Nemice koje su pomogle Hitleru

Američka istoričarka Vendi Louer, istraživač Holokausta, u knjizi pod naslovom „Hitlerove furije“ govori o krivici i učešću nemačkih žena u nacističkom genocidu u Drugom svetskom ratu. Nemačke žene su počinile užasne zločine, pre svega na okupiranim istočnim područjima u Poljskoj, Ukrajini i Belorusiji, gde su se pokazale kao poslušni, dobrovoljni izvršioci Hitlerovog genocida; prikaz knjige „Hitlerove furije“ nedavno je objavljen u švajcarskom nedeljniku „Die Weltwoche“ koji izlazi u Cirihu, iz pera Pjera Hojmana

Beštije kao što su Ilze Koh ili Irma Greze, stražarke u koncentracionom logoru, bile su do sada u centru pažnje kada se govorilo o ulozi žena za vreme Holokausta. Koh je bila poznata kao „veštica iz Buhenvalda“ koja je od kože ubijenih Jevreja dala da se izrađuju abažuri za lampe ili rukavice. Greze, „hijena iz Aušvica“, naređivala je da se trudnim ženama povezuju noge da bi sprečila porođaj. Sadizam ove dve žene važio je kao zastranjenost, odstupanje od ženske prirode, izuzetak.

Ipak, one nisu predstavljale odstupanje od normale. Nemačke žene se za vreme nacističke diktature nisu držale plemenitije, humanije ili tolerantnije od muškaraca.

Američka istoričarka Holokausta, Vendi Louer, to sada dokazuje na osnovu brojnih biografija koje je istraživala. Ona dokumentuje životne priče, koje se čitaju sa zaprepašćenjem i zgranutošću. Te gospođice, domaćice i majke, bez razmišljanja su usvajale ubilačku ideologiju nacista. One su za vreme Hitlerove diktature donosile svirepe odluke o smrti i životu. Bile su naročito ubilački nastrojene i odnosile su se s prezirom prema ljudima, posebno u oblastima koje su na Istoku okupirali nacisti ‒ u Poljskoj, Ukrajini, Belorusiji i na Baltiku.

Pištolj umesto bombone

Na primer, Johana Altfater: bila je u svom elementu kada je ljude koji su se nalazili u getu i bili odabrani za smrt mogla da ubija pre nego su stizali do gasne komore. Kada je obilazila bolesnu decu u jednoj provizornoj bolnici, išla je od kreveta do kreveta, zagledala svako dete, dok iznenada ne bi zastala, uhvatila jedno dete i sa balkona trećeg sprata bacila na ulicu. Onda bi jednoj medicinskoj sestri naredila da ispita da li su deca, koja su tu nepomično ležala, stvarno mrtva. Ona je decu namamljivala sebi bombonama i prijateljski tražila da otvore usta, onda bi uzela mali srebrni pištolj i pucala im u usta.

Ili Erna Petri: ona je uhvatila šestoro jevrejske dece kojoj je uspelo bekstvo iz voza što je trebalo da ih odveze u logor za likvidaciju. Deca stoje gladna i drhte od straha. Petri ih najpre majčinski prihvata, odvodi ih svojoj kući. Zadobija njihovo poverenje time što im servira obrok. Ona zna da se Jevreji koji pobegnu iz transportnog voza na licu mesta ubijaju. Svesna dužnosti, iscrpljenu decu vodi u šumu. Tamo im naređuje da stanu u red i postrelja ih jedno za drugim.

Ili Lizel Vilhaus: ona je stanovala u jednoj vili nedaleko od Ljvova, koji se tada zvao Lemberg. Imanje se graničilo sa prolaznim logorom za radnike određene za prinudni, ropski rad, kojim je komandovao njen muž, SS-unteršturmfirer Gustav Vilhaus.

Ti radnici robovi završavali su pre ili kasnije u logoru za likvidaciju Belzec. Lizel ih je tada koristila još da prepravljaju njenu (otetu) vilu. Posebno zadovoljstvo joj je pričinjavalo da sa balkona puca u Jevreje. Imala je običaj da svojim gostima demonstrira svoje „sportsko umeće“. Njena mala ćerka Hajke aplaudirala je svakom pogotku, pri čemu se priredbe streljanja mogu izuzeti kao bezazlene u poređenju sa sadističkim spektaklima koje je Lizel organizovala. Javno bičevanje za opšte uveseljavanje, vešanje, odsecanje polnih organa ili ruku i nogu kod dece spadalo je u njen specijalni hobi.

