Никада не заборави завичај и увијек се враћај!

Док пишем ове редове, размишљам како дефинисати појам завичаја. Могло би се рећи да је то мјесто гдје смо рођени и одакле су наши преци, међутим то ми и даље звучи некако као површна дефиниција.

Завичај би у суштини требало да буде мјесто за које сваки пут кад чујеш, ставиш руку на срце а суза засија у оку. Свако од нас има мјесто на коме осјећа да је баш ондје гдје и треба да буде, мјесто ултимативне среће.

Њему се увијек враћаш гдје год да одеш и увијек изнова оживиш када ти се укаже пред очима. Тада срце заигра, душа оздрави а ваздух почне поново имати мирис борове шуме и покошеног сијена.

У тим моментима вријеме се враћа уназад у нека прошла времена која ти и сада сваки пут када дођеш кући изнова дају бар зрно безбрижности коју си некад имао. Добијаш привидну слику да се ништа није промјенило и то је вријеме које проведеш у неком полу хипнотисаном стању.

Али и даље тај осјећај не би мијењао за ништа на свијету. За све ове године имао сам прилике чути разна размишљања. Доста људи каже: Луд си заборави, Продај и остави… Ти живиш у бајци то вријеме док си тамо а то није реалност…

Ја кажем нека…

Нека ја живим у бајци, нека се из године у годину враћам у ту своју бајку…

Јер шта сам ја без ње? Ко сам ја без ње? Шта ми остаје ако се окренем и одем? Шта ми остаје ако заборавим?

У том случају од мене не би остало ништа више до само љуштура бившег човјека који живи а уствари је умро оног момента када је заборавио, онда кад је отишао…

Никада не заборави завичај и увијек се враћај!

Аутор: Марко Михајловић