Никола Милованчев: О прогону др Владимира Димитријевића

Кад се све сабере – најлошија ситуација је, као и обично, у Србији. Зар да се онда зачудимо кад видимо прогоне најоданијих српских синова?

Са неверицом прочитах вест о прогону др Владимира Димитријевића, умног православног мислиоца и српског родољуба. Повереник за заштиту равноправности објавио је протекле 2018. године мишљење да је он својим чланком „У одбрану природне породице“ повредио 12. члан Закона о забрани дискриминације. Сетих се одмах сличног мишљења поверенице за заштиту равноправности у поводу изјаве митрополита Амфилохија о паради хомосексуалаца у Београду 2010. године.

Нисам до тада ни замишљао да повереница за заштиту равноправности Србије може да буде тако нестручна и правно неписмена да издаје мишљење у вези са изјавом коју је у другој држави (Црној Гори – код Луштице, Бока) изрекао држављанин те државе (митрополит Амфилохије), над којим српски органи никаквих компетенција немају.

Тада је пет месеци трајала та правна лакрдија и затим је дневни лист „Данас“ обавестио (6. марта 2011, чланак „Неће бити суђења Амфилохију“), да прогона митрополита Амфилохија неће бити и навео: „Подсетимо, митрополит СПЦ Амфилохије је 11. октобра 2010, обраћајући се окупљенима у селу Клинци код Луштице, назвао лезбејке, геј, бисексуалне и трансродне особе „смрадом содомским који је отровао и загадио престони град Београд“. Он их је окарактерисао као „безбожне и настране људе“ и оценио да су они „куга и пошаст содомска“. Иако се овај случај на томе завршио, изгубих и задње илузије о (не)квалитету људи који се у земљи Србији доводе на одговорне функције.

Случај др. Димитријевића подсетио ме је на епизоду са митрополитом Амфилохијем, с тим што је г. Димитријевић у свом чланку био далеко уздржанији и није наводио никакве квалификације, већ је само изнео неколико ставова, који представљају његове оцене о природи хомосексуалних веза.

Стиче се утисак да се у Србији заводи гушење права на јавно изношење мишљења, какво је у другим европским земљама тешко замисливо. У суседној Румунији је пре само пола године, октобра 2018, одржан референдум у поводу захтева да се у Устав Румуније запише да је брак заједница мушкарца и жене. Пре тога, сакупљено је више од милион потписа за одржавање референдума. Излазност на референдуму је била ниска, 20% али је 92% изашлих гласало за традиционални брак и грађани Румуније су опалили добар шамар румунским чистачима ципела бриселских моћника.

У суседној Северној Македонији (некадашња Јужна Србија), почетком марта ове године одржан је скуп у хотелу Континентал у Скопљу где су се удружиле различите организације са циљем борбе за одбрану породице. У северној српској сусетки Мађарској, где режим брине о будућности њихове нације, влада је 2018. године најавила мере у циљу заштите традиционалне породице и са тим повезаним побољшањем демографских кретања. У Сарајеву је тамошња највећа странка СДА пре само неколико дана, 5. априла, издала саопштење у којем се противи паради срама предвиђеној за септембар о. г. у Сарајеву. И док је Србија, уз ћутање наше СПЦ, још 2012. потписала Истанбулску конвенцију, у Хрватској се води огорчена борба против подметачине о „родној равноправности“.

А у Бугарској је Истанбулска конвенција, уз велико залагање Бугарске православне цркве, не само пропала у парламенту почетком 2018, већ ју је јула минуле године одбацио и Уставни суд Бугарске, јер крши начело да је брак „слободна заједница мушкарца и жене“. Да, у Бугарској  уставне судије очито нису крпе за чишћење пода за потребе владајућих странака.

Кад се све сабере – најлошија ситуација је, као и обично, у Србији. Или је код нас рајински менталитет највише укорењен, или наши сомови најлакше падају на удице бриселских и других морално посрнулих белосветских властодржаца. Зар да се онда зачудимо кад видимо прогоне најоданијих српских синова?

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