се тада, по његовоj процени, „наjмање jедна петина босанских муслимана писала као Срби“.

У СЛУЖБИ ХРВАТСКИХ ИНТЕРЕСА

Жерjавић и Кочовић су знатно умањили броj српских жртава. Како не постоjи ниjедна озбиљна студиjа коjа се бави тим проблемом, остаjе нам стога да се држимо процене муфтиjе Јусуфспахића, пошто су се 1948. већина муслимана изjаснили као „неопредељени“, а 1953. као „Југословени неопредељени“. Зато ниjе чудо да Жерjавићеве и Кочовићеве „процене“ тако радо цитираjу хрватски историчари и остали коjи би да умање хрватску кривицу за геноцид над православним Србима, од 1941. до 1945.

Њима се сада придружио и Александар Корб: већ на почетку постаjе нам jасно да ће му дело служити хрватским интересима.

„Муслиманска милициjа“, пише он, „борила се на страни усташа, ради одбране од четничког терора“. Корб нигде не помиње одакле му таj податак, супротан изjавама очевидаца и налазима озбиљних историчара. Наиме, преживели Срби из Босне, Херцеговине, Лике, Славониjе, са Кордуна – али и многи босански муслимани и католици – недвосмислено саопштаваjу да jе ничим испровоциран терор Хрвата и босанских муслимана почео одмах по стварању Независне Државе Хрватске, већ у априлу и маjу 1941.

„По немачким болницама кружиле су гласине о усташким насиљима, добрим делом налик на баjке о Дракули“, пише Корб, желећи да академске кругове у Немачкоj и свету убеди у неозбиљност „прича“ о усташким злочинима. Чудно jе да се немачки историчар ниjе потрудио да прочита сећања преживелих жртава хрватских злочина, из коjих би се уверио да jе влашки кнез Влад Дракул („Дракула“) из 15. века био човекољубац спрам „државника“ и „воjника“ НДХ. Аутор или не зна српски, или ниjе сматрао потребним да му неко преведе макар кључне књиге са нашег jезика.

Јер без њих његов рад остаjе ненаучан.

Наводећи италиjанског писца Курциjа Малапартеа – коjи у своjоj књизи Кожа описуjе сусрет са „Поглавником“ Антом Павелићем, 1941. у Загребу – и корпу српских очиjу коjом му се Павелић хвалио као поклоном његових верних усташа, Корб вели да су и ту „причу“ тадашњег званичног италиjанског ратног извештача Малапартеа „некритички“ преузели многи историчари, међу коjима и Костић, Кокс, Мацовер и Петер фон Бекер. Он нам, међутим, не обjашњава због чега jе таj исказ очевица Малапартеа „неубедљив“, а зашто веруjе Дулићу, Јозу Томашевићу и Холму Зундхаусену?

Своjу „непристрасност“ Корб потврђуjе и даље: „Како би показали своjу одвратност према усташким неделима, официри СС – као на пример, Харалд Турнер, шеф цивилне управе за Србиjу – баратаjу превисоким цифрама убиjених Срба, са коjима су упознавали српске националисте (…) пошто су у очима српских националиста извештаjи немачких окупатора важили као нарочито убедљиви због претерано високог броjа жртава, на чему су српски националисти деведесетих година прошлог века заснивали своjу политику“.

У фусноти Корб цитира Турнерово писмо Леру од 29. августа 1942, наводећи да Турнер даjе „претерано високу броjку српских жртава од 300.000 убиjених само до лета 1941“.

Но доктор историjских наука и лауреат Новог светског поретка Корб ничим не оповргава Турнерове тврдње. Не показуjе зашто би jедан есесовац био на страни Срба, а против Хрватске, коjу jе подржавао шеф његове државе, Хитлер? Немачки историчар не поставља питање да нису можда немачке броjке о српским жртвама прениске? За њега су подаци о српским жртвама увек претерани. Речито jе и то да српске жртве из времена Другог светског рата повезуjе са српским национализмом из 1990-тих. Тако већ у првих 16 страна његове књиге сваки обавештен читалац добиjа jасну слику о томе ко jе Корб, а какви су су његови мотиви. Загонетно остаjе jедино зашто би неко морао бити „српски националиста“ да би се бавио питањем српских жртава? Ако се Корбов рад наводно бави Другим светским ратом, чему помињање „српског национализма из 1990-тих“?

