fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Никола Кобац: Моја неизговорена (недозвољена) бесједа на промоцији књиге „Прешућивани злочин“

Никола Кобац
Никола Кобац

Бискупе Комарица, Ваша екселенцијо, даме и господо,

Са великом знатижељом пођох на ову промоцију или скуп посвећен посљедњим ратним дешавањима у посљедњој Југославији. Књигу „Прешућивани злочин“ нисам имао прилике читати, до синоћ нисам знао да је написана. После уводничара и уводних бесједа разазнајем који је циљ њеног сусрета са Бања Луком у овом дану, у овом бањалучком сутону. И шта су „научници“ у књизи констатовали.

Ја сам Никола Кобац, грађанин Републике Хрватске, изгнаник  свога Завичаја,  мога Кордуна. Једна сам од посљедњих жртава „прећутаног злочина“ над неколико генерација Кобаца и над неколико стотина хиљада Срба из Хрватске. Извана се то можда и не би рекло, јел’ да?

Величину страдања могу осјетити само жртве које су истински прећутане и које живе и тумарају по „беспућима Туђманових лажи“.

Рођен сам на простору који од 1995. године личи на „мјесечеву пољану“. На земљи на којој је Хрватска отворила  највећи „Музеј геноцида под отвореним небом“.

У моме селу нема кућа, нема птица, нема трагова живота… само згаришта и гробови…

Кажете да је ова књига Истина?

Она може бити само једна од Истина. На жалост, много пута сам се увјерио колико се на Балкану држи до истине: Ако лаж поновите десет пута она постаје „истина“. А ми је понављамо, упорно, упорно враћајући се све даље у историју оног другога народа бар задњих 100 година.

Кажете да је ова књига Храброст? Да, ако је пишу слабићи и заљубљеници у своју „велику“ спознају о истини. Овдје се испреплиће храброст и безобразлук. Не постоји друга страна медаље и другачија истина.

Слушајући писанију коју је написао г. Срђан Шушница,  а он вечерас није овдје, рекосте да је у Италији и да тамо присуствује „причи о миру“, имао сам осјећај  да сам на оснивачкој скупштини ХДЗ-а у Глини – 1990. године.

Јел’ то промоција истине?

Његова ријеч је промоција нових неспоразума а његов не долазак кукавичлук.

Слушајући бесједу Гордане Катане помислио сам да слушам смјернице о лијепом понашању и уставном уређењу земље коју је неко некада и давно Босном назвао.

Нисам Бањалучанин, мој нико никада овдје није живио. Заволио сам овај град, он ме је загрлио.

Судећи по Вашим причама Бања Лука је до 1995. године имала бар триста хиљада становника. Једноставно, ако је неколико десетина хиљада не Срба из ње протјерано – ко је остао?

Закључујем, ништа нисам научио о овом граду. И попис становништва 1991. лажан је био?

Питате се „ко опструише повратак“?

Ја знам ко је 1995. организовао планско исељење Хрвата из Бања Луке. Учинио је то Туђман у договору са бискупом Комарицом.

Јуче и данас повратак опструирају Хрвати који су се удомили у српским кућама, у моме Вргинмосту, Војнићу, Крњаку, Карловцу…

Тамо им је топлије, боље…  богатији су за имовину Срба коју им је хрватска држава  великодушно поклонила, а ова сада моја Српска овдје вратила.

Кажете: „Није добро за Бања Луку да остане без Хрвата“. Наравно да није. Плурализам нација нас чини богатијим.

А да ли је добро, Ваша екселенцијо што је Хрватска етнички чиста држава, дакле без Срба?

„Прст у оку“ (а рекосте да то ова књига није) је најлакше рјешив проблем. Замјените нас. Вратите Србима њихово у Хрватској а ми ћемо се одрећи нашега у Бања Луци у њихову корист, у корист оних који би да имају два града, двије имовине, три државе и један Завичај.

Кукате над данашњим положајем Хрвата у Бања Луци. Лоше им је. Види се то и по овом скупу, по недјељним мисама, по слободи која ничим није ограничена.

Одоговорите ми г. конзуле:

Коме припадају Срби из Хрватске па ћу вам рећи чији су Хрвати у Бања Луци?

И да завршим: Један сам од оних који су помогли планско исељавање бањалучких Хрвата у мој Завичај.

У Бања Луку сам стигао 7/8 август 1995. у колони дугој најмање 4 вијека. По препоруци бањалучких Срба, старосједиоца, у жељи да помогну комшијама купио сам (јер ништа осим главе понио нисам) комплетан намјештај од једног несрећника, од једне хрватске породице. Дао сам му у то вријеме 1000 ДМ, или више од 100 просјечних мјесечних плата.

Испратио сам га са сузама у очима. Пут сваког избјеглице је пут у очај.

Мене је хрватска испратила са бомбама у рукама и почасним плотунима!

Нека ово буде мој прилог ИСТИНИ.

Хвала на пажњи!

Бања Лука 17.маја 2016.

 

Везане вијести:

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

  1. „1000 DM ili 100 prosječnih plaća“, samo ne reče kako si ih ti zaradio i čime si se ti bavio, ništa nisi ponio osim velikih DM , a i šta bi drugo …..ej ptice tužne kukaćete još 100 vjekova za svojom sudbinom kriveći druge , znam, lakše je tako, nego suočiti se sa samim sobom.

Оставите одговор на Nada Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: