Немице које су помогле Хитлеру

Америчка историчарка Венди Лоуер, истраживач Холокауста, у књизи под насловом „Хитлерове фуриjе“ говори о кривици и учешћу немачких жена у нацистичком геноциду у Другом светском рату. Немачке жене су починиле ужасне злочине, пре свега на окупираним источним подручjима у Пољскоj, Украjини и Белорусиjи, где су се показале као послушни, добровољни извршиоци Хитлеровог геноцида; приказ књиге „Хитлерове фуриjе“ недавно jе обjављен у шваjцарском недељнику „Die Weltwoche“ коjи излази у Цириху, из пера Пjера Хоjмана

Бештиjе као што су Илзе Кох или Ирма Грезе, стражарке у концентрационом логору, биле су до сада у центру пажње када се говорило о улози жена за време Холокауста. Кох jе била позната као „вештица из Бухенвалда“ коjа jе од коже убиjених Јевреjа дала да се израђуjу абажури за лампе или рукавице. Грезе, „хиjена из Аушвица“, наређивала jе да се трудним женама повезуjу ноге да би спречила порођаj. Садизам ове две жене важио jе као застрањеност, одступање од женске природе, изузетак.

Ипак, оне нису представљале одступање од нормале. Немачке жене се за време нацистичке диктатуре нису држале племенитиjе, хуманиjе или толерантниjе од мушкараца.

Америчка историчарка Холокауста, Венди Лоуер, то сада доказуjе на основу броjних биографиjа коjе jе истраживала. Она документуjе животне приче, коjе се читаjу са запрепашћењем и згранутошћу. Те госпођице, домаћице и маjке, без размишљања су усваjале убилачку идеологиjу нациста. Оне су за време Хитлерове диктатуре доносиле свирепе одлуке о смрти и животу. Биле су нарочито убилачки настроjене и односиле су се с презиром према људима, посебно у областима коjе су на Истоку окупирали нацисти ‒ у Пољскоj, Украjини, Белорусиjи и на Балтику.

Пиштољ уместо бомбоне

На пример, Јохана Алтфатер: била jе у свом елементу када jе људе коjи су се налазили у гету и били одабрани за смрт могла да убиjа пре него су стизали до гасне коморе. Када jе обилазила болесну децу у jедноj провизорноj болници, ишла jе од кревета до кревета, загледала свако дете, док изненада не би застала, ухватила jедно дете и са балкона трећег спрата бацила на улицу. Онда би jедноj медицинскоj сестри наредила да испита да ли су деца, коjа су ту непомично лежала, стварно мртва. Она jе децу намамљивала себи бомбонама и приjатељски тражила да отворе уста, онда би узела мали сребрни пиштољ и пуцала им у уста.

Или Ерна Петри: она jе ухватила шесторо jевреjске деце коjоj jе успело бекство из воза што jе требало да их одвезе у логор за ликвидациjу. Деца стоjе гладна и дрхте од страха. Петри их наjпре маjчински прихвата, одводи их своjоj кући. Задобиjа њихово поверење тиме што им сервира оброк. Она зна да се Јевреjи коjи побегну из транспортног воза на лицу места убиjаjу. Свесна дужности, исцрпљену децу води у шуму. Тамо им наређуjе да стану у ред и постреља их jедно за другим.

Или Лизел Вилхаус: она jе становала у jедноj вили недалеко од Љвова, коjи се тада звао Лемберг. Имање се граничило са пролазним логором за раднике одређене за принудни, ропски рад, коjим jе командовао њен муж, СС-унтерштурмфирер Густав Вилхаус.

Ти радници робови завршавали су пре или касниjе у логору за ликвидациjу Белзец. Лизел их jе тада користила jош да преправљаjу њену (отету) вилу. Посебно задовољство jоj jе причињавало да са балкона пуца у Јевреjе. Имала jе обичаj да своjим гостима демонстрира своjе „спортско умеће“. Њена мала ћерка Хаjке аплаудирала jе сваком поготку, при чему се приредбе стрељања могу изузети као безазлене у поређењу са садистичким спектаклима коjе jе Лизел организовала. Јавно бичевање за опште увесељавање, вешање, одсецање полних органа или руку и ногу код деце спадало jе у њен специjални хоби.

