Никола Милованчев: O Србима и православној вери на просторима данашње Хрватске до XX века

Манастир Крка

Још у ранохришћанско време, у IV веку, на подручjу римске провинциjе Далмациjе постоjала су броjна српска насеља. На жалост, од XIX века, политичке прилике нису омогућавале детаљниjа археолошка истраживања наjстариjег периода боравка Срба на тим просторима. Тек у време краткотраjне Републике Српске Краjине, током 1993. и 1994. год. , археолозима предвођеним проф. др. Ђорђем Јанковићем било jе омогућено да барем деломично истраже више локалитета на подручjу Книнске Краjине и Лике (Србски кланац, Купиново, Доњи Лапац), као и суседног подручjа Дрвара и Грахова; већ 1995. скршена jе РСК и од тада даља истраживања нису била обављана. Резултати археолошких радова обjављени су 1998. у књизи Ђорђа Јанковића „Српске громиле“ и за неке су били запањуjући: у потпуности су потврђени стари историjски извори (нпр. франачког историчара Аjнхарда из прве половине IX века и арапског историчара Ал-Мас’удиjа из X века) о битисању Срба на тим просторима. Овим ископавањима врло jе оjачана и хипотеза о српском етничком пореклу Светог Јеронима Стридонског, jер jе на подручjу места његовог рођења (Стридона односно данашњег Грахова) уз гробља нађен и новац цара Валенса из периода живљења Св. Јеронима, из друге половине IV века. Ипак, велика већина Срба прихватила jе хришћанство тек у касниjим вековима. Свакако, за праћење историjе хришћанства а и историjе српског народа на подручjу Далмациjе незаобилазна jе књига владике Никодима Милаша „Православна Далмациjа“ (Нови Сад, 1901).  Заборављени историчар долине Неретве, прота Љубо Влачић, у свом важном делу „Из прошлости српске области неретљанске“ (Мостар, 1901) наводи да су Срби и Хрвати у Далмациjи масовно примили православље од грчких свештеника а по напутку св. Кирила и Методиjа, у време византиjског цара Василиjа Македонца (867 – 886. г.); задњи се покрстише Неретљани. Влачић о Макарском приморjу каже: „У Макарском приморjу око 872. г. подигнуто jе више православних манастира, као у Заострогу, Пољицу и Макру. У Макру постоjао jе манастир све до XV. виjека“; затим аутор наводи да су плоче са натписима заострошког манастира из IX века остале до 1747. г., када су избрисане и употребљене при зидању данашњег католичког самостана. Биће ипак да jе jош у другоj половини XIX века остао неки траг о старим временима, jер jе у то време фрањевац и врстан књижевник, рано преминули фра Иван Деспот (1851 – 1886) коjи jе и сам био родом из Заострога, употребљавао псеудононим „Србољуб“; дирљив jе његов запис у Спомен-књизи манастира Савина за 1880. г. (Бошко Стрика: Далматински манастири, Загреб 1930, стр. 236). И фрањевац Анте Лулић наводи у свом делу „Compendio storico-cronologico di Macarsca e del suo littorale ossia Primorje«, штампаном у Сплиту 1860, да су Срби Макарског приморjа примили хришћанство 872. год.

840. године српски краљ Радослав био jе присиљен да емигрира у Рим, jер jе његов син Часлав узурпирао престо. С тим у вези занимљиви су стихови књижевника Марка Марулића Сплићанина у његовим „Писмицама“, у коjим се каже да су краљу Радославу одбегли Лика и Крбава, као и Равни Котари до воде Цетине, односно тврди се да су тада, у IX веку, краjеви Далмациjе северно од реке Цетине, заjедно са Ликом и Крбавом изашли из српског краљевства.

