Neosnovane optužbe povjesničara Marija Jareba

U Hrvatskom institutu za povijest /istoriju/ održan je 10-11. decembra 2009. godine naučni skup pod nazivom: „Dr Franjo Tuđman u okviru hrvatske historiografije“. Radovi /učesnika/ sa tog skupa objavljeni su, /tek/ 2011, u povećem istoimenom zborniku na 580 stranica, u Zagrebu; u tiražu od 400 primeraka. Tu se, među dvadesetak /drugih/ izlagača, nalazi i poduži /str. 279-312/ referat-predavanje dr sc Marija Jareba, sa tog /istog/ instituta: „Nezavisna država Hrvatska i žrtve Drugoga svjetskog rata u povijesnim istraživanjima Franje Tuđmana“. O ovom simpozijumu, zborniku, međutim, koliko znam, /još/ niko ništa nije /javno/ rekao, objavio, osvrnuo se u mas-medijima, stručnoj i drugoj javnosti, u Srbiji.

U pomenutom stručnom radu g. Mario Jareb, za mene – uzgred i ukratko – na strani 303, u fusnoti 69 /ispod glavnog teksta/, sasvim netačno kaže: „Bili su to razgovori – zbog kojih je Tuđman, u martu 1981, /o/suđen! – koje je vodio s novinarom švedske televizije Bengtom Goransonom potkraj 1977, s beogradskim novinarom /i po svoj prilici suradnikom jugoslavenske Službe državne sigurnosti/ Vladimirom Markovićem 1980…“ Ovu svoju – /prilično/ „apriornu“ i izričito izrečenu – tvrdnju dr Jareb, štaviše, /apsolutno/ ničim ne obrazlaže, a kamoli dokazuje. Doduše, bilo kakvih „dokaza“ u prilog jedne ovakve /potpune/ neistine, po prirodi stvari, ne može ni da bude.

Zbog tog istog razgovora-intervjua sa dr Franjom Tuđmanom, obavljenog marta, a objavljenog /u inostranstvu/ avgusta 1978. godine, ja sam – široko je poznato – /i sam/ dugo i teško robijao; od 23. maja 1979. do 2. aprila 1982. godine. I to na vremenski neodređenoj /neograničenoj!/ „meri bezbednosti“ obaveznog /prisilnog!/ psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zatvorenoj zdravstvenoj ustanovi /član 63. KZ SFRJ/; kao žrtva zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe. I to baš u „ozloglašenoj“ beogradskoj zatvorskoj bolnici, na /njenom/ neuropsihijatrijskom „A“ odeljenju. U – za sve „pacijente“ – poprilično oskudnim i tegobnim uslovima, u svakom pogledu. A samo „moje“ suđenje, pod optužbom, i presudom, za „širenje lažnih vesti“ /član 218. KZ SR Srbije/, održano je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu; od novembra 1978. do februara 1979. godine. Dakle, prilično „ekspresan“ sudski proces: od podizanja optužnice, preko /trajanja/ samog suđenja, donošenja /prvostepene/ presude, odbijanja žalbe, pa do zatvaranja. Uz to, sve u vezi mog intervjua i procesuiranja za isti, „odrađeno“ je /“još/ 1978, i tokom prva dva meseca naredne /1979/ godine. Baš ništa nije u vezi sa 1980. godinom. Izuzev, naravno, samog robijanja.

Naprosto ne mogu verovati da /i/ Mariju Jarebu, i od ovoga, barem ono najosnovnije, nije bilo /već/ poznato. A pogotovu sama

Činjenica da sam /i ja/ robijao; i to, štaviše, još duže od Tuđmana! Ako baš ništa drugo, /i/ to je naprosto morao pročitati, i uočiti, naravno, u knjizi Darka Hudelista „Tuđman-Biografija“, štampanoj u Zagrebu, 2004. Istu sam „uvodi“ u spisak svoje-korišćene literature, pri dnu 293. stranice. Ali to o meni, ipak, eto, nije naveo; svakako, samo zato da ne bi time sam sebe dezavuisao. Ono, pak, sa „naznačavanjem“ 1980. /umesto 1978/ godine, kao „vremena događanja“ intervjua; `ajde da uzmemo kao čisto nehotičnu /hronološku/ omašku.

