Никола Живковић: Царство лажаи (2)

Очито jе да смо сведоци распламсавања „битке за историjу“. Присуствуjемо њеноj ревизиjи и стварању услова за наjзлоћудниjи реваншизам

Не могавши да побегне од чињеница, Корб наставља: „У Гудовцу jе концем априла 1941. дошло до пушкарања између српских воjника коjи су бежали и хрватских jединица коjе су настоjале да их заробе. У тим борбама било jе троjе погинулих. Како се у том часу овде налазио jедан усташки корпус, он jе одмах кренуо у околину Бjеловара. Хрватске власти 28. априла 1941. ухапсиле су око 200 добростоjећих српских сељака, учитеља и свештеника из Гудовца и околних српских села. Масакр коjи jе уследио може се на основу доступних извора описати само у наjгрубљим цртама. Ухапшени су дотерани до сеоске пиjаце а онда су усташки воjници на њих почели да пуцаjу из пушака и два митраљеза. Да ли jе до масакра дошло из динамике саме ситуациjе, или jе он био планиран, ниjе сасвим jасно“.

О том догађаjу, међутим, речито сведоче искази преживелих Срба, у потпуноj опреци са причама хрватских злочинаца и њиховог „бранитеља“ Корба. Јер, он прећуткуjе да се не ради само о Гудовцу већ да су злочини над Србима почели готово истовремено на читавоj териториjи данашње Хрватске, Срема, Босне и Херцеговине. Треба усто посебно обратити пажњу на синтагму „динамика саме ситуациjе“. Њом се немачки доктор историjских наука сасвим разоткрива као веран следбеник своjих предака, оних Немаца коjи су индустриjски побили више од 20 милиона Руса и саучествовали у затирању наjмање пола милиона Срба. Правдаjући злочине немачких савезника Хрвата, он заправо оправдава злодела свог деде и прадеде пошто су, по њему, жртве убиjане не по неком плану, већ из „динамике саме ситуациjе“.

Да не би остао недоречен, Корб нас напречац обавештава и о „масовним силовањима Хрватица коjа су починили немачки савезници, руски козаци, или четници“. Такав нон сеqуитур био би смешан да нам ниjе исувише познат из немачке булеварске штампе и западних медиjа уопште, током нашег Отаџбинског рата 1991–1995. Пошто су и козаци Руси, онда имамо „шему“ као и у рату Грузиjе са Русиjом, или Словенаца, Хрвата, „Бошњака“ и Шиптара са Југославиjом: „зли момци“ су Руси и Срби. Корб се узбуђуjе и што су Италиjани „почели да откопаваjу масовне гробнице и српске жртве камионима италиjанске армиjе одвозе до српских православних гробаља, где су свечано сахрањивани уз учешће становништва и уз гласно звоњаву црквених звона. Церемониjа сахране претворила су се у празник српско-италиjанског братимљења, и било jе jасно да jе таj савез управљен против усташа. Велики броj лешева извађених из jама и масовних гробница створио jе усташама знатне проблеме. Држани су и парастоси, а велики броj Српкиња демонстративно jе носио црнину“.

Оваквих „увида“ код Корба има безброj. За четнике, тако, каже да су водили „сецесионистички рат против хрватске државе“. Иако jе Независна Држава Хрватска била призната само од Хитлерове Немачке и њених сателита, он ипак користи термин „сецесиjа“ не би ли и тиме компромитовао Србе као варваре коjи делуjу изван граница међународног права. То му, ваљда, омогућуjе да без узбуђења пише и следеће: „За кратко време немачки Вермахт и хрватска воjска ухапсили су око 4.000 људи, углавном Срба. Већи део њих стрељан jе 4. и 5. септембра 1942. Уследила су и масовна стрељања Срба на православном гробљу у Сремскоj Митровици. Наjмлађа жртва била jе стара десет година“.

