Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Neosnovane optužbe povjesničara Marija Jareba

Datum objave: ponedeljak, 27 avgusta, 2012
Veličina slova: A- A+

vladimir markovic.JPG

U Hrvatskom institutu za povijest /istoriju/ održan je 10-11. decembra 2009. godine naučni skup pod nazivom: „Dr Franjo Tuđman u okviru hrvatske historiografije“. Radovi /učesnika/ sa tog skupa objavljeni su, /tek/ 2011, u povećem istoimenom zborniku na 580 stranica, u Zagrebu; u tiražu od 400 primeraka. Tu se, među dvadesetak /drugih/ izlagača, nalazi i poduži /str. 279-312/ referat-predavanje dr sc Marija Jareba, sa tog /istog/ instituta: „Nezavisna država Hrvatska i žrtve Drugoga svjetskog rata u povijesnim istraživanjima Franje Tuđmana“. O ovom simpozijumu, zborniku, međutim, koliko znam, /još/ niko ništa nije /javno/ rekao, objavio, osvrnuo se u mas-medijima, stručnoj i drugoj javnosti, u Srbiji.

U pomenutom stručnom radu g. Mario Jareb, za mene – uzgred i ukratko – na strani 303, u fusnoti 69 /ispod glavnog teksta/, sasvim netačno kaže: „Bili su to razgovori – zbog kojih je Tuđman, u martu 1981, /o/suđen! – koje je vodio s novinarom švedske televizije Bengtom Goransonom potkraj 1977, s beogradskim novinarom /i po svoj prilici suradnikom jugoslavenske Službe državne sigurnosti/ Vladimirom Markovićem 1980…“ Ovu svoju – /prilično/ „apriornu“ i izričito izrečenu – tvrdnju dr Jareb, štaviše, /apsolutno/ ničim ne obrazlaže, a kamoli dokazuje. Doduše, bilo kakvih „dokaza“ u prilog jedne ovakve /potpune/ neistine, po prirodi stvari, ne može ni da bude.

Zbog tog istog razgovora-intervjua sa dr Franjom Tuđmanom, obavljenog marta, a objavljenog /u inostranstvu/ avgusta 1978. godine, ja sam – široko je poznato – /i sam/ dugo i teško robijao; od 23. maja 1979. do 2. aprila 1982. godine. I to na vremenski neodređenoj /neograničenoj!/ „meri bezbednosti“ obaveznog /prisilnog!/ psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zatvorenoj zdravstvenoj ustanovi /član 63. KZ SFRJ/; kao žrtva zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe. I to baš u „ozloglašenoj“ beogradskoj zatvorskoj bolnici, na /njenom/ neuropsihijatrijskom „A“ odeljenju. U – za sve „pacijente“ – poprilično oskudnim i tegobnim uslovima, u svakom pogledu. A samo „moje“ suđenje, pod optužbom, i presudom, za „širenje lažnih vesti“ /član 218. KZ SR Srbije/, održano je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu; od novembra 1978. do februara 1979. godine. Dakle, prilično „ekspresan“ sudski proces: od podizanja optužnice, preko /trajanja/ samog suđenja, donošenja /prvostepene/ presude, odbijanja žalbe, pa do zatvaranja. Uz to, sve u vezi mog intervjua i procesuiranja za isti, „odrađeno“ je /“još/ 1978, i tokom prva dva meseca naredne /1979/ godine. Baš ništa nije u vezi sa 1980. godinom. Izuzev, naravno, samog robijanja.

Naprosto ne mogu verovati da /i/ Mariju Jarebu, i od ovoga, barem ono najosnovnije, nije bilo /već/ poznato. A pogotovu sama

Činjenica da sam /i ja/ robijao; i to, štaviše, još duže od Tuđmana! Ako baš ništa drugo, /i/ to je naprosto morao pročitati, i uočiti, naravno, u knjizi Darka Hudelista „Tuđman-Biografija“, štampanoj u Zagrebu, 2004. Istu sam „uvodi“ u spisak svoje-korišćene literature, pri dnu 293. stranice. Ali to o meni, ipak, eto, nije naveo; svakako, samo zato da ne bi time sam sebe dezavuisao. Ono, pak, sa „naznačavanjem“ 1980. /umesto 1978/ godine, kao „vremena događanja“ intervjua; `ajde da uzmemo kao čisto nehotičnu /hronološku/ omašku.

