Немања Девић: Јесмо ли ово и данас ми?

У Србији мало људи зна шта се обележава 11. новембра. Можда зато што је овај празник у календару новијег датума. Многи га празнују и радују му се јер је то само један више нерадан дан.

Петак, 8. новембар. Сасвим обичан дан у Торонту. Митровдан у Србији.

Шетња канадском метрополом прија, иако је ваздух оштар. На улици, у пролазу, сретне се по који човек који на реверу носи вештачки црвен цвет. Мали, али приметан. На раскрсници, па у продавници, још по који. Из школе излази група ђака – сви они носе црвен цветић. Људи жуте, црне или беле коже, без обзира на веру, стари и млади – носе га без разлике.

О чему се овде ради? Канада 11. новембра празнује Дан сећања (Rememberance day) на Канађане пале у свим ратовима од 1914. до данашњих дана. Једанаестог месеца, једанаестог дана и једанаестог часа, године 1918, силе Антанте потписале су примирје са Немачком, чиме је окончан Први светски рат – „рат који ће окончати све ратове“ како су савременици веровали.

Припреме за обележавање овог датума, који је значајан за сваког канадског грађанина, почињу две недеље раније. Већ на улазу у кафић или одмаралиште на ауто-путу могу се видети кадети, тинејџерке од 15-16 година које деле црвен цвет – брош којим исказујете поштовање према жртвама. Кадет је ваннаставна активност у школама, предвиђена за младе од 12 до 18 година. Они по неколико пута недељно похађају предавања везана за канадску историју, географију, војску. Имају своје униформе. Ту се формира њихова родољубива личност.

За Канађане, који су и космополити и неоптерећени прошлошћу, ношење знамења које слави прошлост није анахроно, нити било ко тај чин посматра као шовинистички или националистички. Овде је то ствар одавања почасти погинулим прецима, али и израз поноса, достојанства и самопоштовања.

У складу са овако развијеним интересовањима и вештинама, добар део младих одабраће и професију којом ће се бавити у будућности. Младим кадетима за црвен цветић се даје прилог по жељи, а читав приход намењен је фонду за помоћ ветеранима. Црвен цвет је заправо, као божур у Срба, мак (poppy) који симболизује страдање. Црвени мак је цветао на гробљу војске Антанте у Фландрији, које је остало вечна кућа многим канадским војницима палим на овом бојишту у Првом светском рату. Просечан Канађанин зна напамет стихове култне песме о њима, коју је написао ратник и књижевник из Онтарија, Џон Макре: На пољима Фландрије, расте мак, између редова и редова крстова. Значај песме и црвеног мака за Канађане има симболику и значај као песма Милана Ракића „На Гази-местану“ и црвени божур за Србе.

Међутим, за Канађане, који су и космополити и неоптерећени прошлошћу, ношење знамења које слави прошлост није анахроно, нити било ко тај чин посматра као шовинистички или националистички. Овде је то ствар одавања почасти погинулим прецима, али и израз поноса, достојанства и самопоштовања. Са црвеним маком на реверу млађи Канађани масовно иду у вечерњи излазак.

Канадски Срби са њим иду у цркву и на славу. На рекламним паноима истакле су га и банке и ресторани, носи га чак и градоначелник Торонта за чије се име ових дана везује велика афера… На кућама су истакнуте канадске заставе. И све је то овде сасвим нормална ствар, о којој у јавном мњењу нема дилеме, распре, подела.

У XXI век ушли смо а да не знамо колико нас је нестало у протеклим ратовима за слободу, а да не знамо колико нас нема. Са својом свешћу о прошлости нећемо одредити исправан правац за кораке које ћемо чинити у будућности.

Једанаестог новембра, у дневним новинама Дан сећања је тема број један. Ступце испуњавају ауторски текстови и интервјуи о значају овог датума за канадску историју. Тога дана, у 11 сати, стаје све. Стају аутобуси на улицама. У државним и приватним предузећима, у школама – сви ће на минут заћутати. И тај минут биће молитвени минут за све оне којих нема. Дан сећања у Торонту обележен је са три свечана јавна скупа: испред општине, испред зграде провинцијске владе и испред универзитета. Ништа није необично и ништа се није десило што се не би десило у Србији. Можда је само однос студената другачији – у Торонту су се окупљали у стотинама, док у Србији манифестације овог типа нису привлачне за млађи нараштај.

Можда се над овим треба замислити. За примерено обележје у Србији узета је Наталијина рамонда, позната и као „цвет феникс“. Ово је ендемска врста, која цвета на планинама источне Србије и на Кајмакчалану. Уз мало воде, чак и ако се осуши, може да поврати своју пређашњу лепоту. Тако симболизује државу која је била наизглед поражена и прегажена – а напослетку ваксрснула и кренула у победу, као птица феникс која је полетела из пепела…

Док будемо гледали пожутеле фотографије својих предака, бркајлија за максимом, победника са шајкачама, збиља је време да се запитамо: јесмо ли ово и данас ми.

Међутим, набавити ово обележје, чак и купити га – у Србији је немогуће. Потребна је само жеља и воља надлежних да се то исправи, како би се Дан примирја, или још боље Дан победе, укоренио у свести тек долазеће генерације, која на овај дан и на гигантско дело својих предака може само да буде поносна.

У Србији мало људи зна шта се обележава 11. новембра. Можда зато што је овај празник у календару новијег датума. Многи га празнују и радују му се јер је то само један више нерадан дан. Али, у Србији тога дана ништа неће стати. Појашњавање важности овог датума за српску историју биће ствар добре воље и одговорности појединца у школи, на факултету или у медијима.

У XXI век ушли смо а да не знамо колико нас је нестало у протеклим ратовима за слободу, а да не знамо колико нас нема. Са својом свешћу о прошлости нећемо одредити исправан правац за кораке које ћемо чинити у будућности. Док будемо гледали пожутеле фотографије својих предака, бркајлија за максимом, победника са шајкачама, збиља је време да се запитамо: јесмо ли ово и данас ми.

Везане вијести:

Немања Девић: Пребиловци су темељ, али и огледало – свих нас

Немања Девић: Био једном Дода командант.. | Јадовно 1941.

Немања Девић: Због добрих људи и Сунце сија | Јадовно 1941.