Никола Милованчев: ВОЈВОДИНА ЈЕ ДИНКО ДАВИДОВ, А НЕ ШАКИЋ-ГРУХОЊИЋ!

Анализа публицисте Николе Милованчева оголила праву истину: Војвођанин поштује свог суседа и његову веру.

Велики део јавности су изненадили објављени дубровачки иступи Динка Грухоњића, ванредног професора новосадског универзитета, који су одисали нескривеном мржњом према држави у којој се, дошавши из друге средине, нашао и налази своје ухљебљеније, као и патолошком мржњом према већинском народу у тој држави, и према Српској Православној Цркви. Можда тога изненађења не би било, да је наша јавност, на неке раније изјаве истог креатора (или звучника?), реаговала оштрије и казала: доста је сада, прешао си меру, ако ти не ваља овде – пут под ноге, тамо одакле си дошао или било где другде!

Грухоњић по обрасцу понашања не спада у Војвођане

Д. Грухоњић воли да се представља као „Војвођанин“, а затим своје схваћање војвођанства пројектује као некакав антипод Србији и српству. Оставимо сада по страни питање да ли нпр. Грузин насељен у Баварску може да се сматра Баварцем, а Сицилијанац дођош у Брно Моравцем; прихватимо дакле слободу одлучивања Бањалучанина Грухоњића да он буде Војвођанин (иако он то право другим Бањалучанима одриче!). Проблем је што он уопште не схваћа (или неће да схвати) дa је појам Војвођанин пре свега културолошке природе. И да он, по обрасцу свога понашања ту не спада. За то је свакако крив сам, а не ми Војвођани. Нажалост, очито је и интелектуално недорастао да би схватио, шта ми старинци у војвођанској равници, под тим појмом подразумевамо. Бићу слободан да то објасним, као потомак досељеника у Бачку у 17. веку из централне Шумадије (Милованчевићи), и из Дренице на Косову у Срем (Земун) око 1750. (Илићи).

Војвођанин поштује обичаје својих суседа

Војвођанин је дакле пре свега човек који поштује нека правила цивилизације и културе тог дела панонске равнице. Када би Д. Грухоњић одиста био Војвођанин, он би себе идентификовао са умним и заслужним Динком Давидовим, а не са кољачким злочинцем Динком Шакићем! Ишло се у разне војске и ратове, било је и у Војводини (посебно 1941-1945) ратних злочинаца, али умова таквог профила и степена сатанистичке болести Војводина није изњедрила. Ни узор Д. Грухоњића, ни сам човек који се са овим зликовцем идентификује и поноси, не спадају дакле у Војвођане!

Војвођанин, осим тога, не само да толерише обичаје суседа, већ их и уважава, а поготово у њих не дира. У конкретном случају, провокатор Грухоњић, и сам досељеник из Бањалуке, оспорава право другим људима из Српске да се доселе у Нови Сад!? Чак и ако би се уважило да то проистиче из шовинистичке мржње према њиховој српској националности – превише је, Шакићев обожаваоче!

У нашу православну веру нам неће дирати ни Грухоњић ни други

Најмање Војвођанин дира у веру. У породици сам научио да се друга вера поштује; уосталом имам војвођанске претке не само православне, већ и протестантске, и католичке вере. Живели су у толеранцији и уважавању – то је вековна одлика овог поднебља. Али, и ред се поштовао: када се моја прабака, која ме је васпитавала у детињству, удавала 1908. године, знала је да треба да пређе у мужеву, православну веру. И истрпела је ускоро  тако што је она, као „гркоисточна“ Српкиња (а била је мађарског и шокачког порекла), исељена из куће у Земуну, новембра 1914, заједно са трогодишњим сином и петогодишњом кћерком и депортована у изгнанство у Рајић у Славонији, док јој је муж био мобилисан у војску у Галицији. И васпитала је своју Илинку и Стевана да, иако им је отац у рату погинуо, буду православни Срби (и побеже добри мој „деда уја“ Стева и из Јасеновца, одмах у лето 1941, док још логор жицом није био сасвим заокружен). То су Војвођани. Може ли уопште то да схвати Д. Грухоњић? Он, који Србији спочитава „фашизам“, а сам уноси нама страну, фашистоидну мисао, у мирну и толерантну војвођанску равницу?

Војвођанин поштује свог суседа и његову веру, без обзира да ли је овај Буњевац, Србин, Мађар, Немац, Русин, Словак, Румун итд.

У нашу православну веру и цркву нам неће дирати ни Грухоњић, ни други који то покушају. Превише се наших предака, вековима, за њу борило. У мом Земуну је 1849. било и седиште Војводине, и место боравка нашег патријарха. Уосталом, и мој деда је због таквих као Грухоњић 1941. ишао у илегални покрет, а отац на Сремски фронт, са 17 година, 1944. Може бити сигуран, има нас Срба Војвођана, који би и данас онемогућили да се нацистоидне намере према нашем народу и Цркви остваре. Прошли би као они, који су нам у породице и светиње дирали 1941-1945.

Извор: DNEVNIK.RS