Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске. 

Од 1945. до 2020. године, према прилично прецизној израђеној библиографији, исписано је негде око две стотине радова о Старом сајмишту. Дакле, већ непосредно по завршетку рата, комунистичке власти су најприје кроз различите брошуре, извештаје, скретале пажњу на тај логор и његова стратишта. Прекретница у проучавању је дефинитивно била 1992. година и објављивање прве монографије о сајмишту коју је израдио колега доктор Милан Кољанин, али до данас је тај број значајно већи. 

Чак и од 2020. када је библиографија била урађена, појавило се неколико врло значајних наслова на ову тему. О њој су писала нека од звучних имена наше историографије, поред доктора Кољанина и Драган Цветковић. О томе је писао и Јован Бајфорд, као и један од кључних људи за организацију злочина на сајмишту Бруно Затлер. 

Он је такође на особен начин оставио своја сећања кроз мемоаре његове черке Беате Ниман под насловом  “Мој добри отац”, која је очево, заправо не сећање, него ћутање о тим злочинима и његовој улози, преточила у неку врсту покајања у своје лично име за оно што је учињено над српским и јеврејским жртвама у овом логору. 

Међутим, поред тога што је толико писано и говорено у јавном простору о Старом Сајмишту, постоји неколико врло важних стереотипа који се и дан данас везују за ово место. 

Један је наравно тај о самој локацији сајмишта, будући да је након 2. светског рата грађен мит да су само комунистичке власти имале визионарски подухват развоја леве обале Саве и изградње Новог Београда. Показало се да је заправо та градња почела још 30-их година у време Краљевине Југославије.

Друга, која опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је то био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.  

Трећи, који се  данас некако ту и тамо појављују у литератури и у медијима, јесте тај да је Србија била прва “јуден фрај” територија у окупираној Европи, а да је само сајмиште део и продукт борбе српских власти и њиховог доприноса, дакле, колаборационистичких власти у решавању јеврејског питања. 

Заправо, логор је никао на једној предратној атрактивној локацији са које је, интересантно, преношен уживо и први ТВ програм на Балкану, још у периоду пре другог Светског рат.

До успостављања логора дошло је, као што је познато, у периоду устанка српског народа и у периоду стравичних немачих одмазда у циљу гушења тог устанка, дакле, масовних репресалија широм Србије, па и у престодници окупиране Србије.

Међутим, као што је познато у историографији, тај логор се налазио на територији Независне Државе Хрватске и налазио се искључиво у ингеренцијама немачких војноуправних органа у Србији. Колаборационистичке власти имале су одређену улогу у снабдевању тог логора, али у елиминацији логораша оне нису имале апсолутно никаквих додирних тачака нити било какву улогу. Логор је имао две своје фазе- од децембра 1941. до маја 1942. то је био Јеврејски логор Земун. Јевреји имају посебан сентимент за ово место и оно је важно у њиховој политици сећања, не само у Србији, него далеко ван њених граница. Доста извора о томе је објављено, наравно Хилда Дајч и њен дневник као нека асоциација на Балканску или Југословенску Ану Франке, али је важно да кажемо да је у том периоду то био и ромски логор и место ромског страдања. 

Од маја 1942. то је Прихватни логор Земун. Дакле, након што је извршена елиминација јеврејских логораша на суров начин уз коришћење душегупке, у овај логор су почели да стижу српски логораши. Прво  из срезова окупиране Србије и то су углавном били заробљени устаници. Кажем устаници, не говорим партизани, јер су то били и бивши партизани, и бивши четници, чак и бивши осумњичени припадници недићевог режима и одреда четника Косте Пећанца.  Затим, оно што је посебно важно, овде долази логораши из Јасеновца и Старе Градишке. 

Тако да, када говоримо о жртвама Јасеновца односно комплекса логора у Јасеновцу, поставља се велико питање-уколико су ти логораши тамо били заточени, мучени, па овде фактички дотучени, да ли су и ово жртве Јасеновца, уједно и сајмишта и Јасеновца.