ТРАГОМ ШАРПИНГА 

Немци су, наводно, били ужаснути лажима и злочинима Хрвата над српским цивилним становништвом. Јер задатак заjедничке акциjе њих и Хрвата био jе, вели Корб, да угуше партизански покрет у Срему. Но, убрзо су приметили да међу ухапшенима нема ниjедног партизана, већ само недужних српских сељака, тако да jе „МиланНедић, под утиском масовних убистава над његовим земљацима претио да ће дати оставку на место председника владе, што би представљало тежак удар за немачку окупациону политику у Србиjи“. Немци су изгледа ту претњу узели озбиљно у обзир, тако да су се 17. септембра 1942. у Софиjи састали немачки посланик у Загребу Каше (Касцхе), представник немачке воjске у Хрватскоj Фон Хорстенау, и врховни заповедник за Балкан, генерал-пуковник Лер. Одлучили су да Хрватска мора на „разуман начин решити ‚српски проблем‘“, и да то мора бити приоритет хрватске политике, будући jасно да ниjе могуће побити два милиона Срба у НДХ. У виду „спровођења“ те одлуке, међутим, Немци су од Павелића захтевали jедино да поjедине усташке вође смени с положаjа.

Корб очито само следи политику испољену и делањем Рудолфа Шарпинга, немачког министра воjног 1999. Тада jе Шарпинг Србе – уз Јевреjе и Русе наjвеће жртве Другог светског рата – оптужио да „постоjе сумње о постоjању српских концентрационих логора“ (дие Äуßерунген дес деутсцхен Вертеидигунгсминистерс Рудолф Сцхарпинг, ”Хинwеисе ауф сербисцхе Конзентратионслагер“, Спиегел Онлине 13/1999, 31. март 1999). И, мада jе управо његова држава одговорна за смрт стотина хиљада Срба између 1941. и 1945. ни таj њен послератни министар ниjе могао одолети да се на њих обруши и то у jавном говору. Питање jе, заиста, да ли би се усудио да буде тако безобзиран према Јевреjима и Израелу, заштићеним законима против „jезика мржње“ коjи се не односе, рецимо, на Србе или Русе.

Што се пак тиче српских извора, њих Корб доследно и упорно пренебрегава или ниподаштава. И када их помене, као на пример дело др Ђура Затезала, историчара из Карловца коjи jе озбиљно проучио хрватске злочине (Радио сам своj сељачки и ковачки посао, Просвjета 2005), он не пропушта да читаоце подсети да: „Затезало полази од тога да jе у Јадовну убиjено 30.000 Срба и 2.000 Јевреjа. Прорачуни су му међутим претерани, а пошто се некритички служи изворима, и неубедљиви“. Корб нам при том и не покушава образложити зашто хрватске, наjчешће деривативне, неофашистичке изворе на интернету и другде сматра убедљивиjим од српских сведочења преживелих жртава хрватских зверстава?

Зар историчар, па и немачки, може не стидећи се да напише да jе „до масовних убистава затвореника долазило из различитих мотива. Убиства су уследила као одмазда због бекства поjединих затвореника, или из страха од побуне заробљеника. Међу узроцима су такође и пренатрпаност логора и непрестани недостатак хране“. Хрвати су, значи, клали заточенике не зато што су их хтели убити, већ из страха од њих, а и зато што их нису имали чиме хранити.

Тиме нам Корб, у наступима ретке мада наjвероватниjе нежељене искрености, само предочава да од себе и своjих сународника и не очекуjе до бешћутност, и цинизам. Његова будност попушта и када jе принуђен да наведе да jе, рецимо, „до 5.000 српске деце умрло у логору“. Заиста, колико jе поробљених народа у Хитлеровоj Европи уопште на таj начин децу – од беба у колевци до десетогодишњака – губило по концентрационим логорима за „ратне заробљенике“, или „радним логорима“, како и данашња хрватска „научна“ jавност назива, на пример, Јасеновац? А сам краj тог логора, и хрватско брисање трагова свог геноцидног злочина, немачки доктор историjских наука бележи следећим речима: „20. априла 1945. убили су око седам стотина жена преосталих у логору. Но око 1.100 мушкараца затечених у жицама усудило се, 22. априла 1945, на устанак, да би већина при покушаjу бекства били побиjени. Југословенска народна армиjа ушла jе у логор 2. маjа 1945. Усташе су убиле наjмање 70.000 српских заробљеника, од тог броjа наjвише их jе страдало у логору Јасеновац“.

БИТКА ЗА ИСТОРИЈУ 

Занимљиво jе да се Корб не пита ни зашто су Титови партизани ушли у Јасеновац тек 2. маjа 1945, а у Загреб jош касниjе – 8. маjа, дан пред званични
завршетак Другог светског рата у Европи? Насупрот томе, зашто су комунисти толико журили да „ослободе“ Београд и лише га неколико десетина хиљада „реакционара“, „квислинга“ и сличних „декласираних елемената“?

