Немања Девић: Неће да може, уколико претендујемо на опстанак као народ и држава

Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања.

Жртве геноцида над српским народом у НДХ у Другом светском рату, јединим истинским геноцидом на Балкану у 20. веку, ми нисмо пописали.

Не зато што су нам браниле Швабе, већ зато што ми то нисмо желели.

Имали смо преча посла.

И данас најгрлатији ср(е)б(р)ољуби ламентирају над кукавним српством угашеним, а да никад нису сели са старцима из свог села па да бар претресу шта им се у родном месту десило.

И 44 године после Тита наше владе и ми сами нисмо отворили досијеа и гробнице и ископали жртве комунизма које често оплакујемо крокодилским сузама.

У Братунцу ми нисмо изградили меморијални центар својим жртвама, а начелника општине који је започео да зида цркву сећања на жртве скинули су неки „наши“, уз муслиманске гласове.

И ми смо, само ми, одговорни што наша места страдања нису постала наша светилишта, и што најстрадалније српско село Пребиловци не посећују школске екскурзије пре него што се вину у бели свет.

Што се најзначајнија истраживања из историје штампају у тиражу од 500 примерака, јер нема ко да их чита.

Што у Доњој Градини, највећем стратишту Јасеновца, које се налази на територији Републике Српске, није настао српски Јад Вашем.

Што су нам једном у години, о годишњицама, пуна уста приче о невино проливеној српској крви, а што смо дозволили да једном од можда четири или пет младих српских стручњака који су проучили Јасеновац у музејској установи у којој је радио не продуже уговор, јер није пристао да буде партијски потрчко.

Кад саберете све то и видите такво одсуство самопоштовања, одсуство стратегије, па чак и одсуство основног морала, не треба да чуди да се дешава то да нас наши непријатељи тако лако осуде и жигошу.

Ми смо помислили да је довољно да правда буде на нашој страни, и све своје националне академије претворили у пуку естраду.

Неће да може, уколико претендујемо на опстанак као народ и држава.

Али у свему овоме има и нешто добро: што на крају ипак нешто и зависи од нас. Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања.

И што стварно може да нам буде боље ако једног дана случајно одлучимо да будемо одговорнији и бољи.

Извор: Немања Девић – Фејсбук страница

Од истог аутора:

Колумнисти – пријатељи / Немања Девић