Неоревизионизам Биланџића и Бутковића

Унутрашња дијалектика академика Душана Биланџића већ је два десетљећа добро позната хрватској јавности. Тај, не баш посве незанимљив процес, одвија се по уходаној шпранци у којој уважени академик годинама ради на својој обимној књизи, затим је презентира јавности као епохално откриће које ће промијенити већинске ставове друштва спрам рецентне повијести, да би потом, у правилним временским интервалима раздиран тешким мислима и анализама, на увид понудио нову књигу, којом побија своје претходне закључке те, наравно, опет износи епохална открића која ће из темеља промијенити гледање јавности према новијој повијести. У коначници, гледано с дистанце, тешко се отети дојму да се академик, ма колико год се трудио, још увијек није у, за њега задовољавајућој мјери, обрачунао са својом “Хисторијом СФРЈ”, док би можда понеки злобник примијетио да је коначни зброј његових радова, којима он у континуитету побија властите закључке, једнак нули. То математичко гледиште, наравно, није могуће потпуно пренијети у хисториографију, с обзиром на то да Биланџић, унаточ свему, у свим радовима доиста барата вриједним повијесним изворима, који су у коначници једини разлог због којега треба ишчитавати његове публикације.

Оскудност аргумената

Трећи обрачун академика Биланџића са самим собом снажно је медијски презентиран у “Јутарњем листу” у облику фељтонских извадака из његове нове књиге насловљене “Тито и распад друге Југославије”, при чему је тешко не уочити изниман напор једне од перјаница “Јутарњег” Давора Бутковића у увјеравању јавности да би ово био коначан суд о другој Југославији и Титовом дјеловању.

Судећи по досад објављеним фељтонима из најновијег рада академика Биланџића, о књизи можемо изрећи неколико темељних претпоставки. Прије свега, ријеч је о ипак вриједном издању које ће, захваљујући бројним изворним документима и чињеници да је аутор и особно био судионик политичких расправа у југославенском политичком врху, у сваком случају умногоме помоћи будућим истраживачима, али и обичној, професионално незаинтересираној публици донекле приближити стање свијести и односе у врху СКЈ, као и односе међу југославенским републикама у цјелини. С друге пак стране, Биланџић у потпуности изневјерава темељне поставке хисториографске струке претендирајући к доношењу коначних закључака о једном врло комплексном раздобљу, што је додатно потенцирано чињеницом да аутор континуирано говори о немогућности опстанка Југославије, којој је таква судбина била намијењена још од њезина утемељења, посве заобишавши чињеницу постојања прве Југославије, која се у овој књизи уопће не спомиње, али и контекст настанка друге Југославије, посебно у хрватском случају.

Одлучимо ли се за потпуно поједностављивање ауторових закључака, на које смо ограниченошћу новинског простора приморани, двије се темељне претпоставке могу ишчитати из дуплог паса Биланџић-Бутковић. Прва наводи на закључак о немогућности опстанка Југославије, друга о Титовој уставној припреми за распад земље и његовој несклоности Југославији и трећа о томе да су обје Југославије настале противно интересима и вољи хрватског народа. Занемарујући чињеницу да је сваку од наведених теза једноставно оборити већ и површним познавањем повијесних процеса, оно што код Биланџића фасцинира је невјеројатна лакоћа изношења теза и оскудност аргумената којима је спреман подупријети споменуте закључке.

Хрватско национално питање

Када говоримо о немогућности или могућности опстанка неке државе, требамо имати на уму да нити једна држава није заувијек задана, него прије свега овиси о политичком расположењу властитих грађана и о међународним околностима. Стога је доношење закључака о судбинској немогућности опстанка било које земље могуће једино у случају да је аутор истински националист који свијет проматра кроз соц-реалистичку црно-бијелу оптику и тисућљетну мисију и послање једног народа или пак у случају да аутор уопће не разумије међународне и друштвене политичке процесе.

Биланџића, што он, уосталом, у угодној кооперацији с Бутковићем уопће не крије, у првом реду тангира национално питање, тј. – да будемо посве прецизни – хрватско национално питање у југославенској државној заједници. Захваљујући том претешком бремену, готово цијели текст посвећен је националним питањима, при чему нам аутор сугерира оштру подјелу између “наших” и “њихових”, између позитивне хрватско-словенске коалиције и злочестих Срба који не раде ништа друго осим што желе поништити сваку хрватску посебност. Ту онда као кључна брана и јамац хрватске државности, као феникс израња Тито, чије су темељне намјере још од оснивања КПХ биле у рушењу Југославије и стварању Хрватске, што је и логично, с обзиром на то да су обје Југославије створене противно вољи хрватског народа, како је, по Биланџићу, устврдио Бакарић (да се питало Хрвате ни једне ни друге Југославије не би било).

