Немци против усташких злочина

Тито је у пролеће 1944. тврдио да је започео грађански рат у Србији, да је био у праву што је устанак дигао на време, када су Немци и усташе за „три мјесеца уништили преко пола милиона Срба“

У ПРОЛЕЋЕ 1944, Тито је у једном свом опширном чланку, послатом у Москву, нелегитимно друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу, на коме није учествовала ни половина изабраних делегата, претворио у легитимно. Тврдио је да је „на пленуму“, како је назвао овај скуп, „учествовало 240 делегата из свих крајева наше земље“, а не 142, колико их је стварно било.

Његови московски спонзори су овај чланак са српскохрватског превели на енглески, руски, бугарски, албански и низ других језика и преко својих обавештајаца објавили га у Совјетском Савезу, САД и Великој Британији, а маја 1944. штампан је и у Југославији. Тако је полуистина о легитимности заседања АВНОЈ-а у Јајцу веома брзо обишла свет и сталним понављањем све више постајала неспорна чињеница.

У том свом тексту Тито је поменуо и одлуку „да ће послије рата народи на слободним изборима сами ријешити питање монархије и дефинитивног државног уређења“, а из онога што даље каже види се да народ нема о чему ни да одлучује:

– Данас ми имамо своју праву народну владу коју је народ сам изабрао!

ИДЕЈА водиља овог Титовог текста била је да покаже како је искључиви кривац за грађански рат у земљи Дража Михаиловић, а да је он, Тито, од првих дана рата у свему што је радио био у праву.

Толико се устремио да докаже и једно и друго да није ни приметио како је сам себи и у једном и у другом случају пуцао у ногу.

У овом тексту још директније је признао да је он изазвао грађански рат у Србији 1941. Рекао је како је „на време“ сазнао да четници 2. новембра 1941. треба „у пет сати ујутро да се окупе у једној шуми, десет километара од Ужица“. И да је из те информације закључио да четници „спремају оружани напад на Ужице“, па је наредио да његови борци 2. новембра „у четири сата ујутру изврше противнапад“ на тај неизвршени четнички напад.

АУТОГОЛ, и то још већи, постигао је када је у истом овом раду америчкој, енглеској и совјетској јавности објашњавао како је био у праву што је „народни устанак“ 1941. дигао на време, „прије него што је непријатељ успио са својим пакленим намјерама“, а притом је додао да је устанак дигао када је непријатељ на територији НДХ, „помоћу зликовачких усташа, уништио преко пола милиона Срба“! Ево, уосталом, како та чудовишна констатација интегрално гласи:

– Из свега се види колико смо били у праву што смо дигли народни устанак одмах у почетку, прије него што је непријатељ успио у својим пакленим намјерама. Непријатељ је само у року од три мјесеца 1941. године, у Хрватској, Босни, Херцеговини и Војводини, помоћу зликовачких усташа, уништио преко пола милиона Срба.

Најпре тај злочин није починио никакав имагинарни непријатељ, макар под тим еуфемизмом мислио и на Немце, већ су га чиниле „зликовачке усташе“.

СПОРНИ су и Титови мотиви да тврди како су „зликовачке усташе“, „само у року од три мјесеца 1941“, док он није „дигао народни устанак“, успеле да побију „преко пола милиона Срба“.

Треће, чак и да су „зликовачке усташе“ до Титовог „народног устанка“ стварно побиле „преко пола милиона Срба“, како то они, онда, нису успели у својим „пакленим намјерама“?

Противречан однос према усташама Титови најближи сарадници су, свакако с његовим одобрењем, показали јуна 1942. у селима на граници између Херцеговине и Босне. Описујући како су Титови борци у његовом присуству код Калиновика из заседе убили 22 четника, а десеторицу ранили, Титов биограф Владимир Дедијер пише како су се партизани понашали кад су ушли у три оближња усташка села:

– Зашли су на терен где има усташких елемената – Ракитница и Бјелимићи, а у Ледићима нека усташка стража. С четницима смо завршили у првој етапи пута.

