Никола Милованчев: О српском песнику Мухамеду Хевајиjу Ускјуфиjу

Хевајијеве песме су важне зато што показују српску националну свест код Срба муслиманске вере у првој половини XVII века; што доказује да су у то време штокавски икавци себе идентификовали као Србе; јер указују да је постојало неповерење између Срба који су прешли на мухамеданство и оних који су остали у православљу.

Г. Угљанин је дао предлог да се једна основна школа назове именом Мухамеда Хевајиjа Ускјуфија, српског песника из прве половине XVII века. Овај предлог бих подржао али не и други део – да се то учини променом назива досадашње школе „Вук Караџић“. Ко је Хеваји Ускјуфи? Мало је познат па верујем да ће из овог чланка и г. Угљанин моћи нешто да научи. Почетком 1912. године на Хевајија Ускјуфија су указали Владимир Ћоровић и Сејфудин Кемура својом збирком песништва босанских муслимана („Serbokroatische Dichtungen bosnischer Мoslims“). Збирка носи овакав, „неутралан“ назив, јер је објављена у издању аустро-угарског сарајевског „Института за истраживање Балкана“. Међутим, одмах после изласка књиге из штампе, Ћоровић је у „Босанској вили“ од 15. фебруара 1912.

објавио уводни чланак „Муслимани у нашој ранијој књижевности“, у којем је записао: „Међу тим, нама је успјело – та заслуга нарочито припада г. Кемури – да нађемо један лијеп низ пјесама из XVII. и XVIII. стољећа, које су испјевали наши Муслимани српским језиком, а писали их турским словима.

Српска ранија књижевност, у којој је учествовао Матија Дивковић са својим шљедбеницима, добија један конфесионални елеменат више.

“. Дакле, писац књиге истиче да наша књижевност Босне и Херцеговине обухваћа осим православних Срба и фра Дивковића и друге Србе католике, као и Србе исламске вере. Од тада до данас, Хеваји и други аутори из збирке поезије босанских муслимана остадоше изван пажње српских историчара књижевности а шеик Сејфудин ефендија Кемура је изостављен чак и из неких капиталних пројеката као што су „Енциклопедија српске историографије“ или „Српски биографски речник“ Матице српске. То свакако није заслужио и због два друга његова рада, „Први српски устанак под Карађорђем“ (1914, 1916.) и збирке докумената „Прилози за хисторију православне цркве у Босни и Херцеговини у XVIII и XIX стољећу“, који је објавио заједно са В. Ћоровићем 1912.

Мухамед Хеваји Ускјуфи је родом из Доње Соли (Доња Тузла), где се родио 1601/2. године; умро је после 1651. Кемура и Ћоровић спомињу у предговору књиге да Хеваји за себе каже да је син једног рано преминулог бега; то упућује да је био из угледне и имућне породице и да је имао прилику да добије добро образовање. Стојан Новаковић наводи 1869. у свом раду „Срби мухамедовци и турска писменост“, позивајући се на Ота Блауа, да је Хеваји Ускjуфи боравио и у Цариграду и да је био верски угледник, улема. Новаковић спомиње (он га зове Скопљанин) и то да је постојала једна Хевајијева књига, која је дошла и до султана; о томе не знамо више али је можда ова књига ипак сачувана у Турској. Једном је свој језик Хеваји назвао и регионалним именом „босански“: он је наиме 1631. написао „…рјечник на босанском језику“. Занимљиво је да се у данашње време истиче то једно Хевајијево спомињање регионалног назива језика („босански“), док се заобилази његово национално српско називање језика односно песме „Илахије на српском језику“ и „Позив на вјеру на српском језику“. С обзиром да су илахије исламске побожне песме, јасно је да је пишчево истицање да су његове Илахије „на српском језику“ упућене Србима муслиманима. Ово називање језика српским не треба да нас изненади. Употреба српског имена је у средњовековној Босни је била уобичајена појава. На примјер, када босански бан Стјепан Котроманић дарује Дубровнику Пељешац 1333. године, у даровном писму наводи да је даровница састављена у четири примерка, и то „двије латинсци а дви српсцие“. Или, када краљ Стефан Остојић 4. децембра 1419. издаје повељу Дубровчанима, он са њима договара „србски доходак“.

За разлику од Илахија, „Позив на вјеру на српском језику“ је очито упућен и православним Србима (можда донекле и Србима католицима). Из „Позивa на вјеру“, можемо да закључимо да су у првој половини XVII века односи Срба који су прешли у ислам и оних који су остали у старој вери, били оптерећени неповерењем и сукобима. Писца то боли и он позива на међусобно поверење. Хеваји затим истиче да је то један народ и да не треба да се чине невоље (замет); при томе се позива и на Светог Саву:

„Отац један, једна мати
Прво би нам, ваља знати.
Јер ћемо се паски клати?
Ходте нами ви на виру.
….
Нек не чини силу, славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде Светог Саву.
Ходте нами ви на виру.“

У стиховима који следе, песник позива да се браћа не сукобљавају међу собом:

„Памет није бит се, клати,
Већ на вири бити брати,
Врло право, вирно слати
Ходте нами ви на виру.“

Због чега је за нас значајан Хевајијев песнички рад? Његове песме важне су, осим због књижевно-историјског аспекта, још из три разлога: зато што показују српску националну свест код Срба муслиманске вере у првој половини XVII века; због чињенице да његов рад доказује да су у то време штокавски икавци себе идентификовали као Србе; зато указују да је постојало неповерење између Срба који су прешли на мухамеданство и оних који су остали у православљу, па песник апелује да се браћа („Отац један, једна мати“) не сукобљавају. Због свих тих разлога, српска књижевна јавност али и народ требало би да се сећају песника Мухамеда Хевајија Ускјуфија и његових позива на слогу у нашем народу.

Аутор: Никола Милованчев

Извор : Политика

Везане вијести:

Преживео ликвидацију у Јасеновцу маја 1945.

Никола Милованчев: Српски књижевници Далмације пострадали од титоиста

Ко је спасао Савски мост октобра 1944. године?