БРОЈКЕ И НЕМАЧКИ ИЗВОРИ 

Корб иде даље: „Српски националисти су у своjоj пропаганди током рата успешно демонизовали усташе служећи се нереално високим броjкама о српским жртвама и тиме створили основу за мит о томе да jе од хрватских злочина страдао више од jедан милион Срба“. Но коjу су то пропаганду имали Срби, или, како Корб каже „српски националисти“, током Другог светског рата? Ко jе стаjао на челу те пропаганде? Да ниjе то можда био Милан Недић? Али шта jе таj могао да уради? Да клечи пред неким маjором Вермахта и моли га да не стреља сто српских талаца за jедног немачког воjника? Србиjу су, не заборавимо, окупирали немилосрдни неприjатељи: Бугари источни део, Мађари Бачку, НДХ Срем до Земуна, Банат директно Немци. Можда jе, пак, Корб мислио на Дражу Михаиловића? Али он се налазио на челу Југословенске воjске у отаџбини, а не српске.

Да Корб не мисли на Јосипа Броза Тита? Па таj jе све урадио да прикриjе хрватске злочине.

Надаље, ако немачки извори нису поуздани, на коjе да се ослонимо?

Корб каже да су српски и немачки извори непоуздани. По њему, изгледа, jедино хрватским ваља веровати. У своjоj мржњи, он и безмало све српске представнике назива „такозваним“. Тако jе, по њему, и „такозвани вођа Срба Радован Караџић (…) хтео доказати да jе етничка мржња међу народима константа историjе Босне, што jе одговарало његовим ратним циљевима“. Оваj „историчар“ нам међутим нигде не обjашњава зашто су представници Срба „такозвани“, а Алиjа Изетбеговић или Фрањо Туђман то нису? Покрива се оценом Роберта Каплана, из његовог дела Балкански духови (Роберт Каплан, Балкан гхостс, 1993) – за коjе су српски историчари доказали да jе препуно фалсификата и полуистина.

Корб даље тврди да су и процене Владимира Дедиjера нетачне, будући да се позива на податке Недићеве владе. Но, зашто би Недићеви извори били непоуздани, а владе НДХ поуздани? Неповерљив jе и према мемоарима генерала Глеза фон Хорстенауа (Глаисе в. Хорстенау), прећуткуjући да jе таj био и кроатофил и србофоб. Дакле, када и такав немачки генерал говори о прогонима и страдањима Срба, онда ни његови искази не могу имати нарочиту тежину. Боље, по Корбу, не пролази ни Ладислав Хори (Ладислаус Хорy), током рата аташе за штампу мађарске амбасаде у Загребу. Наиме, своjом монографиjом О усташкоj држави, на немачком обjављеном 1964, Хори jе сачувао знатан броj дневничких записа, за своj рад добивши подршку и Минхенског института за савремену историjу (Мüнцхнер Институт фüр Зеитгесцхицхте). Дело jе написао заjедно са Мартином Бросатом (Мартин Бросзат), и та се студиjа у озбиљним научним круговима сматра jедном од првих на немачком коjа се позабавила хрватским злочинима над Србима у Другом светском рату.

Не престаjући да понавља да се „у Србиjи у погледу броjа жртава прави циничан култ, коjи доводи до апсолутног претеривања, Корб каже да jе jош 2009. српски државни радио jавио да jе у Јасеновцу страдало наjмање 700.000 људи, што jе десеторотруко увећање вероватног броjа жртава“. У фусноти, као непобитни ауторитет за питање„инструментализациjе претераног броjа жртава“, он наводи Холма Зундхаусена (Сундхауссен), историчара са Слободног универзитета у Берлину, коjи се између 1992. и 1999. прославио отворено пропагандистичком одбраном србомрзачког, неофашистичког режима Фрање Туђмана.