Или Јозефина Блок: она са дететом одлази у Украjину код мужа, коjи ради у Гестапоу. Брзо се прилагођава садистичком и убилачком гоњењу мушкараца. Када би се Блок нашла успут у концентрационом логору, затворенике коjи су чекали на транспорт за логор смрти тукла би бичем.

Уплакане девоjке коjе су jе молиле за помоћ хватала би за косу, ударала песницом у лице, онда би их бацила на под и ногама шутирала и скакала им по глави тако дуго док не би умрле. Често би jе младе маjке молиле за помоћ, надале се да ће немачка маjка показати разумевање за њихову невољу. Али ништа од тога. Јозефина Блок jе своjим дечjим колицима налетала и забиjала се у ове jадне прилике ослабљене глађу, одрицањем и присилним радом.

Жене нису бољи људи

Управо у оним подручjима где су Немци планирали и извршили наjгоре злочине, и немачке жене су суделовале увек на наjистакнутиjем месту. Из мноштва биографиjа коjе jе проучавала, Ловер jе изабрала тринаест коjе jе подробно истражила. Жене, што се тиче бруталности, садизма, окрутности и опакости, ни у чему не заостаjу за мушкарцима. Геноцид jе такође био њихов посао. Оне су исто као и нацисти мушкарци учествовале у моралном распаду.

Улога жена у Трећем раjху до сада jе била потцењена. Приписивано им jе да имаjу подређену улогу, коjа се ограничавала на лик перфектне домаћице што само рађа децу и слави Фирера. После рата оне су слављене као jунакиње коjе су чистиле рушевине, са друге стране су биле сажаљеване као жртве силовања воjника Црвене армиjе, или сажаљеване као лутке за флертовање.

Америчка историчарка Лоуер сада доказуjе да jе ова слика потпуно погрешна. То ниjе била само мала група фанатичарки нацизма коjа jе пратила воjнике на Исток. Више стотина хиљада жена отишло jе у Пољску и Украjину и активно учествовало у Холокаусту. Немачке жене су биле виновници као и мушкарци. Тако jе и Хитлерова наредба о „чистоти расе“ спровођена и од стране жена. Медицинске сестре су радиле у клиникама за еутаназиjу; а бабице су jављале када би се родило болесно дете, или су наређивале стерилизациjу младих жена када ове, на основу расних закона, нису представљале потпуно вредне ариjевке. Према томе, жене су од самог почетка нацистичке владавине одлучивале о животу и смрти. Био jе jош само мали корак до убиjања Јевреjа, пошто се морал распао.

„Хитлерове фуриjе“ нису биле никакве маргиналне психопаткиње, нити споредне поjаве у друштву. Оне су биле уверене да су њихово насиље и терор оправдани и праведни, да се свете неприjатељима Раjха.

Немачке жене су помагале свом наци-мушкарцу. Притом се радило, као што Лоуер на основу многоброjних примера показуjе, о потпуно нормалним женама. Тиме се њена књига „Хитлерове фуриjе“ надовезуjе на књигу Даниела Џоуне Голдхеjгена, коjи jе своjом књигом „Хитлерови послушни извршиоци. Сасвим обични Немци и холокауст“ 1996. године изазвао жестоку дебату.

Лоуер показуjе да jе ова дебата премало захватила. Будући да се дискусиjа ограничила искључиво на немачке мушкарце, она jе први пут изнела на светлост дана и бацила фокус на саучесништво и кривицу педесет одсто становништва Немачке; тj, на кривицу немачких жена. По завршетку рата оне о томе нису морале ни да се изjасне, да нису знале, или да се правдаjу да су извршавале наредбе, jер jедва да их jе неко и питао. Аргумент да примена насиља ниjе женска особина и да су жене као масовне убице неподесне изгледа да jе такве расправе учинио сувишним.

Фокусирање на ову проблематику има jедну корист. Веровало се да jе бар половина човечанства добра и толерантна, а књига Венди Лоуер убедљиво показуjе да jе овакво мишљење погрешно. Неопходно jе хитно спровести дебату о улози немачких жена у геноциду.

Немице су активно учествовале у геноциду

Интервjу Пjера Хоjмана са Венди Лоуер, истражитељком Холокауста, о кривици немачких жена у геноциду коjи су починили нацисти

У вашоj књизи „Хитлерове фуриjе“ ви оспоравате слику коjа влада о „слабом полу“.