Ili Jozefina Blok: ona sa detetom odlazi u Ukrajinu kod muža, koji radi u Gestapou. Brzo se prilagođava sadističkom i ubilačkom gonjenju muškaraca. Kada bi se Blok našla usput u koncentracionom logoru, zatvorenike koji su čekali na transport za logor smrti tukla bi bičem.

Uplakane devojke koje su je molile za pomoć hvatala bi za kosu, udarala pesnicom u lice, onda bi ih bacila na pod i nogama šutirala i skakala im po glavi tako dugo dok ne bi umrle. Često bi je mlade majke molile za pomoć, nadale se da će nemačka majka pokazati razumevanje za njihovu nevolju. Ali ništa od toga. Jozefina Blok je svojim dečjim kolicima naletala i zabijala se u ove jadne prilike oslabljene glađu, odricanjem i prisilnim radom.

Žene nisu bolji ljudi

Upravo u onim područjima gde su Nemci planirali i izvršili najgore zločine, i nemačke žene su sudelovale uvek na najistaknutijem mestu. Iz mnoštva biografija koje je proučavala, Lover je izabrala trinaest koje je podrobno istražila. Žene, što se tiče brutalnosti, sadizma, okrutnosti i opakosti, ni u čemu ne zaostaju za muškarcima. Genocid je takođe bio njihov posao. One su isto kao i nacisti muškarci učestvovale u moralnom raspadu.

Uloga žena u Trećem rajhu do sada je bila potcenjena. Pripisivano im je da imaju podređenu ulogu, koja se ograničavala na lik perfektne domaćice što samo rađa decu i slavi Firera. Posle rata one su slavljene kao junakinje koje su čistile ruševine, sa druge strane su bile sažaljevane kao žrtve silovanja vojnika Crvene armije, ili sažaljevane kao lutke za flertovanje.

Američka istoričarka Louer sada dokazuje da je ova slika potpuno pogrešna. To nije bila samo mala grupa fanatičarki nacizma koja je pratila vojnike na Istok. Više stotina hiljada žena otišlo je u Poljsku i Ukrajinu i aktivno učestvovalo u Holokaustu. Nemačke žene su bile vinovnici kao i muškarci. Tako je i Hitlerova naredba o „čistoti rase“ sprovođena i od strane žena. Medicinske sestre su radile u klinikama za eutanaziju; a babice su javljale kada bi se rodilo bolesno dete, ili su naređivale sterilizaciju mladih žena kada ove, na osnovu rasnih zakona, nisu predstavljale potpuno vredne arijevke. Prema tome, žene su od samog početka nacističke vladavine odlučivale o životu i smrti. Bio je još samo mali korak do ubijanja Jevreja, pošto se moral raspao.

„Hitlerove furije“ nisu bile nikakve marginalne psihopatkinje, niti sporedne pojave u društvu. One su bile uverene da su njihovo nasilje i teror opravdani i pravedni, da se svete neprijateljima Rajha.

Nemačke žene su pomagale svom naci-muškarcu. Pritom se radilo, kao što Louer na osnovu mnogobrojnih primera pokazuje, o potpuno normalnim ženama. Time se njena knjiga „Hitlerove furije“ nadovezuje na knjigu Daniela Džoune Goldhejgena, koji je svojom knjigom „Hitlerovi poslušni izvršioci. Sasvim obični Nemci i holokaust“ 1996. godine izazvao žestoku debatu.

Louer pokazuje da je ova debata premalo zahvatila. Budući da se diskusija ograničila isključivo na nemačke muškarce, ona je prvi put iznela na svetlost dana i bacila fokus na saučesništvo i krivicu pedeset odsto stanovništva Nemačke; tj, na krivicu nemačkih žena. Po završetku rata one o tome nisu morale ni da se izjasne, da nisu znale, ili da se pravdaju da su izvršavale naredbe, jer jedva da ih je neko i pitao. Argument da primena nasilja nije ženska osobina i da su žene kao masovne ubice nepodesne izgleda da je takve rasprave učinio suvišnim.

Fokusiranje na ovu problematiku ima jednu korist. Verovalo se da je bar polovina čovečanstva dobra i tolerantna, a knjiga Vendi Louer ubedljivo pokazuje da je ovakvo mišljenje pogrešno. Neophodno je hitno sprovesti debatu o ulozi nemačkih žena u genocidu.

Nemice su aktivno učestvovale u genocidu

Intervju Pjera Hojmana sa Vendi Louer, istražiteljkom Holokausta, o krivici nemačkih žena u genocidu koji su počinili nacisti

U vašoj knjizi „Hitlerove furije“ vi osporavate sliku koja vlada o „slabom polu“.

