Nije Hrvatima do Šešelja, njima je do pranja sopstvene savesti i zamajavanja svojih sve gladnijih građana

Piše: Stevan Lazić

Prvostepena presuda Haškog tribunala glasi: dr Vojislav Šešelj je slobodan čovek. Vest je brzinom svetla obišla svet. A onda su krenule reakcije: odavde, od komšija, iz sveta. Svako sa svojim viđenjem i tumačenjem te odluke. I ima pravo na to.

Ali, lavina retoričke mržnje i laži koja je iz Hrvatske krenula ka Srbiji, Srbima i Srbima u Hrvatskoj (trebalo je čuti generala zbora Josipa Lucića u emisiji Otvoreno na HRT-u, uveče, na dan presude, o tome šta on očekuje u vezi s presudom od ono Srba što je ostalo u Hrvatskoj), Hagu, svetu – prevazilazi u mnogo čemu takvu retoriku iz druge polovine šezdesetih godina, sedamdesete i sedamdeset prve godine i devedesetih godina prošlog veka. Bilo kakvoj istorijskoj istini u zaslepljenosti od te mržnje i laži nema kod njih, ne svih, naravno, mesta. Istorija suživota Srba i Hrvata i odnosa koji su proizilazili iz njega, po Hrvatima i njihovim udžbenicima istorije devedesetih, počela je izmišljenom i čistom laži iskonstrunisanom „agresijom“ Srbije na Hrvatsku i dolaskom pojedinih „rukovodilaca“ iz Srbije koji su poticali pobunu Srba u Hrvatskoj. U čemu Vojislavu Šešelju pripada posebno mesto. Čija je presuda u Hagu, za Hrvate čije su se reči, od momenta njenog izricanja, mogle čuti i pročitati, najčešće strašna!

Pa se preti žalbama, sprečavanjem Srbiji otvaranja poglavlja na putu ka Evropskoj uniji, doneta je i odluka o zabrani Vojislavu Šešelju da stupi na tle Hrvatske u sledećih 20 godina, pa će se zahtevati (a već i jeste) ukidanje zakona o suđenjima državljanima drugih zemalja za ratne zločine počinjene nad Srbima, pa pitanje nestalih… Ali s nadom da to neće uticati na bilateralne odnose dveju država… Naravno, ono što Hrvati poseduju i koliko trguju u Srbiji, o tome Srbi mogu samo da sanjaju kad je u pitanju Hrvatska!

Pustimo na trenutak i Šešelja i presudu Haškog tribunala.

Red je da podsetimo Hrvate, kad su oni zaboravili, kad se oni nikad nisu suočavali sa svojom prošlošću, na mržnju prema Srbima i pravoslavlju, vekovima dugu. A posebno izraženu s pojavom Ante Starčevića. Red je da podsetimo Hrvate… Jer oni nikad nisu želeli da ih bilo ko na bilo šta podseća. A nije se ni trudio. Sve s namerom da se ne dira u jugoslovenstvo, u bratsvo i jedinstvo…

Pa, ipak…

Podsetimo Hrvate na nasilja po Zagrebu i drugim gradovima Hrvatske, Dalmacije i Slavonije krajem 19. i u prvim godinama 20. veka. Kad je razbijana, uništavana i pljačkana imovina Srba. A samo u centralnom delu Zagreba Srbi su bili glavni bankari, trgovci, kulturni poslenici… S nemerljivim doprinosom razvoju tog grada.

Podsetimo Hrvate na prve godine Prvog svetskog rata. Na strašna zla koja su činili Srbima po Vojnoj Krajini, po Bosni i Hercegovini i na najmonstruoznije zločine koje su hrvatski vojnici u austrougarskoj vojsci počinili po Mačvi i Podrinju: nabijanje na kolac i paljenje dece, žena i starih u drvenim kućama, najkrvoločnija ubijanja…

Podsetimo Hrvate da su im Srbi sve te zločine oprostili i primili ih u zajedničku državu. Da im nije tada bilo Srba i Srbije, ni Hrvata ni Hrvatske danas ne bi bilo. Pa samo je njihova katolička crkva dobila konkordat, samo su Hrvati pred Drugi svetski rat u Kraljevini Jugoslaviji dobili Hrvatsku banovinu (nisu je imali ni Srbi, ni Slovenci).

Podsetimo Hrvate na Nezavisnu Državu Hrvatsku, na otvoren lov na Srbe, Jevreje i Rome. Podsetimo ih na 700.000 ubijenih (među njima je apsolutno najveći broj Srba) u Jasenovcu, u Jadovnom, u Koprivnici, Capragu, po mnogim stratištima u Lici, na Kordunu, na Papuku, u Prebilovcima, na hercegovačkoj Korićkoj jami, u Livnu,  Duvnu… Podsetimo Hrvate da su samo oni u Drugom svetskom ratu imali dečje logore. Pa samo sa Kozare u logore je oterano i u njima pobijeno oko 20.000 srpske dece.