 

Još od samog početka /tj. 1978/, takođe sasvim neosnovano, jugoslovenska-srpska /komunistička/ policija bila je čvrsto uverena da iza /objavljivanja/ mog razgovora sa dr Franjom Tuđmanom stoji – hrvatska politička emigracija. Naravno, „u sprezi“ sa „unutrašnjim /antijugoslovenskim/ neprijateljem“ u samoj Hrvatskoj. Godinama su činili /bukvalno/ sve, u zemlji, a /svakako/ i po inostranstvu, da to što temeljnije ispitaju, odnosno – po svaku cenu – potvrde, „raskrinkaju“, dokažu. I, naravno, uvek i sasvim, bez ikakvog uspeha! Kako „/raz/otkriti“ nešto što, u stvari, uopšte ne /po/ stoji?! A Mario Jareb, eto, sada tvrdi /za mene/ sasvim suprotno; ali podjednako netačno. A sve to, jasno, logički, politički, svakako… uzajamno se sasvim isključuje.

Da sam stvarno bio „agent /provokator/, odnosno saradnik jugoslavenske Službe državne sigurnosti /SDB/“, o tome bi – mislim – ma gde, unutar te službe – pre svega, morali postojati neki pismeni-zvanični-materijalni-nedvosmisleni tragovi, odnosno dokazi. Poznato je da je, sve do 1990-91. godine, /i/ u vrhovima jugoslovenske /savezne/, i „tajne političke“ i „obične“ /kriminalističke/, policije u Beogradu, radilo i podosta Hrvata. Pri slomu SFR Jugoslavije skoro svi su „prebegli Tuđmanu“ u Zagreb. I mahom nastavili da rade – neretko i nadalje na /pri/ rukovodećim dužnostima! – u službi bezbednosti novostvorene /samostalne/ hrvatske države. Sa sobom su, zna se, mnogi od njih, poneli i razne – prethodno dugotrajno i pažljivo sakupljane – važne jugoslovenske policijske i državne tajne.

 

Barem /po/neko od tih ljudi zasigurno bi pronašao i „pokupio“ i neku „tajnu o meni“, onakve ili slične vrste, kako veli Mario Jareb; samo kad bi /da je/ postojala… Ma koliko ista, „u Beogradu“, eventualno /trajno/ bila „pomno skrivana“ i „dobro čuvana“. Neko bi onda to, vrlo verovatno, pre ili kasnije „negde /isto/ tamo“ i objavio, obelodanio. Čak, rekao bih, „sa /posebnim/ apetitom“. Ovako nešto se međutim, sve do danas, nigde nije dogodilo.

 

Kao doktor /istorijskih/ nauka g. Mario Jareb bi, tim pre, morao znati da se svaka nauka-naučno istraživanje, tvrdnja, neizostavno moraju zasnivati na konkretnim, nedvosmislenim, opipljivim, materijalnim dokazima. On, nažalost, to u vezi mene uopšte nije ispoštovao. Plašim se, i mnogi dobronamerni, ali neupućeni u Hrvatskoj mogli bi poverovati, ipak, /i/ navedenoj neistini. Isključivo zahvaljujući autorovoj visokoj naučnoj tituli i reputaciji. Dakle, prosto, „na poverenje“. A, naravno, i blagodareći autoritetu eminentne /naučne/ ustanove, zagrebačkog Hrvatskog instituta za povijest. Koji je izdavač Zbornika; a gde je g. Jareb redovno i stalno zaposlen.

 

Vladimir Marković

(Autor je nezavisni novinar iz Beograda)

 

 

Izvor: NSPM




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top