У другоj половини деветог века деоба jош увек заjедничке цркве назирала се на Јадрану и у његовом залеђу, паралелно са политичком поделом. Постаjало jе jасно да се Хрвати нагињу  Риму а Срби ка Константинопољу. Историчар Иван Каталинић обjавио jе 1834. у Задру своjе дело „Storia della Dalmazia«, у коjоj описуjе тадашње стање. По њему, после смрти српског краља Часлава, дошао jе из Рима његов полубрат Павлимир (или Белимир), искрцавши се у Гружу, срдачно дочекан од Дубровчана. Признали су га прво Требињани а затим и сви други српски главари осим Љутомира, вележупана Раше, коjег jе покорио. Тада jе пожелио да се окруни у Дувну, коjе jе припадало Србиjи, уз границу са хрватском Далмациjом, коjоj jе припадало Ливно. На свечаност у Дувно 877. г. дошла су три изасланика цара Василиjа Македонца (Михаjло, Лав и Јован) али и хрватски воjвода Домагоj и четири папина изасланика (два кардинала и два бискупа). Били су присутни и „сви српски великаши и црквени великодостоjници“, како то каже историчар Каталинић. 12 дана вођене су расправе „под предсjедањем кардинала и папинског викара Онориjа, расправе о божанским законима, светом писму, стању цркве, овластима воjвода, банова, капетана и о стању у краљевству“. Оваj сабор Каталинић назива „српско-хрватско-далматинским“ и наводи да су његове одлуке састављене у облику Законика „на славенском jезику“, коjи се спомињао jош у X веку. По истом извору, тада су одређене и границе; Хрватскоj jе припало подручjе западно од Дувна, названо Доња Далмациjа а Србиjи од Дувна на исток, с тим да jе Србиjа затим реком Дрином подељена на два дела, на Босну и Рашу.

За X век везано jе jедно питање о коjем српски црквени историчари не расправљаjу: питање места рођења Свете Петке односно тврђење да jе она Дубровчанка, да jе рођена у Епидауруму, данашњем Цавтату. Потпуно се заобилази чланак Милоша С. Милоjевића обjављен 1871. у XXXI књизи Српског ученог друштва „Правила Св. Петке Параскеве српске“. Аутор чланка jе у манастиру Свих Светих у селу Лештани код Охрида нашао Пролог на пергаменту из XIII века, са правилима службе Светоj Петки. На жалост, Српско учено друштво, претеча Српске академиjе, ниjе одобрило средства за откуп оригинала овог драгоценог рукописа и данас га имамо сачуваног само у препису М. Милоjевића. У овом српском споменику од пре осам векова, изричито названом „Дубровачки“, назив службе великоj светитељки гласи: „Служба преподобне матере наше Петки Параскеви Српскоj (названоj) Епидаурском“ . У Прологу се изричито каже да jе „Света дjевица Петка у монаштву названа Параскева била рођена у граду Епидауру српском од христољубивих и благочестивих родитеља, хришћана, у време краља српског Хвалимира…“. Дакле, децидно се наводи тачно време рођења светитељке: данашњи аутори сматраjу да jе била рођена око 944. године; по историчару Пантелиjи Срећковићу („Историjа српског народа. Књига прва. Жупаниjско време (600 – 1159). Београд, 1884, стр. 233), кнез Травуниjе Хвалимир Властимировић, коjи се спомиње у српском Дубровачком прологу нађеном у Лештанима код Охрида, владао jе од 930. до 950. год. ! Споменимо и ове чињенице коjе би требало да разjасне будућа испитивања цитираног српског дубровачког споменика из XIII века: да jе у непосредноj близини Цавтата, у Боки Которскоj, култ Свете Петке и данас jак не само међу православним, већ и међу покатоличеним Србима – заjеднички се масовно прославља 8. аугуста у селу Буновићи, између Котора и Херцег Новог (о томе А. Гавриловић: Света Петка поново спаjа, „Политика“, 24. 06. 2008); да се рт код Дубровника зове Петка; да се у Дубровнику пут изнад рта зове Пут на врх Петке; да се два топонима на брду зову Велика и Мала Петка (нису ли можда ту биле две цркве, посвећене Св. Параскеви Римскоj и Св. Параскеви српскоj ?) итд.

У време IV крсташког рата, цену због хришћанских разлика jе, осим Земуна, платило и православно становништво Задра: нису помогли ни крстови истакнути на бедемима града; град су новембра 1202. године заузели француски и млетачки крсташи, коjи су после неколико дана своj крвави пир завршили у масовним међусобним борбама и убиствима.

И на северу данашње Хрватске, у XII веку преламала се линиjа борбе Византиjе и Рима. У то време, око 1130, велики жупан Србиjе Урош, удао jе своjу кћерку Јелену за мађарског краља Белу II слепог. 1141. г., када jе Бела II умро, уместо малолетног сина Геjзе II, Угарску су водили његова жена Јелена и њен брат Белош Вукановић, коjи jе био угарски палатин, што би данас одговарало титули председника владе. Уjедно, Белош jе од 1142. до 1158. био и бан Хрватске и непосредно jе управљао Хрватском и Славониjом. Како каже историчар Барање, прота Стеван Михалџић, у то време „утврђивао се српски живаљ међу Дунавом и Дравом тим jаче, што jе баш у то време грчки цар Маноjло и политиком и воjничком силом притиснуо Србе на Балкану“ („Барања од наjстариjих времена до данас“, Београд 1991, стр, 77). Оваj српски живаљ несумњиво jе био одан православљу, с обзиром да jе наследнику Беле III, његовом сину Имри, папа Иноћентиjе пребацивао у писму од 14. септембра 1204., да и ако jе његова држава склопљена из више народа, ипак има у њоj само jедан латински манастир , премда грчких има много (исто, стр. 81).