УЧИТЕЉ ЗУНДХАУСЕН 

Да нисам замољен да напишем рецензиjу за оваj докторски рад, већ бих на овом месту прекинуо читање и Корбову „студиjу“ бацио у корпу за отпатке. Наиме, и кад у биоскопу видим да jе филм прешао границу доброг укуса, без колебања излазим из сале. Јер, мада аутор неуморно покушава да нас убеди у озбиљност свог рада, одштампаног на више од 500 страница, већ после првих двадесетак постаjе jасно да се ради о ратнохушкачкоj пропаганди. Оптужуjући Србе за цинизам он, као сваки лицемер, превиђа сопствени цинизам гори од ичиjег. Цифру од 700.000 убиjених Срба у НДХ нису наиме измислили Срби већ она потиче од Корбових сународника. Њом се служи и Хитлеров специjални дипломатски изасланик за Балкан, Херман Ноjбахер. Њу наводи и Енциклопедиjа Југославиjе Мирослава Крлеже, Мате Уjевића, и сарадника попут црногорског усташе Савића Марковића Штедимлиjе, после Другог светског рата осуђеног, па пуштеног да с Крлежом неометано саставља „jугословенску“ енциклопедиjу – хрватску замишљу, одредницама, jезиком, писмом, и назорима.

И, све време Корб наводи Зундхаусеново дело, иначе преведено и на српски и обjављено у Београду под насловомИсториjа Србиjе – од 19. до 21. века (Цлио, Београд 2009). Пошто jе то дело агресивно наметао и тада владаjући Тадићев режим у Београду, ваља нешто казати и о Зундхаусену. За први утисак, ево jедног навода из његове књиге:

„Ругова се залагао за ненасилан отпор против српских власти и с великим успехом jе изградио паралелне државне и друштвене институциjе. У средишту захтева косовских Албанаца тих година ниjе било прикључење Албаниjи или реализациjа „великоалбанског проjекта“, што су противници исмеjавали као лакрдиjу, него стварање државе Косово (у склопу jедне jугословенске федерациjе или изван ње). Многи млади Албанци сматрали су да jе Руговин ненасилни курс пропао и покушавали су да терористичким акциjама скрену пажњу светске jавности на Косово (…) После jедног српског масакра над Албанцима у региону Дренице (краjем фебруара/почетком марта 1998) у Покраjини jе завладало право ратно стање, па jе у том склопу, по jедноj процени, 450.000 Албанаца побегло, односно протерано или убиjено. Тек jе сада – и опет прекасно – међународна заjедница схватила да jе ситуациjа у том региону краjње експлозивна. За дуготраjно слепило Уjедињених нациjа и Европљана не постоjи, осим незнања, неодлучности и неслоге, никакво убедљиво обjашњење (…) Чињеница jе да jе децениjама упражњавана стратегиjа у циљу ’србизациjе’ Косова доживела неуспех и да таj неуспех ниjе могао бити коригован ни jугословенским Уставом из 1974, нити преокренут српским уставним променама краjем осамдесетих/почетком деведесетих година. За међународну заjедницу се све неумитниjе постављало питање – да ли забрани мешања у унутрашње ствари jедне суверене државе (овде: Савезне Републике Југославиjе састављене од Србиjе и Црне Горе) треба придати већу тежину него обавези чланова УН да се супротставе масовним повредама људских права? Употреба специjалних jединица српске таjне службе и злочини паравоjних банди из Србиjе на ратним поприштима у Хрватскоj и Босни били су довољно познати. Пропагатор етничких чишћења, Воjислав Шешељ, био jе извесно време тесно повезан с Милошевићем и обављао jе функциjу потпредседника српске владе. Од своjих планова за стварање jедне етнички чисте ’велике Србиjе’ ниjе никада правио таjну. Једна анкета коjа jе 1998. године спроведена у Србиjи показала jе да се трећина испитаника изjаснила за насилно решење ’проблема Албанаца’ (…) Преговори коjи су потом, на притисак међународне заjеднице, одржани у дворцу Рамбуjе код Париза од 6. фебруара до 19. марта пропали су због непремостивих супротних позициjа између српске и албанске стране, па jе НАТО 24. марта реализовао своjу раниjу претњу ваздушним нападима на воjне и привредне циљеве у Србиjи и Црноj Гори, да ’спречи хуманитарну катастрофу’. На хиљаде Албанаца jе убиjено и закопано у масовним гробницама (…) Не играjу тек тако истакнуту улогу у свим приказима ратова деведесетих година паравоjне jединице и банде господара рата (Ражнатовић Аркан, Шешељ и др.), као и специjалне jединице (таjне) полициjе. Нису у питању спонтане реакциjе маргинализованих рубних група него од вођа организовано и срачунато насиље слично тероризму (…) У судском процесу мораће се правити разлика између преступника за писаћим столом, актера од самог почетка, саучесника и посматрача. Преступници за писаћим столом (из уверења или опортунизма) створили су у борби за моћ у сфери тумачења онаj духовни контекст коjи jе примени насиља прибавио друштвену спремност на прихватање. Били су то она духовна лица, књижевници и научници, коjи су из уверења, потребе за потврђивањем, надмености или слепила, велике делове друштва застрашивали геноцидним топосима, сценариjима угрожености, теориjама завере и терали у хистериjу. Међу њих jе спадао и књижевник Милорад Павић, аутор много хваљеног и омиљеног романа Хазарски речник, кога Петер Хандке у свом чудном Зимском путовању до Дунава, Саве, Мораве и Дрине, или Правда за Србиjу (написано на краjу рата у Босни и пре ескалациjе насиља на Косову) представља као ’фино достоjанственог стариjег господина’. Али та ’фино достоjанствена господа’ створила су духовну климу коjом jе ’легитимисана’ примена насиља политичара, генерала и господара рата. Певање епских песама, свирање у гусле, поетски изливи и проповеди мржње ишли су при томе руку подруку. Политичка ’невиност’ уметности се jош jедном предочава као химера. Уметници не могу да буду само ’злоупотребљени’ него они могу да агираjу и као дошаптачи политици. У ’нормалним’ околностима (тj. без рата) вође Срба могли су да остваре многе своjе парциjалне циљеве (мада не и стварање jедне централистичке Југославиjе или jедне ’велике Србиjе’). Али Милошевић и његови следбеници нису хтели да преговараjу, за њих jе постоjало само све или ништа, или – или“. (стр. 476-485).

МЕТОДОЛОШКИ ЖУРНАЛИЗАМ 

Навео сам оваj подужи извод не само што Корб, поред Хрвата Томислава Дулића, наjвише цитира Зундхаусена већ и да бих показао како jе jедан немачки професор видео рат 1991–1999. на простору бивше Југославиjе. Ни Корб ни његов професор Зундхаусен нису нам ништа ново открили о историjи Срба, али jесу о себи и своjоj мржњи према Словенима, пре свега Србима. Зундхаусен представља Ругову као „балканског Гандиjа“, мада су Срби са Космета предобро осетили на сопственоj кожи каквом jе „ненасиљу“ водила политика Ибрахима Ругове. Зундхаусен, наравно, и њихове гласове потпуно прећуткуjе.

Зудхаусен се за своjу процену о „450.000 Албанаца (коjе jе) побегло, односно протерано или убиjено“ ослања на„jедну процену“, не наводећи чиjу. Неко коме jе стало до истине навео би бар две или три процене а не само jедну, неименовану. Но такав jе метод и маjстора Зундхаусена и шегрта Корба. Историjску науку обоjица замењуjу журнализмом, а став немачке владе спрам Косова третираjу као неупитно мерило. Ни код jедног ни код другог нема назнака да честитим истраживањем, ако треба и „на терену“, дођу до властитих закључака. Уместо знатижеље и упитаности jедног универзитетског професора, имамо извесност тврдњи jедног службеника немачког министарства иностраних дела.

Зундхаусенове речи да jе „тек сада – и опет прекасно – међународна заjедница схватила да jе ситуациjа у том региону краjње експлозивна“, откриваjу овог академичара као портпарола службеног Вашингтона, Лондона и Берлина, чиjе добро упућене и обавештене политичаре он овлаш представља безмало као наивце. Као да његова земља, Енглеска и Сjедињене Државе немаjу везе са политичком ситуациjом на Балкану, а да њихова политика ниjе непосредно и одлучуjуће утицала на догађаjе у Југославиjи, од 1990. до данас. И мада су у своjим касниjим мемоарима своjе обимно и насилничко уплитање признали и сами западни актери, Зундхаусен и Корб о томе такође ћуте, као и о улози саме Немачке у разбиjању jедне суверене европске земље, оснивача Уjедињених нациjа и потписнице Завршног акта у Хелсинкиjу.

По њима, спољни фактор ниjе имао никаквог утицаjа на избиjање грађанског рата у Југославиjи.

Говорећи о улози српских паравоjних jединица у сукобима на Косову и у бившоj Југославиjи, Зундхаусен не помиње ни хрватске ни муслиманске терористе, коjи су убиjали, мучили и пљачкали српско цивилно становништво у Зеници, Тузли, Сплиту, Загребу, Шибенику или Бjеловару – дакле, местима где уопште ниjе било рата.

Користећи израз „преступници за писаћим столом“ на немачком Сцхреибтисцхтäтер, Зундхаусен заправо описуjе себе. Јер, управо су он и Корб, те њихови земљаци, немачки професори, ти коjи су и 1908 и 1914 и 1941 и 1991 и 1999. захтевали – као данас, 2013 – да „Србиjа мора скончати“ 

МРЖЊА ПРЕМА ПАВИЋУ 

У том смислу и Зундхаусен и Корб показали су се верним настављачима империjалистичке политике засноване надасве на лажима, насилништву и расистичком потцењивању jедног народа у коме су видели опасност по своj национални раст и ширење, утемељено пре свега на пропадању макар и замишљених такмаца.

Но зашто Зундхаусен толико мржње показуjе према Милораду Павићу? Претпостављам да му смета што jе таj српски писац светски признати уметник. Стигао jе међутим повољан тренутак да он, чиновник без иjедног дела вредног помена, може некажњено да пљуjе по великом писцу jер jе Србин. А пошто на Западу сатанизуjу Србе као пред Балканске ратове 1912–1913, онда jе дозвољено сваком новинару, мастиљару или просто хуљи да оцрњуjе Павића, Кустурицу или српског приjатеља Петера Хандкеа – знаjући да ће за то добити макар аплауз.

Но вратимо се Корбу: „Српски историчари позиваjу се на документе великосрпских националиста, коjи су већ током Другог светског рата преувеличавали броj жртава“. Даље: „Српски аутори се куну у наводну клерофашистичку везу између усташа и католичке цркве. Током деведесетих година прошлог века ратна политика Милошевића, коjа се служила и етничким чишћењем, себе jе оправдавала таквим аргументима“. Нажалост по њега, међутим, блиске односе Ватикана и НДХ потврђуjу и сами хрватски шовинисти и католички свештеници коjи су после 1945. емигрирали из Југославиjе.

Уз то, сам аутор, као да не схвата шта казуjе, пише: „Историчар Томислав Дулић дао jе значаjан допринос разумевању масовног насиља у Независноj Држави Хрватскоj (…) Он доказуjе да су масовна усташка убиства организована уз помоћ хрватске владе и њених министарстава, те да jе такав висок обим насиља био могућ само уз помоћ државних иниституциjа“. Убрзо се, међутим, враћа пристрасности тврдећи да се ради о „наjобичниjем миту о Италиjанима као нарочито хуманоj окупационоj сили (…) Проглашавање њих хероjима, међутим, ревидирала су наjновиjа истраживања“. Но наши извори одавно имаjу прилично истиниту слику о италиjанским окупационим властима. Сигурно jе да се ни они нису понашали као добротвори што, међутим, не мења чињеницу да су заиста спасили многе Србе, али и Јевреjе. О томе далеко убедљивиjе говоре преживеле жртве од „истраживача“ Александра Корба.

Али Корб се не да: „Према наводноj изjави усташког министра културе, Милета Будака, у питању jе српска ратна пропаганда, коjу су срочили православни свештеници и доставили немачким службама, те jе то тако ушло у немачке документе“. Нажалост, опет, премного jе докумената – пре свега чланака и изjава самог Милета Будака – коjе говоре о односу тог хрватског писца према Србима и истини, те jе краjње цинично од Корба да се веже за само jедну његову, наводну изjаву. Наиме, прве жртве хрватских злочина били су управо српски православни свештеници, те jе Корбу, као пропагандисти хрватске идеjе, стало да пре свега компромитуjе њих и Српску православну цркву. Уз то, видимо да он Будака зове „усташким“ министром културе, а не хрватским. Тиме би очито да хрватске злочине припише jедноj „малоj терористичкоj групи“ и тиме хрватску нациjу поштеди историjске одговорности. Корб као да се слаже са тврдњом Титовог доглавника и идеолога Владимира Бакарића (истинско презиме Купферстеин) да усташе jесу биле Хрвати, али и да су сви могли стати „у свега два камиона“.

Бранећи умешаност римокатоличке цркве у злочине, Корб се позива на Марка Биондића. Но, мада повремено помиње и Виктора Новака, аутора капиталног дела о спрези НДХ и Ватикана (Магнум Цримен. Пола виjека клерикализма у Хрватскоj, Загреб 1948), сведока тог заjедничког злочиначког подухвата (да се послужимо хашком терминологиjом), њему jе битниjе Биондићево посредно казивање (Марк Биондицх, Тхе Балканс, Оxфорд – Неw Yорк 2011). А за сведочења преживелих Срба из НДХ, коjе jе забележила Недићева власт, Корб као узгред додаjе да она садрже „много антисемитски обоjених извештаjа (…) jер су Јевреjи у Независноj Држави Хрватскоj били боље третирани него Срби“.

АДВОКАТ АНТЕ ПАВЕЛИЋА 

После ове занимљиве тврдње човек не зна шта да каже. Прочитао сам наиме на десетине српских изjава, нигде не нашавши ни трага антисемитизма. Корбова тактика jе jасна: дисквалификовати српске жртве као „антисемите“ што се можда да обjаснити податком из његове аутобиографиjе да jе стипедниjу за своjу „студиjу“ добио од Јевреjа. Такав покушаj и потомака злочинаца – да посвађаjу жртве делећи их у оне првог и другог реда – прилично jе прозиран. У Независноj Држави Хрватскоj живело jе наиме око три милиона Хрвата, два милиона Срба, 800.000 муслимана, 40.000 Јевреjа и 25.000 Цигана (Рома). По попису из марта 1941, у самоj Босни и Херцеговини – неколико седмица потом припоjеноj НДХ – живело jе 44 одсто Срба, 31 одсто муслимана, а 24 одсто римокатолика.

Повремено, истина, Корб каже и нешто истинито: „Вермахт jе своjим воjницима пред одлазак у рат против Југославиjе говорио да ће ратовати противу Срба“. Процена немачког генералштаба била jе да ће знатни делови хрватског становништва дочекати Немце приjатељски, док се од Срба може очекивати „фанатичан отпор и краjње неприjатељско држање“. Ту процену подржаваjу и извештаjи Ханса Хелма (Ханс Хелм,1909–1946), обавештаjца коjи jе и пре рата радио у немачкоj амбасади у Београду и говорио српски. Таj jе био одлично информисан о политичким приликама у Хрватскоj, будући током свога рада развио веома разгранату мрежу доушника. Ретки су били Немци стационирани у НДХ, попут СС групенфирера Константина Камерхофера (Константин Каммерхофер, 1899–1958), коjи су отворено показивали гађење према хрватском режиму. Јер званични и немачки и хрватски наратив о почетку рата у Југославиjи Корб сажима речима: „У априлу 1941. остаци дивизиjа Југословенске армиjе покушали су да се докопаjу Србиjе. При томе jе дошло до напада на хрватско цивилно становништво“. По Корбу, као фактичком адвокату Анте Павелића, испровоцирани Хрвати су затим морали, властите безбедности ради, да зверски побиjу неколико стотина хиљада Срба.

Срећом по оно мало истине коjа се да назрети у његовом опису – из треће руке и пропагандних списа – догађаjа при установљавању НДХ, у његовом делу са да прочитати и да jе „већ у априлу и маjу 1941. почело масовно хапшење Срба. Само jе у Грубишином Пољу у jедну школу затворено око 500 мушкараца. Затвореници су третирани краjње брутално. Већина Срба ухапшених у том краjу била jе смештена у логор Даница. Ухапшени су само у изузетним случаjевима убиjани“. Штавише, усташки џелати су се пред немачким воjним и полициjским властима бранили аргументима коjе некритички и цинично цитира Корб, представљаjући их као непорециву и обjективну историjску чињеницу.

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 26. септембра 2016. године.

Везане виjести:

Александер Корб добитник награде „Андреj Митровић”

Дрска и срамна ревизиjа историjе

НИКОЛА ЖИВКОВИЋ: ЦАРСТВО ЛАЖИ (2)