Nemački profesor: Osećam bes što je moja domovina učestvovala u bombardovanju

Nemački psiholog i pedagog, profesor dr Rudolf Henzel, u intervjuu, za „Novosti“, ističe da u ovu konstataciju niko ne treba, niti može da sumnja. Uoči Međunarodne konferencije, koja će, od 22. do 24. marta, povodom 20 godina od NATO agresije, okupiti u Beogradu domaće i svetske stručnjake sa namerom da svet ovaj zločinački akt konačno nazove pravim imenom, naš sagovornik, i sam učesnik ovog skupa, ističe da za istinu nikad nije kasno.

* Šta mislite da li će je svetski moćnici ikada priznati?

– Članice Alijanse koje su odgovorne za zločin protiv čovečnosti ovakvih, stravičnih razmera, neće priznati svoju krivicu, jer bi, u tom slučaju, morale da snose posledice. Bile bi dužne da srpskom narodu daju pravednu nadoknadu. Morale bi, takođe, za sva vremena da odustanu od totalnog rata protiv čitavih naroda, kakav, na primer, godinama vode u Siriji.

* U Srbiji, kažu onkolozi, više gotovo da nema porodice bez malignog oboljenja. Do danas, ipak, nije objavljeno koliko je osiromašenog uranijuma upotrebljeno.

– Strašna, porazna informacija da tragedija gotovo da nije zaobišla nijednu porodicu je van svakog komentara. Učesnice rata ni odmah, po okončanju bombardovanja, nisu bile spremne da obelodane mete na koje su sejani projektili, niti količinu visokotoksične i radioaktivne municije, prosute nad Srbijom i Crnom Gorom, u proleće 1999. godine. Nisu na to spremne ni danas. Protraćeno je dragoceno vreme pre svega da se, što pre, započne sa specijalnim postupcima detoksikacije tla. Namera je, očigledna – da odugovlače da bi se istina zataškala, a njihova krivica zastarela.

IZVINjENjE

Zašto nemački narod nije bio protiv agresije? – Da tadašnja vlast nije toliko manipulisala njime, moj narod se ne bi složio sa takozvanom akcijom „Milosrdnog anđela“. Pod direktivom ratnih zločinaca s obe strane Atlantika, Berlin je emitovao besramne laži, a Nemci su ih upijali. Želim da se izvinim zbog toga što su vojne snage mog naroda, u kooperaciji sa drugim NATO članicama, a pod dirigentskom palicom SAD, aktivno učestvovale u zločinu protiv čovečnosti i genocidu nad srpskim narodom.

* Vi ste se aktivno uključili u proces tog utvrđivanja?

– Da, na poziv vrsnog srpskog onkologa, profesora Slobodana Čikarića. Činim to sa ogromnim interesovanjem i žarom, jer mi savest ne dozvoljava da se ponašam drugačije. Posebno zbog toga što sam pripadnik jedne od nacija, koja je učestvovala u agresiji na SRJ, zbog čega osećam krivicu i bes. Dve pune decenije posle zločinačkog akta u kome su stradala i deca, NATO intervencija mora u celom svetu da se nazove genocidom. Nadamo se da ćemo postići i više.

* U Srbiji od raka oboli dvostruko više dece nego u ostatku kontinenta. Da li je igde u Evropi, ikada, namerno prouzrokovana takva katastrofa?

– Statistika je alarmantna. Takav zločin nije tendenciozno učinjen ni u jednoj drugoj evropskoj državi. Naravno da međunarodna zajednica može da preduzme konkretne mere, da bi se poboljšala situacija, posebno u najteže pogođenim porodicama. Njima se mora obezbediti barem posebna medicinska i novčana potpora. Može, zatim, da se izvrši pritisak na NATO članice, koje su skrivile stravičnu ljudsku patnju, da dopremaju što više savremenih aparata i lekova, da šalju svoje stručnjake, umesto što otimaju srpske. Rečju, mogla bi da se oslobodi uticaja osovine SAD-NATO i stavi se na stranu srpskog naroda.

* Mnogim svojim tekstovima osvetljavali ste tu temu?

– Pomenuo bih, ovom prilikom, dva. „Rat koji još nije završen. Srbija i naknadno delovanje osiromašenog uranijuma, upotrebljenog u SAD-NATO bombardovanju 1999.godine“ i „Inercija srca. Psihološke napomene za fatalnu ljudsku slabost“. Tim tekstovima, želeo sam da napravim protivtežu pogubnim lažima, izvrtanjima i manipulacijama iz pera NATO, odnosno, medija u kojima Alijansa vuče konce. Srpski narod ima pravo na istinu, laži moraju da izađu na videlo.

* Direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić priznala je da je NATO zatrovao Srbiju, pomenula da bi morao da plati odštetu. Šta je dovelo do ovog priznanja?

– To izgleda kao polovično, uvijeno priznanje. Možda i zato što su članice NATO pod svojevrsnim pritiskom, pošto advokat Srđan Aleksić iz Niša traži odštetu za žrtve. Gospođa Milić, istovremeno, moguću nadoknadu štete uslovljava listom žrtava i otvaranjem debate. Čemu? Spisak žrtava bombardovanja, ako i ne postoji, brzo može da bude sačinjen. A, diskusija nema svrhu, jer ne bi donela odgovor na pitanje zašto je genocid počinjen. Za njega nema opravdanja, niti će ga ikada biti.

* Alijansa kao da pokušava da novom strategijom popravi skor: samo 11 odsto građana Srbije želi da zemlja uđe u NATO.

– Srpsko stanovništvo pouzdano zna zašto za njega ulazak u NATO ne dolazi u obzir. Bombardovanje zemlje visokotoksičnim, radioaktivnim uranom, zajedno sa svim posledicama po zdravlje ljudi, životinja i ekološki sistem, svakako je jedan od ključnih razloga. Nasilno, uz ogromne ljudske i materijalne žrtve, jedna država je, na pragu 21. veka, unazađena: mnogobrojna radna mesta u industrijskim granama su preko noći ugašena, čitave generacije visokokvalifikovanih mladih su otišle. Odliv mozgova nije slučajan. On je strategija bogatih evropskih zemalja, među kojima je i Nemačka. Reč je o dodatnoj pljački siromašnijih. Na meti tih strategija su i zdravstveni sistemi koji bukvalno kolabiraju, a privreda, na duge staze, gubi konkurentnost na međunarodnom tržištu. To je oprobani metod neokolonijalizma.

* Da li je bombardovanje 1999. godine jedini razlog?

– Ne. EU, NATO i SAD, nasilno su odvojile Kosmet od Srbije i vrše ekstremni pritisak na vlast i narod, da priznaju samoproglašenu nezavisnost tog dela srpske zemlje. Činjenica da je oko 80 odsto stanovništva u Srbiji okrenuto Rusiji kao bratskoj i zaštitničkoj sili, takođe je razlog.

* Koji je motiv da, sa tolikom privrženošću srpskom narodu, branite njegove interese?

– Krivac nema imunitet. Ljudi će, uprkos ogromnom stradanju, moći polako da počnu da traže mir, ali samo ako budu videli da su počinioci izvučeni iz mraka na svetlost dana. Osim tog, ključnog razloga, Srbi su mi (od 2001. otkako sam više saznao o njima, neke lično upoznao i kasnije oženio Srpkinju iz lepe Šumadije koja je radni vek provela u diplomatiji), kao slobodoumni, hrabri, gostoljubivi ljudi, prirasli za srce.

* Pominjali ste neku vrstu lične krivice?

– Te 1999. godine sam, nažalost, dozvolio da me zavara tadašnja vladajuća koalicija u Nemačkoj, na čelu sa saveznim kancelarom Gerhardom Šrederom, šefom diplomatije Joškom Fišerom i ratnim ministrom Rudolfom Šarpingom, koga ne mogu da nazovem ministrom odbrane. Nisam podigao glas protiv bombardovanja SRJ. Nastojim da tu grešku ispravim najaktivnijim mogućim angažmanom. Učestvovao sam u prikupljanju materijalne pomoći Srbiji, objavljujem tekstove koji istinu čine dostupnom nemačkoj i svetskoj javnosti. Trudim se da učinim sve što lično mogu da bi srpski narod dočekao pravdu i da se ovakvi zločini više nigde u svetu ne bi ponovili.

UVREDA ZA ŽRTVE

Ambasador SAD u Beogradu Skot i generalni sekretar NATO Stoltenberg tvrde da osiromašeni uranijum nije štetan?

– Svojevremeno sam, u otvorenom pismu Stoltenbergu povodom njegove izjave („Učinili smo to da bismo zaštitili civilno stanovništvo i da bismo sprečili dalje delovanje režima Slobodana Miloševića“), napisao: „Gospodine Stoltenberg, to je uvreda srpskog naroda i ruganje žrtvama!“ A, koliko je osiromašeni uranijum štetan po zdravlje nije nešto o čemu ova dvojica treba da govore. Eksperti su rekli svoje, a krivci tog kalibra nemaju nameru da priznaju da su trovali ceo jedan narod.

Autor: IVANA STANOJEVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI