Некажњени злочини над децом у Коњицу (1992-1995)

Током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) на подручју Коњица је убијено и нестало 382 грађана српске националности, међу којима и велики број жена и деце.

Тринаест бивших припадника Армије БиХ, Територијалне обране и Министарства унутрашњих послова (МУП) у Коњицу ухапшени су због злочина над десетинама жртава српске националности у Брадини, Коњицу и другим мјестима. Како је сапштено из Тужилаштва БиХ, хапшења је у Коњицу и другим местима спровела државна Агенција за истраге и заштиту (СИПА). Ради се о осумњиченима за злочине почињене у прољеће и љето 1992. године на подручју Коњица и околине, који су резултирали уклањањем и присилним пресељењем готово цјелокупне популације становништва српске националности са тог подручја. Међу наведеним злочинима, обухваћена су убиства, мучења, силовања, злостављања и прогони жртава. Овим хапшењем поново су у жижу интересовања доспели стравични злочини над српским цивилима у Коњицу.

За време рата, у Коњицу је погинуо велики број деце о чему се врло мало извештавало како деведесетих тако и данас, две ипо деценије након рата. Подсећамо на неке од ових страшних злочина.

Једна од најтрагичнијих прича из ратних деведесетих свакако јесте свирепо убиство српске породице Голубовић током 1992. Наиме, шесторица припадника Специјалне полиције из састава Интервентног вода Станице јавне безбједности Коњиц 10. јула 1992. године, у два сата иза поноћи упали су у стан професора Гимназије Ђуре Голубовића (1951), а потом га, заједно са супругом, професорком Властом (1958) и два малолетна сина, Петром (7) и Павлом (5), насилно одвели према селу Спиљани, где су их постројили поред пута и стрељали хицима из аутомата. Њихова једина кривица је била то што су били српске националности!

Овај монструозни злочин остао би непознат широј јавности да није било представника Удружења америчких правника за централну европску и азијску правну иницијативу, чија је канцеларија у БиХ месецима ревносно прегледавала и сакупљала архиву у овдашњим судовима, а потом публиковали све оптужнице и пресуде о ратним злочинима од 1992. до 2006. године.

Душанка Жужа је у Коњицу изгубила мужа и сина а и сама је била затворена у једном од многобројних коњичких логора. Њен супруг Васо Жужа је убијен 26. маја 1992. када је муслиманска војска напала Брадину. После неколико дана пронађен је мртав са Николом Глигоревићем, Раденком Куљанином и Недом Драганићем. Срђан Жужа имао је само 12 година када је погинуо 13. априла 1993. док се играо заједно са годину старијим дечаком Сташом Самарџићем. Убила их је муслиманска војска.

Готово истоветну судбину доживео је и једанаестогодишњи дечак Синиша Глигоревић. Он је погинуо од гранате испаљене са положаја тзв. Армије БИХ. Његов отац Никола, дипломирани машински инжењер, свирепо је убијен 26. маја 1992. године у Брадини од припадника муслиманске војске.

На списку жртава рата које је објавило Удружење Срба из Коњица, налази се и име трогодишње девојчице Милке Голубовић која је страдала приликом напада муслиманских војника на њено село средином маја 1992.

Почетком јуна 1992. смртоносна граната заувек је прекинула живот младог Александра Маципуре, старог седамнаест година.

Велибор Готовац је имао само седам година када је погинуо те ратне 1993. године у Коњицу. Исте године, муслимански војници су немилосрдно прекинули живот Алексе Глигоревића. Имао је непуних седамнаест година.

Васо Голубовић избегао је на почетку рата у село Блаце код деде Манојла и баке Спасеније. Са преосталих 12 Срба са Блаца кренуо је 16. јуна 1992. у правцу српске територије али су сви заробљени у рејону Бјелимица и спроведени у Рацицу. Свирепо је убијен два дана касније од стране муслиманске војске, недалеко од Блаца. У рату су му убијени отац, деда и бака.  Било му је само седамнаест година.

Мирослав Куљанин (17) свирепо је убијен 1. јуна 1992. од комшија муслимана близу своје куће док је чувао стоку. Његово беживотно тело је дуго лежало изнад села јер муслимани нису дозволили да се његово оно пренесе до месног гробља и достојанствено сахрани. Осамнаест дана касније убијен је и његов отац Војо.

Ученик Радослав Куљанин из Блаца је имао 16,5 година када је убијен од својих комшија муслимана 18. јуна 1992. Једина његова кривица била је његова српска националност и православна вероисповест. То комшије муслимани никако нису могли да му опросте! Сличну судбину доживео је и млади Слободан Куљанин (17) који је такође заробљен и убијен 18. јуна 1992. године.

Јанку и Луци Кнежевић из Клиса код Коњица погинуле су ћерке Флоријана (1978) и Сања (1985) док је ћерка Маријана (1979) тешко рањена. Трагедија се догодила 23. јануара 1994. на једном од минских поља муслиманске Армије РБиХ, када су приморане страхом и глађу Луца и њене кћери желеле стићи до слободне територије.

Флоријана Кнежевић (16)    Сања Кнежевић (9)

Сви ови страшни злочини остали су некажњени а починиоци и наредбодавци никада нису процесуирани нити осуђени. Нажлост, о овим злочинима и невиним жртвама јако се мало пише, говори и извештава како у Босни и Херцговини тако и у Србији.

Извор:

Злочини геницида над српским становништвом у општини Коњиц (1992-1995)

Удружење Срба из Коњица и њихових потомака у дијаспори: Нови – преправљени списак жртава  Српског народа коњичког краја који су страдали у рату 1992-1995 год.

Извор: Истина и правда

Везане вијести:

О притвору за ухапшене за злочине над Србима у Коњицу одлучује Максумић!? (ВИДЕО)

Треће стрељање дечака Петра из Коњица

У Коњицу убијено 382 Срба

Ухапшени због злочина над десетинама Срба у Брадини, Коњицу…