Та слика jе погрешна. Жене су од почетка учествовале у Холокаусту.

Како?

Тиме што су медицинске сестре шприцем убиjале оне коjи на основу нацистичких расних закона нису имали право на живот. И оне су као и воjници морале да положе заклетву Фиреру.

До сада се jедино 3.500 надзорница у концентрационим логорима сматрало кривцима…

Оне су обучаване у Равенсбрику. Одатле су, на пример, биле слате у Аушвиц или Маjданек. Сужавање броjа пак само на надзорнице, коjе су се, уосталом, често посебно брутално и садистички понашале, сувише jе уско. Размере учешћа немачких жена у геноциду биле су много веће.

Може ли се то квантификовати?

Једна трећина женског становништва Раjха била jе ангажована у некоj нацистичкоj групи. Све до краjа рата све се више жена уписивало у Националсоциjалистичку партиjу. Велики броj немачких жена активно jе учествовао у геноциду.

Можете ли то поткрепити цифрама?

Немачки Црвени крст обучио jе под нацистима 640.000 жена. Оне су радиле у пољским болницама, на железничким станицама, у воjним домовима и у свако доба су могле бити позване да ступе у воjну службу. Вермахт jе, уз то, школовао 500.000 младих жена за помоћне службе у армиjи, у ваздухопловству или морнарици. У служби на Истоку било jе 200.000 жена воjника, док jе 30.000 жена радило за Химлеров СС, у командама Гестапоа и у затворима. Учитељице, медицинске сестре, секретарице и супруге оних мушкараца коjи су били чланови СС ‒ дошле су у источна подручjа где су се догађали наjгори злочини Раjха. У полициjским централама биле су убице за писаћим столом, у концентрационим логорима водиле су листе убиjених затвореника. Неке су активно учествовале у масакрима у гету, или су учествовале у масовном стрељању. Хитлерове фуриjе биле су ревносне администраторке, крадљивице, мучитељке и убице у подручjима натопљеним крвљу Пољске, Украjине и Белорусиjе. Многе су се добровољно jављале за премештаj у окупирана подручjа у Пољскоj, у Украjини или на Балтику.

Зашто?

Неке су хтеле да с партнером из нове елите побољшаjу своj друштвени положаj. Друге су тежиле спровођењу нове расне идеологиjе или се надале слободноj авантури.

Па шта jе значило бити супруга jедног СС члана?

Тиме су биле примљене у расну елиту. То свакако ниjе било jедноставно. Младе би наjпре морале да буду подвргнуте гинеколошком тесту; морале су се показати као перфектне домаћице и да докажу своj матерински инстинкт. Само она коjа би прошла тестове могла се удати за jедног СС мушкарца.

Колико их jе било?

Округло 240.000. За супруге мужева, чланова СС, било jе по себи разумљиво да се идентификуjу са режимом. На Истоку коjи jе Раjх окупирао и опљачкао, оне нису биле само супруге свесне дужности, коjе су се бринуле око кухиње и за децу. Оне су такође учествовале у злочинима своjих супружника.

Због чега су се жене могле одушевити нацистичким режимом?

Ко jе са нацистима учествовао, доживљавао jе то често као ослобађање од грађанских принуда у другарству. Оне себе свакако нису схватале као феминисткиње коjе су то желеле да прихвате с мушком доминациjом, већ пре као агенткиње расистичке револуциjе. У овом смислу су биле равноправне с мушким ариjевцима. Припадност „немачкоj раси“ више jе вредела од женствености.

Одговорност жена, по вашем мишљењу, имала jе исту тежину као и одговорност мушкараца?

Жене и мушкарци подлегли су истоj идеологиjи. Генерациjа младих жена подржавала jе нацисте у развоjу и изградњи убилачке машинериjе Холокауста. Холокауст не би био могућ да свест о дужности ниjе била jача него морална убеђења… По томе што су дужност коjу су осећали ставили изнад морала, и мушкарци и жене били су слични.

После рата немачке жене су себе приказале као жртве, коjе нису сносиле никакву кривицу за геноцид.

На таj начин jе настао мит према коjем су жене биле аполитичне. Оне су заташкале своj допринос нацистичком систему коjи jе спровео геноцид.

Приредила Босиљка Милакара

Извор: ПЕЧАТ