Очито jе да смо сведоци распламсавања „битке за историjу“. Присуствуjемо, наиме, њеноj ревизиjи, и стварању услова за наjзлоћудниjи реваншизам. Зундхаусен, Корб и многи други релативизуjу геноциде над Србима, а оправдаваjу или превиђаjу и словеначке и муслиманске и хрватске и шиптарске и НАТО злочине над нама од 1991. до 1999. Багателизуjући страдање Срба током Другог светског рата такви пропагандисти омогућаваjу сатанизациjу Срба у западним медиjима током више од последње две децениjе. Руски историчари то исправно тумаче писањем уџбеника историjе „Сорошевим новцем“.

Своjу докторску дисертациjу Корб подупире библиографиjом од преко тридесет страна. Но сама књига сведочи своjом пристрасношћу да jе од стотина наведених дела докторант Корб веома мали броj и прочитао. Основу његове „студиjе“ чине свега неколико књига. Пре свега, он се позива на рад Хрвата Томислава Дулића, докторанта шведског универзитета Упсала, када упоређуjе усташке злочине са четничким. Јер, и Дулић тврди да су усташе „реаговале“ на четничке злочине, тако да су, следствено, Срби главни кривци што су Хрвати створили Јадовно, Јасеновац и остала губилишта, будући да jе НДХ морала да се брани од „четника“. Сличним аргументима служе се Холм, Зундхаусен, Марк Биондич, Срећко Џаjа, и многи титоистички историчари. Корб обилато цитира и Мари-Жанин Чалић (Марие-Јанине Цалиц) те Александру Штиглмаjер (Алеxандра Стиглмаyер). Но прва jе напредовала своjоj србофобиjи пружаjући „научну“ основу, а друга се прославила у медиjима Запада ширећи скаску о „масовним српским силовањима“ муслиманки и католкиња у Хрватскоj и Босни 1991–1995. И мада jе неколико немачких и америчких аутора доказало да jе лагала, Штиглмаjер jе због говора мржње и србофобиjе награђена добро плаћеним местом у Босни, финансираним од Европске униjе.

Укратко, главни Корбови ауторитети су хрватски или муслимански „историчари“, публицисти или чак новинари, и слични Немци коjи су се истакли у исказивању одиjума према српском народу.

Као и кад сваког пропагандног материjала – па макар се он звао и докторска дисертациjа – наjречитиjе jе оно о чему аутор ћути. Тако, пишући о Јасеновцу, Корб нигде не помиње двоjицу Хрвата, Анту Цилигу и лекара Николу Николића, коjи не само да су преживели Јасеновац, већ су  оставили и записе о том логору смрти. И Цилига и Николић говоре наиме о непоjмљивим страдањима српских цивила. И, као што се не осврће на сведочења Хрвата, коjима jе више стало до истине него до криминалних „националних“ циљева њихових позверених сународника, преживеле српске логораше Корб потпуно игнорише. Прећуткуjе чак и Хермана Ноjбахера, Хитлеровог специjалног дипломатског изасланика за Балкан, коjи пише да су „Хрвати у НДХ убили око 750.000 Срба“.

Заиста, шта jе геноцид?

„ПРОУСТАШКИ ТИТОИЗАМ“ 

Према мишљењу већине на Западу то jе искључиво страдање Јевреjа у Аушвицу, а данас „српска“ Сребреница. А шта jе са геноцидима над Србима и Јерменима? Или над Русима – на пример, карпатским Русинима из Галициjе, тада у Аустроугарскоj? И таj масовни злочин се обављао по непосредном налогу Ватикана, о чему пишу Роман Д. Мирович (Алфавитный указатель жертв австро-мадьярского террора на Галицкой и Буковинской Руси в
первую мировую войну), Јулиjан А. Јаворски (Юлиан А. Яворский, Террор в Галичине в первый период войны 1914-1915 годов) те Н.М. Пашаjева (Очерки истории Русского Движения в Галичине 19-20 веков). Како ли тек звати невероватан помор преко 27 милиона Руса између 1941. и 1945? Ни таj етноцид у свести Запада не постоjи. На сам помен тих страдања немачким или другим западњачким публицистима, казуjу ми да заступам „теориjу завере“. Но, ради се искључиво о чињеницама попут, рецимо, и оне да су Јермене 1915. безмало истребили секуларни Младотурци под будним оком немачких официра. Јер, да би парирао Русима Запад jе спреман да истрпи и новоосманску Турску, и исламско-терористичку Либиjу, Египат и Сириjу, а камоли творевину масона Ататурка и његових искрениjих настављача. А етикете „теориjа завере“ и „антисемитизма“ су метод спречавања сваког критичког диjалога.

