Ни Немачка није имала Јасеновац

Тим поводом разговарамо са Јашом Алмулиjем (рођен 1918), новинаром, своjевремено председником Јевреjске општине Београд, аутором три књиге у коjима jе током протекле децениjе кроз многа сведочанства приказао трагедиjу Јевреjа у Другом светском рату. Књигу „Јевреjи и Срби у Јасеновцу”, издање Службеног гласника из Београда, обjавио jе 2009. године.

Како оцењуjете овогодишњу комеморациjу у Јасеновцу?

Када ме неко пита за Јасеновац, jа му прво кажем да jе то био логор усташке Независне Државе Хрватске коjа jе била jедини савезник и сателит хитлеровске Немачке коjа jе своjе Јевреjе убила своjим рукама на сопственом тлу.
Остали су следили захтеве Немачке да им изручи своjе Јевреjе ради слања у логоре смрти на истоку Европе. Сви су раниjе или касниjе удовољавали захтевима Немаца сем Бугарске коjа им 50.000 Јевреjа са матичне териториjе ниjе препустила. Дала им jе само 14.000 Јевреjа затечених на новоприпоjеним деловима грчке Тракиjе, Вардарске Македониjе и дела Србиjе (Пирот). Тако jе то било са Јевреjима НДХ коjа jе водила и политику затирања Срба у име стварања католичке Хрватске само за Хрвате.
У таквоj jединственоj Хрватскоj, Јасеновац jе такође био jединствен. Таквог логора ниjе било ни у jедноj држави сателиту Немачке. Њега ниjе имала ни сама Немачка. У њоj jе било грозних логора. Али у Аушвицу и другим логорима у коjима jе убиjена већина од шест милиона jевреjских  жртава Немачке, убиjање jе обављано на индустриjски начин. До последњег тренутка жртве су држане у незнању шта ће са њима бити да не би биле узнемирене, пружале отпор и реметиле индустриjски темпо убиjања. У хали за пресвлачење пред великом гасном комором стаjали су вараjући натписи као „Запамтите броj где сте оставили своjе ствари да би их лако нашли.”
Јасеновац jе био дивљачка супротност свему томе.

Коjи су били начини убиjања у Јасеновцу? Коjи jе био наjгори?

Уништавање људи махом jе вршено ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима. Ретко се користио метак кога жртве нису биле заслужиле. Петнаест људи коjи су преживели Јасеновац jер су из њега побегли говорили су ми о ономе што су видели па ви оцените коjе су смрти биле наjстрашниjе.
Пуковник Божо Шварц причао ми jе о боравку у логору Јадовно под ведрим небом на планини Велебит одакле су усташе одводили Србе и Јевреjе пред ивице планинских вртача, ударали их маљем по глави и бацали доле. Њега и девет других омладинаца њихов школски друг, шеф полициjе у Госпићу, повукао jе тамо да мету улице. Он jе затим послат у Јасеновац одакле jе побегао и придружио се партизанима.
Пуковник Златко Ваjлер, такође врло рано ухапшен причао jе о ужасним условима у логору Слано на Пагу где jе настрадала читава момчад jевреjског фудбалског  клуба „Макаби” из Загреба. И он jе пребачен у Јасеновац где се jедне олуjне ноћи искрао из главне капиjе, препливао Саву и придружио се партизанима у Босни.
Генерал Миша Данон ми jе рекао да jе тренутно оседео за време jедног наступа пред Љубом Милошем коjи jе наредио да се издвоjи сваки двадесети. Он jе био седамнаести. Исти Милош jе на Божић 1941. наредио наступ током кога jе 20 до 30 заточеника пред њима заклано, вадили су им очи, текла jе крв свуда. Са тим Љубом Милошем спавао jе у истоj соби Влатко Мачек вођа Хрватске сељачке странке конфиниран у Јасеновцу. Док су се около чули крици мучених, Милош се пред спавање молио Богу. Мачек га jе питао како се то слаже, на шта jе Милош рекао: „Ја знам да ћу горети у паклу али то ће бити за Хрватску.” После ослобођења продро jе са jедном групом у Југославиjу, ухваћен jе и осуђен на смрт.
Едо Шаjер из Босне док jе jедном радио у екипи гробара видео jе када су двоjица усташа маљевима разбили главу његовог млађег омршавелог брата и бацили га у jаму. Гледао jе последње трзаjе његовог мозга.
Арон Адо Кабиљо, такође из Босне, био jе заточен у логору Стара Градишка где су се налазиле и његова маjка, жена и синчић недавно рођен. Једном су му рекли да су они прошле ноћи одведени у Циглану у Јасеновцу где су усташе бацале жртве у ужарене цигларске пећи. Идућег дана они су се поjавили у логору и рекли да нису бачени у пећи jер ниjе било довољно кокса. Маjка jе сакрила ужас пред Адом коjи jе знао да их више никада неће поново видети.
Јосиф Ерлих из малог села Кошка у Срему рекао ми jе да jе у Јасеновцу проклињао маjку што га jе родила.

