Ni strahovi nisu isti

Kroz Stalovicu smo prošli uglavnom šuteći. Na prozorima i plotovima nema nikoga. Valjda se opet spremaju za doček neke noći puškaranja, pa su se rano povukli u kuće. Valjda je i to nekakav znak da se i oni nečega boje, razmišljam sa zadovoljstvom. A možda to sluti i na to da sve neće tako dugo ni potrajati, kako je rekao Gojko. Sam vrag nek’ zna na što to sve sluti, ali sad ja vidim da se i oni boje. Sad i ja to vidim. Sad mi, poslije Lucine i Zvonkove priče, Gojkova i ne treba. Sad ja vidim da je to tako – boje se. Ali, opet, nemaju oni školu straha kao ja. Oni se boje partizana i to je sve. A ja, ja se bojim noža! Meni je duboko u svijesti nož, strijeljanje koje sam gledao, odjeća i veš poklanih u jasenovačkom magazinu… Opetovano, tko zna koliko puta raspoznavanje odjeće i šešira sinoć otjeranih i poklanih zatočenika. Predmete su prepoznavali stariji ljudi i međusobno su o tome raspravljali. To je nošeno iz Donje Gradine ili sa Granika gdje su klanja vršena. U snu doživljavam da sam u Jasenovcu. Kao da nisam odanle ni izašao, živim u snu taj grozni boravak prepun svega lošega i grozne neizvjesnosti. Doživljavam svu svoju nemoć pred smrću, radi koje sam tu i dotjeran. Sanjam da bježim ispred ustaša preko ograde prema šumi, a već tu me presreće onaj ustaša što je onog kobnog dana 1942. godine jedno vrijeme tu stajao. U trku se sudaram sa njim i probudim se, ali i dalje ostajem u smrtnom strahu. Sanjam neku scenu punu strave i užasa čiji sam učesnik. Ona traje, praćena mojim strahom, do nepodnošljivog intenziteta, tolikog da se ja na njegovom vrhuncu obraćam sam sebi riječima: „To nije istina, to je san“, pa se probudim. Strah mi je stvoren i od Rankine priče kako je gledala kad su joj ubili brata Ranka i Milana Bobića, prije nego su masovno pucali na grupu sakupljene srpske nejači. To je moj strah. A oni imaju samo nekakav strah od nekakvih partizana koje nisu ni vidjeli…

Ode Zvonko preko ograda, a ja i Živko prođemo sokakom na cestu. Jedini koga smo vidjeli na tome komadu puta bio je stari Jarebič koji je grabljao oko kamare slame i stoga sijena. Krave uđoše u dvorište i kod bunara prevrću kantu koju su tu sa vodom ostavile mama ili Jovanka. Nije im pravo što ih odatle tjeram u štalu. Tu su očekivale još vode. Napokon uđoše u štalu. Svaka ode na svoje mjesto gdje sam ih svezao. Jovanka je već napunila kantu sa vodom. Nosio sam im da piju dok su god htjele. Mama ode da ih podoji, a Jovanka da zatvori kokoši. Meni ostade obaveza da zatvorim velika i mala dvorišna vrata. Sad je sve spremljeno za konak. Sjedimo za stolom, sunce pomalo zalazi. Prolaze čelnici uobičajene, svakodnevne kolone. Mama uđe u kuću i veli da ćemo večerati kiselo mlijeko i kruh. „Ima i nešto putra, pa si namažite“, kaže. Jovanka dohvati i koji paradajz i papriku. Ima u košarki. Pomalo se hvata mračak, a kolona prolaznika postaje sve gušća. Virimo iza firangi. Svjetlo ne palimo. Na kraju bržim korakom prolaze pojedinci, sustižu jedan drugoga. U pravilu svi šute, nema ni razgovora ni dozivanja – valjda da ih ne čuju partizani. Strah je veliki vrag! Prođe i Slavko. Jede jabuku i popravlja pušku na ramenu. Gleda u naše prozore. Nije vrag da bi nas htio pozdraviti?! „Vidite sad, izgleda da se i u njemu nešto mijenja. Brala ja ovo paradajza i ove mrnjave paprike za jelo, a dođe mi Luca“, veli mama. „Kaže da ona nema toliko paradajza, a i da joj paprika nije uspjela. Ja joj pričala o kuhanju paradajza i da ću ovu bolju papriku za zimu stavljati u flaše“, priča nam mama doživljaje. „Ja ću stavit’ dosta kapule u kvasinu, a kupus mi je dobar i iman ga dosta“, priča mami Luca pa okrenu priču. „Bija je Slavko vojnim kamionom u Bjelovaru kod Mirka. Govori da mu je Mirko u zatvoru kod suda. Još mu nisu sudili. Rekli mu da Mirko više neće moći nosit’ pušku i bodež. Ne zna kad će kući i di će posli’ zatvora“, prepričava nam mama Lucine riječi. „Valjda ga je i to malo opametilo i omekšalo pa bi nas možda večeras i pozdravio“, reče Jovanka. Narednih nekoliko noći bilo je uglavnom mirno. Ne čuju se koraci po drumu, a u „žici“ ili možda oko nje povremeno se čuju pucnji. Jutarnji povratak ustaških porodica i ostalih, koji znadu zašto odlaze na spavanje u „žicu“, nekad predvode ustaše, a nekad ne. Partizani ih već dugo nisu presretali i ometali povratak sa spavanja. Onda se opet jedne noći dobro pucalo. Počelo je već s večeri i nekako podjednako je trajalo do pred zoru. Na livadama nismo viđali nove staze. Nismo viđali ni da su stare nanovo ugažene.

< Ciganka Bara, ždrijebe i Feri                                               Sadržaj                                            Napad na Končanicu >