Историjске изворе коjи му не иду у прилог, Корб игнорише или одбацуjе као „претеривање“ српских националиста. Не тврдим да нема и тога. Но, зашто никад слично не квалификуjе, рецимо, хрватске изворе, коjи видљиво умањуjу злочине над српским цивилним становништвом? Зашто ни jедном не изражава сумњу да, можда, и jевреjски извори не претеруjу у броjу страдалих Јевреjа? Испада да jедино Срби нису обjективни.

По њему и сличнима, Хрватска нема, нити jе имала, икакве везе са усташама. Они као да су пристигли са неке друге планете и решили – напречац,
и услед „динамике ситуациjе“ – да побиjу Србе. По Корбу, да ниjе било „четничког“ устанка, можда Срби уопште не би ни страдали. Згражаjући се над четничким убиствима босанских муслимана, он ниjедном не помиње злодела муслимана над српским цивилима и неjачи у Фочи и источноj Босни. Нема код њега помена ни СС Ханџар дивизиjе ни СС Кама дивизиjе. (О томе jе, између броjних француских, немачких и англо-америчких аутора, писао и наш Зоран М. Цвиjић: „Током Другог светског рата формирана jе 13. Вафен СС Ханџар дивизиjа, чиjи су командни састав чинили Немци, док су воjници били добровољци, наjвећим делом ‘Хрвати муслимани’, а око десетак одсто ‘Хрвати католици’ из Босне и Херцеговине. Дивизиjа jе носила СС униформе, с немачким орлом и хрватским грбом – црвено-белом шаховницом, док су на глави имали фес са знаком мртвачке главе, традиционалном ознаком СС jединица. Дивизиjа jе формирана 1. марта 1943. од 21.000 добровољаца, од коjих jе задржано у њеном саставу 13.000 наjспособниjих“ (хттп://www.нспм.рс/истина-и-помирење-на-еx-yу-просторима/аранзирање-историjе-у-политицке-сврхе-сс-хандзар-дивизиjа у-францускоj.хтмл?алпхабет=л ).

Другим речима, Корбова књига ниjе до добро нам позната стара, титоистичка интерпретациjа историjе, коjом jе Хрват Јосип Броз спасао своj народ од историjске одговорности и денацификациjе каквоj су, на пример, подвргнути Немци после 1945. Као и титоистички историчари, он прећуткуjе да jе до jесени 1943. вођа Југословенске воjске у Отаџбини („четника“), министар воjни владе Краљевине Југославиjе у Лондону, генерал Драгољуб Дража Михаиловић био признат од Велике Британиjе и САД као савезник. Како могу да се упореде хрватски злочини, организовани од државе и подржани од Хитлера, са спонтаним одмаздама често ловачким оружjем наоружаних српских сељака на масовна клања започета неколико дана по ступању усташа на власт?

Зар су „четници“ по збеговима могли да организуjу концентрационе логоре за уништавање попут Јасеновца?

Као да не зна о чему заправо говори, Корб наводи исправне статистичке податке да су Срби у НДХ чинили више од трећине становника. Били су наjброjниjи народ у Босни и Херцеговини (44 посто), а он се не чуди откуд данас у Босни њих само 33 посто, а у Хрватскоj свега три посто? Где jе сав таj свет нестао? Таква питања очевидно нимало не занимаjу „младог немачког историчара“.

„Научнички“, он се дао у преброjавање жртава коjе нису Срби.

Значи ли то да су, на пример, jевреjске жртве – коjе се на Западу засада jош не усуђуjу да умањуjу – вредниjе од српских?

Постоjе ли жртве првог и другог реда?