Такође, оно што је врло важно да кажемо, јесте да је овај логор био специфичан и посебан у односу и на Шабац, и на Ниш, и на Бањицу. Он је био уређен по угледу на садистичке конц логоре из Немачке.  Поред физичке тортуре, логораши су константно били изнуривани  глађу, а тај  систем код њих је створио нешто што препознајемо и са Голог отока. Кроз изгладњивање, физичку тортуру, психичку тортуру, не само да су убијани људи, него су и они преживели, носили трауме да је убијено оно људско у човеку, тј. човек у човеку. 

Такође, у овом логору наставио се и грађански рат, што је једна посебна трагедија. Овде су се  и даље убијали четници и партизани. И оно што су комунистичке власти посебно имале интерес да сакрију, јесте да су дуго времена унутрашњу управу у логору држали бивши партизани. Посебно је постало по злу запамћено име и улога Радивоја Кисића, бившег партизанског борца, који се обрачунавао са својим политичким нистомишљеницима у логору. Током 1943. и 1944.  у просеку је по 11 логораша на дан губило живот. Они су били одвођени на Земунско гробље и убијано их је у просеку по 11 сваког дана.  И свако од њих је живао са исчекивањем да ли ће немачке снаге доћи по њега да га воде на стрељање.

И коначно, још једна од мање познатих чињеница, 1944. године овај логор био је бомбардован од савезничке авиације, чиме су такође остаци остатака логораша били усмрћени и то је његова судбина слична српским логорашима у Оснаврику. Тако да су они који су преживели све ово, били дотучени од савезника, а на крају у јулу 1944. били предати на управу директно хрватским властим, који су их даље масакрирале, депортовале итд. Дакле, говоримо о једном од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице, а поставља се питање какво је наше историско знање о том месту. Ми, како је већ речено, и како су тројица уважених саговорника истакли, у овом нашем времену тек спознајемо објективне чињенице о Независној Држави Хрватској. Тек откривамо нова стратишта. За Стари Брод који нам је некако сада ушао у свакодневицу ми смо сазнали пре десетак година. 

Као што професор Антонић каже, он као социолог и Београђанин није знао за масовну гробницу на Јеврејском гробљу, а на моју већу срамоту, ја као историчар, први пут сазнајем за такво једно стратиште.

Знате због колико жртава је данас српски народ осумњичен за геноцид, а ето му места геноцида у срцу Београда данас. И о томе ми не знамо ништа, то нам нико није говорио на факултету.

О томе нису писани научни радови. Такође, кажемо да је 6500 жртава, сви су они уписани као жртве фашистичког терора. Шта то значи? Шта је то фашистички терор? Ко су ти фашисти? А ко су његове жртве? Кад је само то уписано на једном споменику, остаје да буде препуштено нашој машти. Уколико се данас такве ствари не “рашчивијају”, за 20-30 година некој новој генерацији то ће бити потпуно непознато. Шта значи данас у Травнику, или у Санском мосту, или у местима која су припала Федерацији, када на месту где је убијено 800 људи пише да су они жртве фашизма? Ко су те жртве? Нацијом, вером, именом, презименом, ко су они? 

На крају поставља се велико питање у контексту интерпретације броја жртава у Јасеновцу, да ли је Јасеновац за нас само метафора за све наше жртве у НДХ? Да ли је то можда најпримереније збирно име за убијене и у Травнику, и у Санском мосту, и на Сајмишту? Дакле, поред историјских истраживања, можда је тренутно у овом моменту, у времену обележавања годишњице победе над фашизмом, али и молитвеног сећања на све жртве геноцида у НДХ, најпримереније да се на овај начин понашамо. Овај молитвени ход, молитвено сећање, молитвена литија, то је почетак откривања истине. 

Како је Жарко Видовић говорио, а то је можда и најпримеренија истина о другом светском рату и нашем познању другог светског рата, српски народ је у том рату рату заправо био логорашка нација. И кад се изброје све жртве или процене све жртве, 85%  њих, а верујем и као историчар да проценат и јесте отприлике тај, 85%,  јесте убијено у логорима, у Независној Држави Хрватској, у Великој Мађарској, да и то не заборавимо, у Великој Бугарској, у Великој Албанији, дакле од стране свих наших суседа. Зато сматрам да је ово један симболички важан корак и једна прекретница о томе како ћемо препознати јасеновачке жртве у српској престоници 80 година касније. 

Хвала.

Приредило: УГ Јадовно 1941. Бања Лука – Београд