Još od samog početka /tj. 1978/, takođe sasvim neosnovano, jugoslovenska-srpska /komunistička/ policija bila je čvrsto uverena da iza /objavljivanja/ mog razgovora sa dr Franjom Tuđmanom stoji – hrvatska politička emigracija. Naravno, „u sprezi“ sa „unutrašnjim /antijugoslovenskim/ neprijateljem“ u samoj Hrvatskoj. Godinama su činili /bukvalno/ sve, u zemlji, a /svakako/ i po inostranstvu, da to što temeljnije ispitaju, odnosno – po svaku cenu – potvrde, „raskrinkaju“, dokažu. I, naravno, uvek i sasvim, bez ikakvog uspeha! Kako „/raz/otkriti“ nešto što, u stvari, uopšte ne /po/ stoji?! A Mario Jareb, eto, sada tvrdi /za mene/ sasvim suprotno; ali podjednako netačno. A sve to, jasno, logički, politički, svakako… uzajamno se sasvim isključuje.

Da sam stvarno bio „agent /provokator/, odnosno saradnik jugoslavenske Službe državne sigurnosti /SDB/“, o tome bi – mislim – ma gde, unutar te službe – pre svega, morali postojati neki pismeni-zvanični-materijalni-nedvosmisleni tragovi, odnosno dokazi. Poznato je da je, sve do 1990-91. godine, /i/ u vrhovima jugoslovenske /savezne/, i „tajne političke“ i „obične“ /kriminalističke/, policije u Beogradu, radilo i podosta Hrvata. Pri slomu SFR Jugoslavije skoro svi su „prebegli Tuđmanu“ u Zagreb. I mahom nastavili da rade – neretko i nadalje na /pri/ rukovodećim dužnostima! – u službi bezbednosti novostvorene /samostalne/ hrvatske države. Sa sobom su, zna se, mnogi od njih, poneli i razne – prethodno dugotrajno i pažljivo sakupljane – važne jugoslovenske policijske i državne tajne.

Barem /po/neko od tih ljudi zasigurno bi pronašao i „pokupio“ i neku „tajnu o meni“, onakve ili slične vrste, kako veli Mario Jareb; samo kad bi /da je/ postojala… Ma koliko ista, „u Beogradu“, eventualno /trajno/ bila „pomno skrivana“ i „dobro čuvana“. Neko bi onda to, vrlo verovatno, pre ili kasnije „negde /isto/ tamo“ i objavio, obelodanio. Čak, rekao bih, „sa /posebnim/ apetitom“. Ovako nešto se međutim, sve do danas, nigde nije dogodilo.

Kao doktor /istorijskih/ nauka g. Mario Jareb bi, tim pre, morao znati da se svaka nauka-naučno istraživanje, tvrdnja, neizostavno moraju zasnivati na konkretnim, nedvosmislenim, opipljivim, materijalnim dokazima. On, nažalost, to u vezi mene uopšte nije ispoštovao. Plašim se, i mnogi dobronamerni, ali neupućeni u Hrvatskoj mogli bi poverovati, ipak, /i/ navedenoj neistini. Isključivo zahvaljujući autorovoj visokoj naučnoj tituli i reputaciji. Dakle, prosto, „na poverenje“. A, naravno, i blagodareći autoritetu eminentne /naučne/ ustanove, zagrebačkog Hrvatskog instituta za povijest. Koji je izdavač Zbornika; a gde je g. Jareb redovno i stalno zaposlen.

Vladimir Marković

(Autor je nezavisni novinar iz Beograda)

Izvor: NSPM