Мала је незгода код ових Биланџић-Бутковићевих настојања што ствари стоје потпуно друкчије: пројект југославенске државне заједнице, настао у почетку на валу културног зближавања, с каснијом политичком надградњом, готово у потпуности је пројект хрватске интелигенције 19. стољећа, с пуно дубљим коријенима, што је Биланџићу засигурно познато. Да та држава, говоримо о првој Југославији, није створена, да још једном поновимо, понајприје настојањем хрватске интелигенције окупљене око Југославенског одбора, Хрватске данас не би било, из простог разлога што је Краљевина Србија била ратна савезница која је имала на папиру обећану границу на линији Вировитица-Карловац-Карлобаг те цијелу обалу од Омиша на југ. Остатак обале, изузев Хрватског приморја, укључујући све отоке, Лондонским уговором добила је Италија, захваљујући чему би једини недефинирани дио данашњег хрватског територија остао Загреб с околицом, Горски котар те Хрватско приморје са Сењом. Имајући на уму ове неспорне чињенице не чуди, примјерице, писмо које је Грга Новак послао престолонасљеднику Александру с дивљењем и искреним позивом да дође на Хвар и посјети своје југославенско жало, као што не чуди ни чињеница да је велика већина хрватских писаца одлучила писати на екавици, да су Иво Војновић и Иво Андрић за град свог дјеловања изабрали Београд те да је један од највећих пројеката Ивана Мештровића била израда Косовског храма. Толико о тези да су обје Југославије створене противно жељама хрватског народа.

Међусобна разочарења у тој државној заједници доиста су била велика, тј. била су управо обрнуто пропорционална надањима с којима се у стварање државе ушло те је на линији тог разочарења, али и опћих упута Коминтерне, Комунистичка партија Југославије кренула у оснивање националних партија Словеније и Хрватске, основавши у прољеће 1937. године КПС и КПХ.

Игнорирање ЗАВНОХ-а

У тој краткотрајној фази до почетка Другог свјетског рата, политика КПХ доиста је ишла на разбијање Југославије, да би се од тога, опет по напутку СССР-а, почетком рата одустало и пришло рјешавању националног питања унутар југославенске државне заједнице. Таква одлука, осим што је била разумљива, била је уједно и нужна, с обзиром на чврсту политичку одлуку савезника да обнове затечено стање на еуропском простору, прије Хитлерових освајања. То би, ако Биланџић није најбоље схватио, значило и обнову Краљевине Југославије с Дражом Михаиловићем као ратним херојем и будућим начелником војске. Оставимо двојцу ББ да процијени што би у том случају било с Хрватском, обиљеженом стигмом злочина у НДХ.

Гледамо ли ствари из тог кута, Тито је доиста био борац за Хрватску, он ју је, уосталом, и створио, што је још једна ствар која се у посљедњих двадесет година упорно игнорира. Данашња Република Хрватска створена је одлукама АВНОЈ-а, а потврђена на трећем засједања ЗАВНОХ-а, одржаном у Топуском 8. и 9. свибња 1944, када је на темељу права на самоодређење прихваћена одлука о стварању Демократске Федеративне Југославије, а ЗАВНОХ проглашен врховним законодавним и извршним предсједничким тијелом и највишим тијелом државне власти Федералне Државе Хрватске. Стога је слављење било каквих дана државности уведених у посљедња два десетљећа чиста и потпуна лаж, која игнорира чињенице и правно наслијеђе Хрватске. Допуштајући и друга мишљења, која су несумњиво бројна, особно сматрам да су федеративним уређењем Југославије ријешена сва национална питања, а тако и хрватско.

Оно што јесте био проблем друге Југославије и што је и Тито очито схватио, али – из разлога на које није могуће потпуно одговорити – није успио надићи, била је чињеница њезиног једнопартијског уређења. На овој точки Биланџић се у потпуности приближио Дејану Јовићу, свеучилишном професору и савјетнику предсједника Иве Јосиповића, који у својој књизи “Југославија – држава која је одумрла” износи тезу о постојању треће (Титове) и четврте (Кардељеве) Југославије, у којој је Кардељ, сукладно марксистичкој идеологији, све уставно припремио за распад и одумирање земље, иако сумњам да му је то била намјера.

Политичко сљепило

Иако и једна и друга теза заслужују хисториографску позорност, крајњи закључак обојице аутора о припреми рушења земље тешко је прихватити. Посебно у Биланџићеву случају, који Титову мотивираност за распад земље и брану великосрпском национализму (што федералном уређењу и јест била намјера) тумачи жељом за распадом земље, потврђујући то његовим размишљањима у којима он у једном тренутку износи мисао да нема више ни Југославије ни партије. Надам се да није потребно објашњавати да мисао о нечему не значи уједно и жељу за нечим.

Имајући на уму све изнесено, Биланџићеве закључке чини се немогуће обранити. Али, наводи се и на нешто друго, једнако погубно за ионако наелектризирано стање свијести у односу на проматране хисториографске теме. Ради се о очитој намјери, како аутора тако и његовог уредника Бутковића, да цијелу повијест препакирају и редизајнирају у складу с потпуно промашеним националним романтичним митом о тисућљетном сну нације оствареном у појави Фрање Туђмана, те тако прогласе крај повијести и ријеше друштво озбиљних промишљања о врло комплексним питањима, на начин да и Тита угурају у новохрватски национални пантеон.

Осим што свједочи о национализму двојице аутора, ова намјера исказује једнако политичко сљепило које је у стању политичке односе у Југославији проматрати искључиво кроз призму односа Хрватске и Србије, потпуно занемарујући, као небитно питање, што онда с Босном и Херцеговином, ако уништимо ту Југославију, што постаје посебно болно имамо ли на уму оно што се догодило с том земљом у процесу распада. С друге пак стране, у зраку остаје висјети питање: “Што је било погрешно у одредбама ЗАВНОХ-а? Чињеница да је Федеративна Хрватска проглашена државом хрватског и српског народа или чињеница да се ишло са Србима преко Дрине?”

Драган Марковина

* Аутор је виши асистент на Одсјеку за повијест Филозофског факултета у Сплиту

Извор: НОВОСТИ