arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Ни страхови нису исти

Кроз Сталовицу смо прошли углавном шутећи. На прозорима и плотовима нема никога. Ваљда се опет спремају за дочек неке ноћи пушкарања, па су се рано повукли у куће. Ваљда је и то некакав знак да се и они нечега боје, размишљам са задовољством. А можда то слути и на то да све неће тако дуго ни потрајати, како је рекао Гојко. Сам враг нек’ зна на што то све слути, али сад ја видим да се и они боје. Сад и ја то видим. Сад ми, послије Луцине и Звонкове приче, Гојкова и не треба. Сад ја видим да је то тако – боје се. Али, опет, немају они школу страха као ја. Они се боје партизана и то је све. А ја, ја се бојим ножа! Мени је дубоко у свијести нож, стријељање које сам гледао, одјећа и веш покланих у јасеновачком магазину… Опетовано, тко зна колико пута распознавање одјеће и шешира синоћ отјераних и покланих заточеника. Предмете су препознавали старији људи и међусобно су о томе расправљали. То је ношено из Доње Градине или са Граника гдје су клања вршена. У сну доживљавам да сам у Јасеновцу. Као да нисам оданле ни изашао, живим у сну тај грозни боравак препун свега лошега и грозне неизвјесности. Доживљавам сву своју немоћ пред смрћу, ради које сам ту и дотјеран. Сањам да бјежим испред усташа преко ограде према шуми, а већ ту ме пресреће онај усташа што је оног кобног дана 1942. године једно вријеме ту стајао. У трку се сударам са њим и пробудим се, али и даље остајем у смртном страху. Сањам неку сцену пуну страве и ужаса чији сам учесник. Она траје, праћена мојим страхом, до неподношљивог интензитета, толиког да се ја на његовом врхунцу обраћам сам себи ријечима: „То није истина, то је сан“, па се пробудим. Страх ми је створен и од Ранкине приче како је гледала кад су јој убили брата Ранка и Милана Бобића, прије него су масовно пуцали на групу сакупљене српске нејачи. То је мој страх. А они имају само некакав страх од некаквих партизана које нису ни видјели…

Оде Звонко преко ограда, а ја и Живко прођемо сокаком на цесту. Једини кога смо видјели на томе комаду пута био је стари Јаребич који је грабљао око камаре сламе и стога сијена. Краве уђоше у двориште и код бунара преврћу канту коју су ту са водом оставиле мама или Јованка. Није им право што их одатле тјерам у шталу. Ту су очекивале још воде. Напокон уђоше у шталу. Свака оде на своје мјесто гдје сам их свезао. Јованка је већ напунила канту са водом. Носио сам им да пију док су год хтјеле. Мама оде да их подоји, а Јованка да затвори кокоши. Мени остаде обавеза да затворим велика и мала дворишна врата. Сад је све спремљено за конак. Сједимо за столом, сунце помало залази. Пролазе челници уобичајене, свакодневне колоне. Мама уђе у кућу и вели да ћемо вечерати кисело млијеко и крух. „Има и нешто путра, па си намажите“, каже. Јованка дохвати и који парадајз и паприку. Има у кошарки. Помало се хвата мрачак, а колона пролазника постаје све гушћа. Виримо иза фиранги. Свјетло не палимо. На крају бржим кораком пролазе појединци, сустижу један другога. У правилу сви шуте, нема ни разговора ни дозивања – ваљда да их не чују партизани. Страх је велики враг! Прође и Славко. Једе јабуку и поправља пушку на рамену. Гледа у наше прозоре. Није враг да би нас хтио поздравити?! „Видите сад, изгледа да се и у њему нешто мијења. Брала ја ово парадајза и ове мрњаве паприке за јело, а дође ми Луца“, вели мама. „Каже да она нема толико парадајза, а и да јој паприка није успјела. Ја јој причала о кухању парадајза и да ћу ову бољу паприку за зиму стављати у флаше“, прича нам мама доживљаје. „Ја ћу ставит’ доста капуле у квасину, а купус ми је добар и иман га доста“, прича мами Луца па окрену причу. „Бија је Славко војним камионом у Бјеловару код Мирка. Говори да му је Мирко у затвору код суда. Још му нису судили. Рекли му да Мирко више неће моћи носит’ пушку и бодеж. Не зна кад ће кући и ди ће посли’ затвора“, препричава нам мама Луцине ријечи. „Ваљда га је и то мало опаметило и омекшало па би нас можда вечерас и поздравио“, рече Јованка. Наредних неколико ноћи било је углавном мирно. Не чују се кораци по друму, а у „жици“ или можда око ње повремено се чују пуцњи. Јутарњи повратак усташких породица и осталих, који знаду зашто одлазе на спавање у „жицу“, некад предводе усташе, а некад не. Партизани их већ дуго нису пресретали и ометали повратак са спавања. Онда се опет једне ноћи добро пуцало. Почело је већ с вечери и некако подједнако је трајало до пред зору. На ливадама нисмо виђали нове стазе. Нисмо виђали ни да су старе наново угажене.

 

< Циганка Бара, ждријебе и Фери                                               Садржај                                            Напад на Кончаницу >

 

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Sadržaj

Autorica Zdenka Novak, rođena 26. novembra u Zagrebu u imućnoj jevrejskoj obitelji, istinitu

Izrael

“Što je u jednom imenu?”, kaže Julija kad čuje da je Romeo jedan

Zagreb

U Zagrebu nakon četiri godine! U početku sam osjećala samo umor i neku

S partizanima

Kad je početkom rujna Italija kapitulirala, na Sušaku je nastala prilična panika. Iako

Na Sušaku

Od lipnja 1941. pa do kapitulacije Italije u jesen 1943. godine živjela sam

Pad Jugoslavije

Početkom 1941. još se ništa nije bilo promijenilo u našem svakodnevnom životu. Ja

Udaja

Oženili smo se 2. rujna 1940. godine. Fritz je bio isto tako skroman

Rat

Krajem semestra u Pariz su došli moji roditelji i Mira. Tata je produžio

Pariz

Koliko god mi je bilo teško ostaviti Fritza, moram priznati da mi je

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

Донирате путем PayPal-a, кредитне
или дебитне картице​