– Једног сељака у усташкој капи ухватисмо у шуми. Села (Ракитница, Бјелимићи и Ледићи) налазе се сат и по одавде. Послали смо писмо тим селима да ми идемо својим путем и да их нећемо дирати.

ТИТО је усташе делимично амнестирао за злочине над Србима и почетком јануара 1943, када је мештанима једног подгрмечког села рекао да „њемачки освајач употребљава усташе као оруђе да помоћу њих истријеби све Србе“.

У пролеће те 1943. сличну полуистину лансирали су и његови гласноговорници у Србији, који су писали како су усташе „заједно са Немцима поклале стотине хиљада невиних Срба“.

А истина је да су „крволоштва усташа против православаца“ у НДХ, Немцима, заправо, сметала, јер су им отежавала пацификацију Србије, па је један високи немачки званичник официру за везу НДХ при немачкој команди у Београду крајем 1942. саопштио да „Немци неће крварити ради криве хрватске политике“. И да ради тога размишљају да „њемачка војска окупира Независну Државу Хрватску“.

Да су усташка зверства над Србима у суштини одговарала Титу и његовим најближим сарадницима, најбоље показује писмо које је Светозар Вукмановић Темпо 12. августа 1941. упутио шефу комуниста Босанске Крајине Ђури Пуцару. Коментаришући вест како су усташе у околини Приједора поклале 650 Срба, жена и деце, Темпо у овом писму каже:

– Много више ме је забринула вијест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна (домобранска) војска НДХ! Уколико окупатор почне стварати стање према Србима у коме ће се према њима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики дио сељачких маса и да угрози развој наше оружане борбе!

ГЕНЕРАЛ Лер је НДХ називао ћумезом, а ни Фон Хорстенау није био нежнији према овој наказној држави:

– Од почетка рђаво устројен, усташки режим, са својом лудом политиком геноцида и својим криминалом, постао је симбол ове ружне државе.

Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан,био је још конкретнији када је реч о Павелићевој држави:

– Хрватски осветнички поход уништавања православних Срба спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје.

БИТКА ЗА ИСТОЧНУ БОСНУ

Немачки генерала Паул Бадер је 20. марта 1942. својим претпостављеним јављао како су Павелићеве усташе и Титови борци спречили покушај мајора Јездимира Дангића, четничког команданта источне Босне, припадника револуционарне организације Младе Босне, да источну Босну ослободи од НДХ и припоји је Србији:

– Између хрватских комуниста, усташа и наступајућих делова пролетерске бригаде из Црне Горе, изгледа да је склопљен споразум по коме се ове групе не боре једне против других.

Десет дана касније, извештај је био још конкретнији:

– Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.

Десет дана после овог извештаја, Бадер је своје претпостављене обавестио да је окончана усташко-партизанска офанзива на Дангићеве борце:

– Изгледа да је четничка група Дангића тешко разбијена у борбама с хрватским оружаним снагама и усташама, у садејству с комунистима, тако да Дангић, по свој прилици, није у стању да постигне више од локалних успеха.

А 20. априла 1942. Бадер јавља да се „на српско-хрватској граници (на Дрини) партизани не боре против усташа већ само против Дангићевих присталица“.

За време борби против Дангића „усташе су два путa испоручиле муницију партизанима“.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Тито и Јасеновац (1): Ћутање о логору смрти

Тито и Јасеновац (2): Демонски церек џелата

Тито и Јасеновац (3): Спокојство Вукашина од Клепаца

Тито и Јасеновац (4): Два ордена за покрштавање Срба

Тито и Јасеновац (5): Убиство митрополита и три епископа

Тито и Јасеновац (6): Пактирање с Немцима и усташама

Тито и Јасеновац (8): Узалудне наде логораша

Тито и Јасеновац (9): И усташе ослобађају Србију

Тито и Јасеновац (10): Ревизија историје почела у Глини

Тито и Јасеновац (11): Најтужнија страница геноцида