1219. године jе Св. Сава основао самосталну српску архиепископиjу, утемељивши осам нових српских епископиjа. Једна од њих била jе у хумскоj земљи, у Стону, у храму пресвете Богородице (Никодим Милаш, „Стон у средњим виjековима“ , Дубровник 1914). Први српски православни епископ у Стону био jе Хилариjе. Тада, средином XIII века, у Стону су столовали захумски кнезови из рода Немањића а неки од њих су били богумили. У Стону jе било више православних цркви; за цркву Св. Петра у стонском пољу наводи хрватски историчар Никола Звонимир Бjеловучић  („Povijest poluotoka Rata«, Сплит 1921, стр. 54), да jе из VIII виjека,  и да jе имала кип Св. Петра са натписом на ћирилици. Звонимир Бjеловучић наводи документе да jе седам православних цркви у Стону било порушено 1433. г., односно 100 година после доласка Дубровчана; тада су се неки Стоњани позивали у расправи са дубровачком владом, да су они наследници српског попа Братослава из Стона и да су зато законити наследници земљишта тих цркви.

За разумевање историjе српског народа и православне цркве на подручjу Дубровачке републике изузетно jе значаjан рукопис коjи jе годинама у таjности, плашећи се да ће бити отрован, писао дон Антун Бабурица, жупник села Орашац код Дубровника. Таj рад под називом „Прилози културноj историjи Дубровника“ завршен jе 1947. г. а аутор га jе краjем 70-их година прошлог века, неколико година пре своjе смрти, предао историчару Боке Которске, Максиму Злоковићу из Тивта; замолио jе да се текст држи у таjности до његове смрти а после тога пошаље Матици српскоj и САНУ, што jе и учињено; Максим Злоковић jе 1989. два примерка изручио мени, рекавши: „Од тога што смо послали неће бити ништа, чуваj и обjави jедног дана!“ . Цитирам жупника дон Антуна Бабурицу:

„Na teritoriji dubrovačke republike od pamtivijeka i uvjek samo su se zidale crkve posvećene u čast Hristovu, sv. Duha, Bogorodice, Anđela i svetitelja istočne, a nikad zapadne crkve. Za ovaj dokaz ćemo navesti samo parohiske crkve, koje se nalaze na dubrovačkoj teritoriji. Затим се наводе : Dubrovnik i okolina (следи попис 18 цркви); Konavli (попис 8 цркви) ; Ston i okolina s Mljetom: (попис 13 цркви) i Pelješac s Lastovom (попис 10 цркви). Затим следи закључак:

„Iz ovoga vidimo da su: a) sve crkve, koje su već postojale kada su došle u posjed republike bile posvećene samo istočnim pravoslavnim svetiteljima, iz čega izlazi da je i narod bio pravoslavne vjere; b) da su i one koje su kasnije za vrijeme republike građene isto tako posvećene istočnim svetiteljima, jer ih je narod podizao, a narodu su istočni svetitelji bili duboko u duši usađeni, te su koliko dubrovačke vlasti, toliko sama crkvena vlast, pa čak i sami franjevci koje su određivali da pokatoličavaju pravoslavni živalj, morali popustiti iz taktičnosti pred narodom, samo da postignu što jače svoj cilj, pokatoličenje naroda i učvršćenje rimske crkve u narodu i da tako preko istočnih svetitelja narod fanatizuju. Svoje pak zapadne svetitelje postavljali su u iste crkve podižući u istim crkvama druge oltare i tako su ipak, zaobilaznim načinom, svoj cilj postizali“. Немогуће jе на овом месту донети шири цитат дела дон Антуна Бабурице али упозоравам посебно на V. поглавље студиjе, коjе има непроцењиву етнографску и историjску вредност а коjе гласи : „Православља српског трагови у народним вjерским обичаjима“ . Са овим текстом jе у потпуноj хармониjи и чланак познатог словеначког историчара Грегора Чремошника „Национални карактер Срба у средњем веку“, коjи jе обjављен 1938. год. на немачком jезику у Марибору, у листу „Mariborer Zeitung« а коjи се бави националним карактером Срба на острву Ластово у XIII и XIV  веку; ни таj значаjан чланак jош ниjе обjављен на српском.

