Немања Девић: Смиљанска беседа

На иницијативу удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке, код масовне гробнице у Теслином Смиљану у којој је сахрањено најмање 500 Срба побијених у време Независне Државе Хрватске, 30. јуна 2018. потомци и поштоваоци жртава су поставили Часни крст. Том приликом прочитана је Смиљанска беседа Немање Девића чији текст преносимо у целини.

Памтећи скупе,

Данас пролазимо стазама коју су, ма где да смо рођени, прошли наши преци. Стазама које су натопљене сузама и крвљу наших новомученика. Стазама крстоносним и стазама светих. И зато данашњи ход по тој каменитој путањи не представља наш подвиг, већ благослов што смо се удостојили да тим стопама пођемо.

Често се на тужном и патњама ишараном лицу у најмањем добру најлепши осмех види. Из муке и шибања изроди се искуство и чврстина, отпорност на све ударце и захвалност за сваки мали дар. Из сиромаштва, уз рад и труд, изроди се и израста богата, широка душа. У кући сиромаха некада је најбоље видљива љубав – и колико је за истинску срећу мало потребно. А на местима велике патње и распећа приметимо, драга браћо и сестре, готово голим оком, како је силно васкрсење.

Ми се данас налазимо управо на таквом месту. У Смиљану, селу које има вишеструки симбол у нашем идентитету. Ми за Смиљан данас знамо као за родно место Николе Тесле, заточника светосавског, косовског и његошевског завета, поред чијег огњишта данас стојимо. Али Смиљан је за нас битан и као место нашег страдања, једнако као и Јасеновац, Јадовно, Ливно, Пребиловци, Стари Брод.

Прва жртва у овом крају био је чувени прота Стијачић, кроз чије се име осликала читава вертикала српске погибељи у 20. веку: оца су му убили Аустроугари 1916, проту са сином усташе још у априлу 1941, када овде устанка није било, а малобројни потомци протерани у егзодусу 1995. године. А о Светом Илији 1941, као што је увек чињено о великим празницима, учињен је за свега неколико дана и покољ смиљанских Срба, за које ни до данас не знамо тачно колико их је погубљено, али знамо да се броје у стотинама и да жртава није било мање од пет стотина.

Али, драга браћо и сестре, на нама данас није само да бројимо жртве, јер оне, плански, нису пописане онда када је то једино у потпуности било могуће, већ да се упознамо и поучимо и са начином њиховог уморства и мучеништва. Јер, једном речју, “убијен“, не можемо описати сва дуготрајна понижења, мучења и клања тих људи. Када данас читамо о трагедији Смиљана, сазнајемо да су ти мирни и ненаоружани сељаци овде убијани у стотинама, а да готово није испаљен метак. Највише су клани ножем. Пребијани и дотучени мацолама и маљевима. Вешани. Живи спаљени.

А међу њима, преко 200 деце. Вечитих српских дечака и девојчица, од којих за мноштво није сачувана ни фотографија – и не само фотографија, но за 27 новорођенчади тужне мајке и очеви нису стигли да дају ни име и знамење.

Рат је преживео тек сваки десети смиљански Србин. Али ни ту злу није био крај. Удар на њих поновио се пола века касније, када је опет ударено на овдашњу цркву, како на храм тако и на парохију, и када је убијено и осморо оних, живих кланих-недокланих, који су преживели 1941, али 1991. нису.

Када то знамо, најмање што можемо је да будемо памтише, свесни њихове жртве и мучеништва. Јер нација је и била и јесте заједница сећања. Без тог сећања из те се заједнице исписујемо.

Много је наших ђедова одавде који су сажежени у огњу, али њихови џелати тада нису били свесни да су, правећи буктиње, учинили да њихове мошти, ношене ветром, оду у висине, а честице тих моштију ношене ветровима Велебита падну на свако дрво, на сваки цвет и сваки лист и ту остану док је света и века.

И зато смо данас свесни да је место нашег ходочашћа НАШЕ ЈАДОВНО, МОЈЕ ЈАДОВНО. Да Смиљан није само Смиљан Николе Тесле и Гедеона Илића, већ НАШ СМИЉАН и МОЈ СМИЉАН. Зато, браћо и сестре, поклонимо се нашим жртвама и помолимо нашим светима. И када се вратимо у Београд, Нови Сад или Бања Луку, пренесимо нашим ближњима бар део благодати коју смо овде осетили. Понесимо одавде и бар по један малени камичак, али не само за успомену. Нека то буде наш благослов, са стаза светих, и да га када будемо зидали своје куће, уградимо у нове темеље.

О Видовдану 2018, Немања Девић, историчар