Ta slika je pogrešna. Žene su od početka učestvovale u Holokaustu.

Kako?

Time što su medicinske sestre špricem ubijale one koji na osnovu nacističkih rasnih zakona nisu imali pravo na život. I one su kao i vojnici morale da polože zakletvu Fireru.

Do sada se jedino 3.500 nadzornica u koncentracionim logorima smatralo krivcima…

One su obučavane u Ravensbriku. Odatle su, na primer, bile slate u Aušvic ili Majdanek. Sužavanje broja pak samo na nadzornice, koje su se, uostalom, često posebno brutalno i sadistički ponašale, suviše je usko. Razmere učešća nemačkih žena u genocidu bile su mnogo veće.

Može li se to kvantifikovati?

Jedna trećina ženskog stanovništva Rajha bila je angažovana u nekoj nacističkoj grupi. Sve do kraja rata sve se više žena upisivalo u Nacionalsocijalističku partiju. Veliki broj nemačkih žena aktivno je učestvovao u genocidu.

Možete li to potkrepiti ciframa?

Nemački Crveni krst obučio je pod nacistima 640.000 žena. One su radile u poljskim bolnicama, na železničkim stanicama, u vojnim domovima i u svako doba su mogle biti pozvane da stupe u vojnu službu. Vermaht je, uz to, školovao 500.000 mladih žena za pomoćne službe u armiji, u vazduhoplovstvu ili mornarici. U službi na Istoku bilo je 200.000 žena vojnika, dok je 30.000 žena radilo za Himlerov SS, u komandama Gestapoa i u zatvorima. Učiteljice, medicinske sestre, sekretarice i supruge onih muškaraca koji su bili članovi SS ‒ došle su u istočna područja gde su se događali najgori zločini Rajha. U policijskim centralama bile su ubice za pisaćim stolom, u koncentracionim logorima vodile su liste ubijenih zatvorenika. Neke su aktivno učestvovale u masakrima u getu, ili su učestvovale u masovnom streljanju. Hitlerove furije bile su revnosne administratorke, kradljivice, mučiteljke i ubice u područjima natopljenim krvlju Poljske, Ukrajine i Belorusije. Mnoge su se dobrovoljno javljale za premeštaj u okupirana područja u Poljskoj, u Ukrajini ili na Baltiku.

Zašto?

Neke su htele da s partnerom iz nove elite poboljšaju svoj društveni položaj. Druge su težile sprovođenju nove rasne ideologije ili se nadale slobodnoj avanturi.

Pa šta je značilo biti supruga jednog SS člana?

Time su bile primljene u rasnu elitu. To svakako nije bilo jednostavno. Mlade bi najpre morale da budu podvrgnute ginekološkom testu; morale su se pokazati kao perfektne domaćice i da dokažu svoj materinski instinkt. Samo ona koja bi prošla testove mogla se udati za jednog SS muškarca.

Koliko ih je bilo?

Okruglo 240.000. Za supruge muževa, članova SS, bilo je po sebi razumljivo da se identifikuju sa režimom. Na Istoku koji je Rajh okupirao i opljačkao, one nisu bile samo supruge svesne dužnosti, koje su se brinule oko kuhinje i za decu. One su takođe učestvovale u zločinima svojih supružnika.

Zbog čega su se žene mogle oduševiti nacističkim režimom?

Ko je sa nacistima učestvovao, doživljavao je to često kao oslobađanje od građanskih prinuda u drugarstvu. One sebe svakako nisu shvatale kao feministkinje koje su to želele da prihvate s muškom dominacijom, već pre kao agentkinje rasističke revolucije. U ovom smislu su bile ravnopravne s muškim arijevcima. Pripadnost „nemačkoj rasi“ više je vredela od ženstvenosti.

Odgovornost žena, po vašem mišljenju, imala je istu težinu kao i odgovornost muškaraca?

Žene i muškarci podlegli su istoj ideologiji. Generacija mladih žena podržavala je naciste u razvoju i izgradnji ubilačke mašinerije Holokausta. Holokaust ne bi bio moguć da svest o dužnosti nije bila jača nego moralna ubeđenja… Po tome što su dužnost koju su osećali stavili iznad morala, i muškarci i žene bili su slični.

Posle rata nemačke žene su sebe prikazale kao žrtve, koje nisu snosile nikakvu krivicu za genocid.

Na taj način je nastao mit prema kojem su žene bile apolitične. One su zataškale svoj doprinos nacističkom sistemu koji je sproveo genocid.

Priredila Bosiljka Milakara

Izvor: PEČAT