Невољнике из „Олује“ збринула на Исланду

Ирена Гутрун Којић, жена која има две домовине, међу првима је помогла многим избеглицама из Хрватске 1995. године. У првом таласу дом у Рејкјавику нашло 150 протераних. Срби и Ислађани чинили би „народ и по“

Ирена Гутрун Којић и Добрила Смиљанић, „мајка Сирогојно мануфактуре“, заједно су августа 1995. гледале долазак тракторских колона протераних Срба из Хрватске. Призор који им се указивао са надвожњака ауто-пута био је потресан. Прво што је Ирена урадила било је да оде у Црвени крст Србије и понуди своју кућу у Закути неком од пристиглих невољника. Затим је отпутовала у своју другу домовину – Исланд, да и тамо потражи неку помоћ за избеглице.

Тамошња влада те године одређивала је квоте за најновију избегличку кризу у срцу Европе, а у Црвеном крсту Рејкјавика добила је потврду да су и Срби добродошли на Исланд. Као волонтер ове организације поново се обрела у Београду, где је помогла да 150 људи из Крајине већ у првом таласу 1996. стигне у „земљу ватре у леда“.

Ирена Гутрун Којић је пре неколико дана поново дошла у Србију. На лету са Исланда била је са Милошом Находом, човеком из „њене“ прве групе Крајишника које је повела на далеко острво. Милош је на Исланду радио 23 године, стекао је пензију и враћа се у Србију, да буде ближе својима.

Пре него што је ушла у авион, Ирена је, каже нам, „свечано“ предала дужност почасног конзула Србије свом сину Арману.

– И мој отац Милутин био је почасни конзул – каже Ирена. – Нажалост, страдао је 1991. у саобраћајној несрећи.

Милутин Којић је остао упамћен као бизнисмен који је у Србију донео вуну исландске овце од које су у Сирогојну настајали најлепши плетени џемпери.

– Мој животни круг као почасног конзула Србије и хуманитарца са Исланда је завршен. Много ми је жао што се тако страшна несрећа догодила нашем народу деведесетих година – прича Ирена. – Да није било Владе Исланда, ништа сама не бих могла да учиним. Хвала им што су примили све те несрећне људе, који су опет, сви одреда, тамо постали угледни грађани. Њихова деца су позавршавала школе и факултете. Исланду су тако вратили за указано гостопримство.

Сећа се Ирена страшних година, када је Србија била преплављена избегилцама из Крајине и БиХ. Број људи који је могла да усели је био ограничен и данима је са колегама радила интервјуе са кандидатима за одлазак. Очајника много, места мало. Предност су имале породице ратних заробљеника, који су били у хрватским логорима и породице састављене из мешовитих српско-хрватских бракова. Находи, Дробњаци, Заставниковићи… неке су од породица које су биле у том првом чартеру. Најстарија је била некадашња учитељица од 75 година.

– Српска заједница на Исланду данас има око 800 људи и лепо су се снашли – наставља бивша почасна конзулка. – У провој години боравка имали су обавезних четири сата наставе језика, а затим и могућност да раде. Код нас на острву посла има, а испоставило се да су Срби баш вредан народ. Радили су и раде као мајстори, рибари, у фабрикама су за прераду морских плодова… и сви су добили станове до 100 квадрата, што је стандард на Исланду.

О данима када су Крајишници закорачили на вулканско острво, Ирена прича кроз смех. Наши, каже, нису могли да се начуде како је могуће да на Исланду нико не закључава врата дома или аутомобила. Није им било јасно како је могуће да су врата продавница ноћу откључана, да баш свако може да уђе. Према тамошњем обичају, тај остави паре или плати сутра. Али и на то су Срби навикли.

О Ислађанима Ирена Гутрун Којић прича са поносом. Мајка јој је из породице Гутрун Оскарсдотир која важи за имућну. Преци су угледни рибари, који имају фабрике за прераду рибе. Супруга Милутина њена мајка је упознала 1954. у Њујорку, док је била на студијама, где је он радио као представник трговачког предузећа „Инвест-импорт“.

– Срби и Исланђани се разликују, а ја подједнако волим обе земље и народе – говори Ирена и додаје да би најбоље било када би се неком алхемијом помешале особине двају народа. – Тада бисмо добили – народ и по.

СИН АРМАН

Иренин син Арман пословни је човек и од пре неколико дана нови је наш почасни конзул у Рејкјавику. Као и сви Којићи, морао је да учи и на Београдском универзитету, где је одлично савладао језик. Док је учио, толико се заљубио у Београд да је купио стан и користи сваку прилику да буде у очевој земљи.

ПЕНЗИЈА У ЗАКУТУ КОД КРАГУЈЕВЦА

На крају ова изузетна жена говори да се ускоро заувек враћа у Србију. Има до пензије три године (професор је енглеског и исландског), а онда ће у Закуту, између Крагујевца и Краљева. Каже, то је рај на земљи. А ту ће почети неку своју нову мисију. Јер, како каже, школа у Закути одумире и има само два ђака, а она планира да је некако спасе. Пре неколико година учествала је својим средствима у поправљању школе и не може да се помири са њеним нестајањем.

Аутор: Д. ВУЈИЧИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

„Олуја“ као средство којим је решено српско питање у Хрватској …

Операција Олуја | Хронологија: 138 500 против 31 000 | Јадовно …

Убијте ме, да се не сећам „Олује“ | Јадовно 1941.