Што се тиче jужноjадранских острва, треба навести и ове податке: у уговору склопљеном 1185. између Стевана Немање и Дубровника, српскоj држави jе остала врховна власт над Корчулом и Висом. А краљ Милутин jе jош 1315. тражио од Дубровчана повратак Ластова. Свакако, да и после седам векова западног хришћанства, на острву Вис остала ниjе успомена на православну веру и српску народност, не би 20-их година прошлог века дошло до повратка дела Вишана на српско православље и до изградње православне цркве у месту Вис. И не би Вис, у кратком времену до априлског рата 1941. изњедрио три свештеника СПЦ. Споменути храм jе на жалост срушен 1964. г., уз противљење ондашњег потпредседника Југославиjе Александра Ранковића али са директним одобрењем тадашњег председника Јосипа Броза.

О деловању српске православне црквене организациjе у Лици пре доласка Турака писао jе Перо М. Краjиновић, свештеник из Госпића, у брошури обjављеноj у Загребу 1892. : „Српска црква на Лици од првог jоj поjава до Крушедолског сабора. 1400-1708“. Из тог времена, из прве половине XV veka датира и оснивање суседног манастира Рмањ, коjи су потакли Катарина Кантакузина Бранковић и њен муж Урлих гроф Цељски. Катарина Бранковић Цељска била jе одана православноj вери а на њеном двору стално су била два православна калуђера из Србиjе; тако jе и настао 1454. г. Вараждински апостол, наjстариjа књига Срба на просторима данашње северозападне Хрватске. Претпостављам да би археолошка истраживања православне цркве у Воjаковачком Осjеку, посвећене Светом Николи, породичном заштитнику династиjе Бранковића, дала занимљиве резултате у погледу времена изградње те цркве. О деловању православне jерархиjе у Угарскоj и Хрватскоj тог доба сведочи и була папе Николе V деспоту Ђурђу Бранковићу, коjа по наводима др. Драге Роксандића „не само осигурава слободу православне вjероисповиjеди него и право подизања девет манастира“ (Драго Роксандић, „Срби у Хрватскоj“, Загреб 1991, стр. 10).

После пада Српске деспотовине 1459. г., егзодус српског народа према западу и северу постаjе масован и многе избеглице, нарочито у XVI и XVII веку долазе на просторе данашњих држава Хрватске и Словениjе, па чак и Италиjе и Аустриjе.  И у Далмациjу се у XV веку насељава много Срба из Босне, па се тада спомињу многе православне цркве: у Кули Атлагића (1450), Пађенама (1456), Полачи (1458), Голубићу (1463), Книнском Пољу (1468) и другде.

У наjудаљениjим краjевима, стање досељеника jе у правилу било наjтеже. Тако су нпр. у Истри, по наводима истарског историчара Мирослава Бертоше, досељеници морали унапред прихватити обавезу да ће примити католичку веру.

Ипак, и на делу северног Јадрана тада се развиjала православна црквена организациjа.У свом делу „Карловачко владичанство“ (Карловац 1891, репринт Топуско 1990, Прва књига, стр. 179), прота Маноjло Грбић преноси податке аустриjског топографа Фраса по народном предању, о постоjању развалина више православних цркви око Сења и Новог (Винодолског), као и рушевина манастира код Модруша. Од 1600. г. на граници Горског Котара и Лике настаjе православни духовни центар, манастир Гомирjе.

У Славониjи, већ око 1557. у време патриjарха Макариjа Соколовића, устроjена jе Пожешка митрополиjа, коjа jе замрла око 1690. године, у време ослобођења Славониjе од Турака. Међутим, убрзо се, 1705. успоставља се славонско владичанство са седиштем у Пакрацу; те године патриjарх Арсениjе Чарноjевић посветио jе у манастиру Крушедол Софрониjа Подгоричанина за првог владику пакрачког.