Да скратимо мало ове приче ужаса… 

Мара Веjновић Српкиња униjатске вере, гледала jе како католичке сестре труjу велики броj деце у посебноj просториjи у логору Стара Градишка (Јасеновац 5) и како их усташе даве гасом.
Милош Деспот из jедног села у Срему као крманош на дереглиjи гледао jе како 160 девоjака долази певаjући са рада на jедном усташком имању и укрцава се. Сачекала их jе на дереглиjи Трећа херцеговачка усташка сатниjа у црним униформама и са ножевима задевеним за саре чизама. Хватали су их за косе, клали и бацали у Саву. Једна млада муслиманка клицаjући Комунистичкоj партиjи бацила се у реку.
Сава Петровић из Славониjе описао jе страшну смрт свога брата од уjака коjи jе био затворен у посебном делу логора у коме су затвореници били потпуно лишени хране и воде све до своjе смрти. Када jе преминуо остали затвореници су га поjели.
Шандор Мусафиjа, после рата маjор ЈНА, рекао ми jе да jе глад снажниjа од смрти. Испричао jе како jе jедан усташа на ивици пута ставио клип кукуруза и чекао да неки заточеник то узме мада jе било забрањено. Убио га jе из пушке. Поново jе ставио на исто место мамац и убио jош jедног. У то се Мусафиjа залетео, отео клип и на молбу jедног оца дао половину његовом болесном сину. Казао ми jе, jедан клип jе донео смрт двоjци и помогао двоjици.
Архитекта Брацо Данон ми jе пре тога казао да jе глад наjвише убиjала људе у Јасеновцу. Испричао ми jе како су он и отац дошли у Јасеновац из Тузле и затекли тамо његовог стрица Гедаљу коjи jе доведен из Бjељине. Када jе дошло време ручку, сва троjица су са неким посудама сели на jедну кладу. Пробао jе отац ту текућину и ниjе могао да jе jеде, пробао и Брацо, па им стриц рече: ако ви не можете даjте мени. Сручио jе у себе обе порциjе и рекао – поново сам гладан. Надаље ми jе Браца причао да су jедном нешто радили па сели на неки пањ. И jедан присни приjатељ уjака седео jе поред њега. И jедноставно се спустио. Гледам: мртав. Пао jе са пања исцрпљен глађу. Према Браци, усташе су у Јасеновцу наjвише убиjале глађу.
Ја не износим ове ствари ради рекламирања своjе књиге „Јевреjи и Срби у Јасеновцу” већ да би се знало какав jе пакао постоjао у земљи коjа ће приступити прослављеноj Европскоj униjи.

Мислите ли да се овогодишња комеморациjа у Јасеновцу одужила толиким жртвама и мукама? 

Рекао бих да jе била импозантниjа од претходних. Говор председника Хрватске Јосиповића био jе на свом месту. Јосиповић jе подсетио на обавезу сећања на невине жртве и да се никад не оживи идеологиjа зла. „Јасеновац jе подсећање на злочин у коjем су учествовали и броjни Хрвати”, казао jе. Такође jе било умесно оно што су рекли други представници власти у Хрватскоj. Међутим остала jе супротност између њихових речи и стварности у музеjу Мемориjалног центра Јасеновац коjи jе у краjњоj линиjи под њиховом контролом.

Огласила се и ове године Јулиjа Кош…

Госпођа Јулиjа Кош, коjа jе раниjе радила у jевреjскоj заjедници у Загребу и отпуштена из Управног савета музеjа због своjих критика поставке музеjа, поново jе и ове године изнела низ израза незадовољства оним како музеj одражава стварност Јасеновца. За прву поставку 2006. коjу су критиковали представници Срба, Јевреjа, Рома и антифашиста Хрватске она jе рекла да би се и усташама допала.
Ове године Кошова jе поново у писму амбасадорима и дипломатским представницима у Хрватскоj послала писмо пуно замерки, између осталих и ове: „Усташки режим ниjе jасно обележен као прави организатор и извршилац злочина у Јасеновцу, систем расних закона коjе су усташе примениле против етничких група (Срба, Јевреjа и Рома), и масовно етничко чишћење тих група ниjе представљено; организатори и извршиоци су третирани неутралним ставом, ако не чак уз одавање пуног поштовања.”
Кошова jе у писму амбасадорима цитирала протестно писмо своjевременог председника Савеза jевреjских општина Србиjе Александра Нећака и затим др Огњена Крауса председника jевреjских општина у Хрватскоj из 2007. године. У ствари добиjам утисак да проблем са музеjом неће бити решен док на наjвишем извршном положаjу буде Наташа Јовичић. Раниjе jе одбиjала велике промене наводећи да су против тога аутори изложбе. Сада прихвата jевреjске критике из Загреба да стална изложба има вапиjуће празнине у информациjи. Али предлаже да особље музеjа те празнине усмено допуњава публици, што Кошова сматра неприхватљивим. Ако празнине попунимо у поставци знамо да jе нешто учињено, а не знамо шта ће ко рећи и допунити усмено. Веруjем да би се уклањањем Јовичићеве утро пут решењима.

Шта кажете о међународном одjеку овогодишњих комеморациjа у Јасеновцу?

Она jе видна. Мене посебно радуjе заступљеност америчких Јевреjа чиjи лидери због потчињености политици своjих влада, често нису имали правилна виђења догађаjа у Југославиjи деведесетих година. Сада jе на комеморациjи у Јасеновцу био Маjкл Беренбаум, професор на jевреjским студиjама Америчког jевреjског универзитета у Лос Анђелесу. Што jе наjважниjе он jе био код нас као представник конференциjе председника наjвећих америчких jевреjских заjедница. Рекао бих да jе то наjвише заjедничко тело Јевреjа Америке. Професор Беренбаум jе из Јасеновца понео jасно сазнање да то „место убиjања Јевреjа, Срба и Рома нису створили Немци већ jедан од овдашњих народа” што у мени буди наду да ће његова конференциjа председника убудуће боље знати ко jе у Другом светском рату био поред Јевреjа жртва. Он jе у изjави за агенциjу Срна рекао: „Одлазак у Јасеновац представља снажно и дирљиво искуство, а видети га уживо изазива понизност.”