I sve je Hrvatima, gotovo sve, oprošteno. I do kraja šezdesetih godina zaboravljeno.

„Hrvatsko proleće“ tada je zaustavljeno. Pokazaće se: samo privremeno.

Podsetimo Hrvate da su oni preglasavanjem izbacili Srbe, konstitutivni narod, iz ustava. Neka poslušaju još jednom govor Franje Tuđmana na osnivačkoj skuptšini Hrvatske demokratske zajednice!

Ko je davio vojnike u Splitu, stvarao paravojne jedinice i sve ih redom naoružavao (a to je još uvek Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, kasnije i sa Hrvatom Stjepanom Mesićem na čelu njenog Predsedništva)?

Ko je opkoljavao kasarne Jugoslovesnke narodne armije, sekao vojnicima struju, sprečavao da dobijaju vodu i struju, sekao telefonske veze, ubijao vojnike i oficire još uvek jedinstvene vojske?

Ko se odlučio na secesiju, bez obzira na moguće izbijanje građanskog rata? Ko je počeo progonom Srba s posla, iz kuća, stanova, ko ih je odvodio i danju i noći bez traga i glasa o njima, ko im je minirao i palio kuće?

Ko je prvi počeo ubijanjem Srba u Gospiću, na Pakračkoj poljani, u Sisku i selima u sisačkoj opštini, u Karlovcu, Osijeku, Vukovaru, na Zagrebačkom velesajmu, u Kerestincu… Ko je ubijao i masakrirao po Medačkom džepu, po Zapadnoj Slavoniji, po Miljevačkom platou? Ko je planirao i izveo etničko čišćenje u akciji „Bljesak“? A šta ćemo tek sa „Olujom“!? S nezabeleženim do tada takvim etničkim čišćenjem u Evropi!

Podsetimo Hrvate i na to! Na pet stotina hiljada proteranih Srba 1991. i 1995. godine!  I ko je odgovarao? Niko!

U Hagu nije bilo Franje Tuđmana, Gojka Šuška, Stjepana Mesića, Janka Bobetka i drugih hrvatskih „dužnosnika“ i generala. Gde su „topnički dnevnici“? Šta ćemo sa onim govorom Franje Tuđmana pred „Oluju“, na Brionima? Podsetimo Hrvate na to šta je „otac nacije“ rekao šta treba uraditi Srbima i sa Srbima!

Znaju to Hrvati. Znaju oni dobro i kad je i gde je počeo, kao i zbog čega je počeo građanski rat u Hrvatskoj. Ali je jednostavnije i lakše uhvatiti se Šešelja.

Pa koliko bi to Srba trebalo da bude odvedeno u Hag, tamo osuđeno i umoreno u brojnim evropskim kazamatima, gospodo Hrvati?

Nije Hrvatima u pitanju Vojislav Šešelj. I nije njima do Vojislava Šešelja. Njima je u pitanju pranje sopstvene savesti, zamajavanje sopstvenog naroda sve gladnijeg naroda Šešeljem kako mu ne bi slučajno palo na pamet da pita: zbog čega je prošle godine Hrvatsku napustilo više od 50.000 žitelja, uglavnom mladih, zbog čega je u februaru ove godine bez posla ostalo 10.000 stanovnika, zbog čega gotovo svakodnevno autobusi puni sredovečnih žena iz Hrvatske odlaze za Italiju, a ima već poduže i u Austriju, Nemačku, Švajcarsku i tamo čuvaju i neguju starije osobe…

I onda u gotovo svakoj rečenici: „pobunjeni Srbi“, kako Hrvati još od početka građanskog rata nazivaju krajiške Srbe. Koji su to pobunjeni Srbi? Ispada da je Srbima samo odjednom palo na pamet da se pobune. Protiv koga, zbog čega? Ako im je tako bilo lepo, šta im bi da se bune?

Otisnula se iz Hrvatske lavina mržnje i laži. Gde će se zaustaviti? Ko će je zaustaviti? Neofašizam u Hrvatskoj razbija ploče na ćirilici, progoni Srbe, urla po sportskim stadionima i dvoranama: „Ubij, ubij Srbina!“, „Za dom spremni!“, „Srbe na vrbe!“, crnokošuljaši marširaju centrom Zagreba, povratka Srba proteranih ni u primislima nema, povraćaja otete i opljačkane srpske imovine nema, povraćaja stanarskih prava…

A Evropska unija ćuti, pa ćuti.

Hrvatima je Vojislav Šešelj došao kao kec na desetku. I ništa drugo.

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Presuda Šešelju temelj za ukidanje Efbiha?

Hag: Šešelj nije ni za šta kriv!