На Жумберак, рубни део Хрватске уз границу са Крањском, Срби се масовно насељаваjу од 1530. године али jе ситуациjа била врло тешка од XVII века, због притисака на униjаћење. За то подручjе jе карактеристично да jе већ око 1560. било сарадње православних лица са словеначким протестантом Приможем Трубаром; спомињу се Јован Малешевац (или Милешевац) и Матеj Поповић, коjи су хтели да у Метлики у Белоj Краjини оснуjу ћирилску штампариjу. Међутим , калуђера Матиjу Поповића убио jе почетком 1563. на Жумберку jедан православни свештеник, због сумње да jе примио лутеранство. На броjност Срба на просторима данашње северозападне Хрватске у време сељачке буне 1573. г. указуjе и рад филолога, професора Свеучилишта у Загребу, др. Милка Поповића (Поповићи, Жумберак 1895 – Загреб, 1971) „Seljačka buna u Hrvatskoj godine 1593 (1573!) i žumberački uskoci obeju vera“, Zagreb 1964. У овом историjском раду, издатом у приватном издању аутора неколико година пре његове смрти, др. Милко Поповић указуjе, да не само да jе буна угушена од стране православних Ускока са Жумберка, већ су и устаничку страну водили људи истог порекла: Илиjа Грегорић, вођа устаничке воjске, био jе Ускок православне вере (из Сошица на Жумберку), исто тако и његов блиски сарадник и побратим Марко Ножина (из Стоjдраге на Жумберку) а и сам вођа устанка Матиjа Губец био jе син православног Ускока коjи се доселио и оженио у хрватском католичком селу. Милко Поповић чак изричито тврди да jе записник о саслушању Матиjе Гупца уништен да би се сакрило његово порекло !

1611. почиње Марчанска униjа. Те године униjи jе приступио епископ Симеон Вратања (вретаниjски), коjег jе две године раниjе за владику изабрао архиjереjски сабор Пећке патриjаршиjе а коjи jе столовао у манастиру Марча код Чазме; тада наступа jедан и по век изузетно великих притисака али и народног отпора. 1672. г. на доживотну робиjу у служење на галиjама на Малти послано jе 14 калуђера манастира Гомирjе и Лепавина а 1715. на вратима манастира из пушака jе убиjен игуман лепавински Кодрат.

И у Далмациjи, притисци су били велики, понекад чак и већи од оних за коjе знамо. Велики црквени историчар, владика Милаш, у своjоj „Православноj Далмациjи“ негирао jе тврдњу jезуите Фарлатиjа о превођењу на католицизам неколико хиљада православних Срба, дана 1. новембра 1649, на острву Вир код Задра. На жалост, имам усмено сведочење коjем веруjем и знам за случаj човека коjи jе у jедном католичком архиву пре двадесетак годинама видео оригинални списак тих прелазника, са свим именима.

По извештаjу Франческа де Леонардиса Конгрегациjи за пропаганду вере из 1644. и 1645 о Пећкоj патриjаршиjи, на подручjу данашње Хрватске деловале су следеће епархиjе наше цркве: пожешка, неретванска, личка и хрватска (Марко Јачов, списи Конгрегациjе за пропаганду вере у Риму о Србима 1622 – 1644, I, Београд 1986, стр. 653). Генерално узевши, ситуациjа jе за православне Србе ипак била боља на подручjима Воjне Краjине, jер су воjне власти требале српске воjнике и то jе био разлог за већу попустљивост – реч толеранциjа се ипак не може употребити.

Од средине XVIII века долази до смиривања верског прозелитизма, можда и као последица масовног исељавања Срба у Русиjу средином тог века; негативан изузетак jе опет био Жумберак. Краj тог века Српска црква на просторима Хрватске, Славониjе и Далмациjе jе дочекала са чврсто постављеном организациjском структуром; велики проблем су ипак били кадрови, jер jе велик део свештенства имао само минимум теолошког образовања.

До пуне еманципациjе Срба долази половином XIX века: револуционарне 1848. године Срби преузимаjу политичку инициjативу и на заседању Хрватског сабора те године чине половину саборских заступника; томе долази и симболички чин да jе хрватски бан Јосип Јелачић положио своjу заклетву као бан пред српским патриjархом Раjачићем. Наредних децениjа води се борба за пуну српску верску и народну слободу, с мањим или већим успесима и осцилациjама; ипак, пуна еманципациjа у условима Аустро-Угарске монархиjе ниjе могла да буде постигнута.

Пуна слобода долази са Уjедињењем 1918. године; таj период jе уз ослобођење од стране власти, донео и све проблеме либерализма и велике друштвене изопачености, у многим сферама друштвеног живота погубне. На плану православног школства споменимо тада ипак и jедан, истина краткотраjан, велики успех коjи се у нашоj црквеноj историографиjи скоро и не спомиње: стварање Источно-православног факултета Свеучилишта у Загребу, основаног  аугуста 1920. а укинутог већ априла 1924.

(Излагање на трибини у парохиjском дому храма Светог Саве на Врачару у Београду 28. априла 2015, у оквиру трибине Српског либералног савета „Страдање Српске православне цркве у Хрватскоj у акциjама Бљесак и Олуjа“)  .

Везане виjести:

Адам Прибићевић : Насељавање Срба по Хрватскоj и Далмациjи …

Узроци геноцида и страдања Срба – Jadovno 1941.

Никодим Милаш: Православна Далмациjа, историjски преглед …