Нема ту краја

Треба ли да изгубимо једног великог пријатеља да би се хор наших великих непријатеља благо насмејао, евентуално нас потапшао по рамену

Не вреди. Може службени Београд сутра да призна независност Косова, Они ће након тога тражити да Војводина буде република. Кад и на то пристанемо, Они ће захтевати највиши степен аутономије за Рашку област, потом право Албанцима из Бујановца и Прешева на изјашњавање о територијалном припајању „држави Косово“, па доношење одлуке о прекиду специјалних веза са Републиком Српском, па рушење Додика, затим да СПЦ призна папу као врховног владара, да САНУ промени име… Нема ту краја. Разлоге за овакву работу можемо да тражимо унутар поставке о интересима великих сила, о праву јачег, о повластицама за послушне и казнама за непослушне… али увек ћемо, по окончању укрштања аргумената, доћи до закључка: неће нас. Односно, нашу велику жељу да уђемо у Европску унију користе да би нас уцењивали, понижавали чак.

Овонедељно одбијање Брисела да коначно са Србијом отвори поглавља 23 и 24 еврофанатици у Београду објашњавају односом Србије са Москвом. Као, све би било другачије да службени Београд уведе санкције Русији. А ко гарантује и како гарантује да би било другачије? Када је било другачије? Треба ли да изгубимо једног великог пријатеља да би се хор наших великих непријатеља благо насмејао, евентуално нас потапшао по рамену.

Када је то из Брисела (Лондона, Вашингтона, Берлина, Париза…) у Београд стигла понуда нешто за нешто? Када је Србија добила бар минималну задовољштину за оно што је дала? Испоручили смо, уз све остале, и два председника њиховом казамату – први пут у историји Европе и света – а заузврат добили нова условљавања. Неки су за Милошевићеву главу добили пет милиона долара али то се, претпостављам, не рачуна.

Вучић је отишао у Сребреницу, да се поклони сенима погинулих и убијених Бошњака, и уместо бар неког конкретног геста поштовања (не кажем захвалности) за тај чин, добио је батине. Извињавали смо се и Хрватској и Босни па ништа. Опростили смо Хрватској 35.000 отетих српских станова. Заузврат добисмо проширење тајног хрватског списка за хапшење Срба из Хрватске.

За потпис на Бриселском споразуму Србија је награђена додатним захтевима, уз чињеницу да Албанци од тог споразума изводе спрдњу. На памет им не пада да га примене. Кажњени су тако што Србија није добила отварање поглавља 23 и 24.

А ко су Они, с почетка текста? Све наше дилеме давно су објашњене у народним пословицама. Једна каже: Од старог непријатеља никад новог пријатеља.

Ратко Дмитровић | 01. јул 2016.

Извор: Вечерње НОВОСТИ