Нијемци и гестаповци

На одсуство је дошао Фаноуш Голштајн (Готтстеин), син Ферде кога су партизани убили кад су јесенас напали Грубишно Поље. Наврати код Тине, лијепе дјевојке и прве комшинице. Тина нам прича како се он жали да му је страшно на руском фронту – велика је, каже, зима, а јако се гине. Рекао јој је да се најрадије не би враћао, као и да овај рат са партизанима није никакав рат. Рекао је Тини у повјерењу да би најбоље било да оде у партизане! Одмах се ту умијеша моја мама: „Тино, не говори о томе. Реци му да то не желиш слушати. Немој да му повлађујеш јер ћемо завршити на Трандлеровој дјетелини”! „Ма, и ја јој, кумо, кажем”, вели кума Милка, Тинина мајка, „али он то прича и преда мном. Он је у великом страху да се врати на руски фронт”. Коначно, Фаноуш је отишао на руски фронт одакле се није вратио. Сад имамо и два Србина гестаповца у чети гестаповаца у Грубишном Пољу. То су браћа Гојко и Милан Векић. Милан је преживио стријељање у Киселовом јарку. Остали су без родитеља, а у кући Векића – „Мали Брезе“ – гестаповци су били браћа Дукарић, Загорци усељени у ту српску кућу. Били су вршњаци са Гојком и препоручише их команди гестаповаца да их ови приме у војску. Ту су се лијепо обукли – примали су плату. Милана су некуда прекомандовали, а Гојко је остао у Грубишном Пољу. Цијела гестаповска јединица ускоро је прекомандирана у Велику Писаницу. Одатле је Гојко отишао у партизане, у униформи и са пушком. Негдје почетком љета дошао нам је Маријан. Каже да би опет дошао к нама становати, јер сад је топлије и не мора се ложити у собици. Мама се с тим сложила и он је већ сутрадан дошао са својим кофером. Сад нам је било некако љепше, осјећали смо се сигурније – па он је Јованку и мене спасио испред усташких цијеви. Он је често разговарао са оним његовим Далматинцима што су живјели у бившој штали мога дједа Миле. Тај Далматинац је био старији човјек, имао је некакве хлаче са великим објешеним туром, какве раније нисам никад видио. Наслонили би се њих двојица на плот са једне, односно друге, стране и причали. То се догађало свакодневно. Ту бих се и ја нашао. Слушао сам шта разговарају, а они ми то нису бранили. Између осталог, причају и да су негдје опкољени партизани, а да међу њима има и доста Далматинаца. Говоре да јако страдају. И код нас све чешће има прича о партизанима, који су у шуми и по околним селима. Људи се не усуде ићи по дрва. Освјежено је подсјећање на Бабурека. Њега су убили партизани и коњи су га мртвог довезли пред кућу. Све су чешће приче о Геци. Доље у варошу – тако ми зовемо центар мјеста – има пуно домобрана и тај центар је опасан бодљикавом жицом. Наводно су свуда около бункери из којих би се бранили од партизана. Повремено веће групе домобрана иду пјешице или у камионима у околна мјеста: Рашеницу, Иваново Село, Растовац, Муније, Ператовицу, Дапчевицу, Лончарицу, В. Барну, М. Барну и Тополовицу. Послије тих одлазака, из тог правца чује се пуцање пушака и рафали митраљеза. Овисно од јачине пуцњаве, домобрани се прије или касније враћају. Понекад возе и по којег рањеника. Послије таквих догађања повећава се и број оних који иду спавати “у жицу”, бојећи се доласка партизана.

Неко јутро враћа се то друштво “са спавања” и таман кад дођоше негдје до краја тротоара, двије-три куће више нас, негдје код Рингла, огласи се кратки рафал и неколико пушака. Окрећу се натраг, бјеже они који су већ даље отишли. Неки ускачу у грабе па туда бјеже, неки вуку краве, а гдјекоји усташа са пушком у руци исто потрчава. Мама ме опет грди: „Шта ћеш на том прозору? Хоћеш да те виде да се још смијеш па да те убију? Колико сам ти то пута већ рекла“, уплашено ме грди, а мени је то ваљда било једино кино и масовне сцене. То кино траје, са оним прекидом крајем септембра и октобра 1942. године, већ годину дана.

< Ујак и ујна дошли су по Ранку Бобић                                Садржај                                    Домобрани и везе са партизанима >