ЗАШТО СРБИЈА ФИНАНСИРА ЗУНДХАУСЕНА 

Да jе, рецимо, погледао дело историчара Василиjа Крестића, можда наjбољег познаваоца историjе Славониjе, Хрватске и Далмациjе, схватио би да усташе нису усамљена поjава у историjи Хрвата, већ дубоко утемљен феномен у политичкоj прошлости тог народа. Од академика Крестића могао jе да се обавести да постоjи континуитет хрватске политичке мисли – од идеолога расизма и србофобиjе Анте Старчевића, преко бискупа Штросмаjера и популисте Стjепана Радића, до доктора права и посланика Скупштине државе Срба, Хрвата и Словенаца, Анте Павелића. Корб само површно спомиње историчара Виктора Новака (1889–1977) не бавећи се његовим великим делом, већ га дисквалификуjе као „антиклерикалца“. Прећуткуjе да jе Новак Хрват, одличан медиjевалиста, те аутор jедног од наjзначаjниjих студиjа о геноциду у Хрватскоj 1941–1945 (Магнум цримен).

Не спомиње ни Драгољуба Живоjиновића, с Деjаном Лучићем аутора дела Варварство у име Христово (Нова књига, Београд 1988), препуног драгоцених података – попут оног да jе хрватски амбасадор Рушиновић известио свог министра о примедбама кардинала Тисерана, коjи му jе током аудиjенциjе 5. марта 1942. казао: „Ја дакако знам да су се фрањевци из Босне и Хецеговине понашали скандалозно“.

И две по мени наjважниjе књиге есеjа написане на простору бивше Југославиjе од 1945. до данас – За и против Вука Меше Селимовића и Дух самопорицања Мила Ломпара он пренебрегава, мада оне, уз поменуте, чине незаобилазна дела, уз изворе и мемоарску литературу, за разумевање историjе Срба и Југославиjе. Корб jе слаб познавалац Балкана, коментари су му повремено цинични, он свесно или несвесно унизуjе жртве а оправдава – па и велича – крвнике.

Но, бавећи се њиме сазнао сам нешто и о нама самима. Већини грађана Србиjе jасно jе наиме да смо окупирана земља у коjоj главне одлуке доносе британски, амерички (па и немачки) обавештаjни резиденти и дипломати. Јасно им jе и да се окупатор заложио да се обjављуjу србофобичне књиге попут Зундхаусенове. Остаjе међутим неjасно због чега се, рецимо том jавно декларисаном неприjатељу српског народа, поклања толика медиjска пажња? Како jе издавач Клио из Београда могао штампати Холма Зундхаусена не потрудивши се да пружи прилику неком српском историчару да поговором обjасни ко jе аутор, и са српског становишта осветли његово дело? Тако се ради на Западу. Овако су се издавач и главни уредник Зоран Хамовић уписали у нешто што би се дало назвати „хроником бешчашћа српског издаваштва“. За несрећу, Клиу то ниjе jедини такав пословни и културни потез: издали су и србомрзачку Историjу Југославиjе у 20. веку већ поменуте Мари-Жанин Чалић.

Заиста, ако нам jе земља окупирана, морамо ли се понижавати и више него што Лондон или Берлин од нас очекуjу?

Пре четири године, на пример, Зундхаусенова Историjа Србиjе од 19. до 21. века пропраћена jе славопоjкама „угледном немачком историчару“ на свим
телевизиjама Србиjе и у наjвећим новинама. Нисам сигуран да jе немачка влада то захтевала. Веруjем да jе реч о ропском менталитету српских власти и 2009. убеђених да ће тиме зарадити милост Берлина и Вашингтона. Ту су се међутим преварили, пошто политика великих држава не зависи од неких њихових Ђинђића, Тадића, или данашње троjке, већ од дугорочних и сталних државних и националних интереса – коjи се неки пут поклапаjу с нашим, а наjчешће не.

Зундхаусен jе тако, у свом наступу као и самоj књизи, попљувао не само све што jе овом народу свето, већ jе приложио и списак неподобних српских историчара коjе би ваљало – ако не већ стрељати – бар одстранити са универзитета. У Београду он се ниjе ни трудио да глуми научника, већ jе отворено делио шамаре док су га присутни понизно слушали, спремни да испуне сваку жељу тог „великог историчара из Берлина“.

После свега што су Немци урадили Српском народу, Холм Зундхаусен се ниjе стидео да се понаша као „гаулаjтер“ Београда.

И нико у Београду да му макар пљуне у лице.

Као његов ученик Корб, и он у своjоj књизи користи искључиво хрватске изворе, попут Јоза Томашевића (Јозо Томасевицх, Wар анд Револутион ин Yугославиа, 1941–1945, Станфорд ЦА 2001). Он и његов пулен користе искључиво уџбенике из Загреба и Сараjева, српске историчаре не сматраjући вредним пажње. Ни jедан ни други не спомињу радове Милорада Драшковића, Деjвида Мартина или Ивана Авакумовића, чиjа су дела доступна и историчарима на Западу, будући писана на енглеском.

Зашто jе српска држава финасирала књигу Зундхаусена, писану с позициjа усташко-нацистичке пропаганде? Када Срби jедног дана поново створе своjу државу, то ће представљати jедну од наjубедљивиjих оптужби против издаjничких, квислиншких режима наше тужне данашњице.

ИНЕРТНА СРБИЈА 

Тито и његова вишедецениjска власт урадили су све да се прикриjу трагови хрватских злочина над српским становништвом у Другом светском рату. Јер мада су при уласку у Јасеновац партизани затекли доста неуклоњених трагова злочина, титовци су наставили што Хрвати нису стигли да доврше, претворивши спомен парк Јасеновац у неку врсту дизниленда, с примарним задатком да посетиоци не сазнаjу да jе то место до самог краjа рата 1945. било jедно од наjстрашниjих стратишта забележених у европскоj, па и светскоj историjи.

Ниjе ми jасно ни зашто се српска историографиjа ниjе почела бавити том темом од 1990, када нам то више ниjе нико бранио. Код Руса jе било и горих забрана, али су њихови велики историчари и писци стварали макар „за фиjоку“, чекаjући да дођу „боља времена“, или су издавали „самиздате“. Зашто су наши историчари тако штуро писали о српским страдањима у Јасеновцу, Јадовну, на Козари, у Дракулићима, на Лиjевчем пољу…? Уз то, постоjи ли иjедан споменик или плоча да нас подсети на масовна стрељања коjе су титовци вршили – нарочито од jануара до августа 1945 – широм Србиjе, а посебице у Београду и околини?

Нема у нашим градовима ниjедне улице да нас подсети на комунистичке злочине почињене 1945. и 1946, када jе рат већ био завршен.

Надам се да ће нам ова рецензиjа помоћи да се пробудимо из апатиjе и схватимо да нам и ова Корбова књига указуjе да jе „битва за историю“ увелику у току. Колико из наjновиjе руске историографиjе видим таj велики, Србима блиски народ, схватио jе такав изазов озбиљно. Довољно jе погледати колико jе у последње време радова посвећено Русинима као „наjчистиjим потомцима наjстариjе Русиjе“ – томе да су они и Руси исти народ. Државотворне нациjе такве наметнуте поделе укидаjу а ми и даље пристаjемо да се делимо на Пречане и Србиjанце, Црногорце и Македонце, чак некакве „Косоваре“.

Докле год jе кривотворења српске историjе по „нашим“ уџбеницима за основну и средњу школу, и на факултетима, дотле ћемо губити „битку за историjу“ против нас вођену од научних установа Запада. Пример Зундхаусена нам показуjе да „наше“ власти чак и финансираjу антисрпске уџбенике. Руси ових дана отворено истичу потребу за руским уџбеницима коjи ће национално и родољубиво васпитавати грађане њихове земље. „Потребно jе“, изjавио jе недавно Путин, „размислити о jединственим уџбеницима историjе за средње школе, сазданим на jединственоj концепциjи“.

Када ће неки наш председник казати нешто слично?

Када ће посмртни остаци од Титових партизана невино мучених и стрељаних Срба из 1945 – рецимо, у Лисичиjем потоку, на Ади Циганлиjи, у Јаjинцима или на Бањици – бити сахрањени како доликуjе жељама њихових наjближих, традициjи и обичаjима нашег народа, и спрам норми понашања наше, уистину европске цивилизациjе?

(Краj)

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Везане виjести:

НИКОЛА ЖИВКОВИЋ: ЦАРСТВО ЛАЖИ (1)

Александер Корб добитник награде „Андреj Митровић”

Дрска и срамна ревизиjа историjе