Nedeljković: Srpski pregaoci u Americi u borbi za Ujedinjenje

Bežeći od siromaštva Srbi iz Dalmacije, Vojvodine, Krajine i Crne Gore iseljavali su se u Ameriku. Nacionalni pregaoci težili su da ih okupe u srpska društva. U Americi su postojali: Savez Sjedinjenih Srba „Sloga“, Srpski Kulturni i Dobrotvorni Fond, Crkveno Prosvetni Fond u Njujorku i Srpski Narodni Fond u San Francisku (1).

Savez Sjedinjenih Srba „Sloga“ kao najveća srpska organizacija u Americi, okupljao je 1913. više od 9.000 Srba iz Sjedinjenih Država Amerike i Kanade (2). Prvo srpsko gimnastičko društvo bilo je viteško društvo „Dušan Silni“ u Pitsburgu. Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908.  nacionalni pregaoci počeli su da osnivaju sokolska društva. Prvo srpsko sokolsko društvo osnovano je 30. maja 1909.  u Sinsinatiju (Ohajo), a odmah za njim 10. oktobra 1909.  u Detroitu. Iduće 1910.  osnovano je 7 sokolskih društava. Sokolska društva održavala su vezu sa sokolima u Srbiji tražeći instrukcije i pretplaćujući se na sokolske listove (Srpski sokolski glasnik, Srpski vitez, Soko-list za sokolske stvari Zaječar). U Podgorici je 12.2.1912. osnovano Sokolsko društvo „Dušan Silni“. U pismu Srpskom Sokolu u Geri molili su za pomoć: „Molimo vas, draga braćo, da naše društvo preporučite svima Srbima, na prvom mjestu onima iz Crne Gore, da nas po mogućnosti  pomognu kojim prilogom  ili stupanjem u članstvo“. (3)

Srpsku sokolsku župu osnovalo je 1. oktobra 1911. 7 sokolskih društava u Geri. Sastanku je prisustvovao Petar O. Stijačić kao predstavnik Srpskog kulturnog i dobrotvornog fonda iz Njujorka. U Pravilima se iznosi kao osnovno: „Zadatak je Srpskog sokola da svoje članove osposobljava za narodni srpski i građanski poziv, i da podiže duh u srpskom narodu. Radi toga je obavezno telesno razvijanje, moralno vaspitanje a naročito nacionalno prosvećivanje.  U tu svrhu, uz savremenu, ima se upotrebiti i srpska narodna gimnastika, srpske narodne junačke igre i streljačka vežbanja kako bi sokoli dorasli velikom pozivu narodne uzdanice za rad na oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda. Zato bratska ljubav, uzajamno požrtvovanje, lično samopregorevanje, temeljno upoznavanje narodne prošlosti i savremeno obrazovanje, imaju biti naročita odlika i dužnost sokola“(4). U svom članku „Naša dužnost prema sokolstvu“ Mihailo Pupin je ovim rečima izrazio sokolski zavet: „Pod krilima Srpskog Sokola mi očekujemo sjedinjenje Srpskog Naroda“ (5).

Glasnik Župe bio je  „Soko-list srpskih sokolova u Americi“. Izlazio je jedanput mesečno u Njujorku, a urednik lista bio je Petar. O. Stijačić. Župa je sem lista izdavala godišnjak „Letopis“. Obe publikacije su uz članke o sokolstvu donosile i srpske narodne pesme. U upravu župe izabrani su starešina Luka P. Grković, podstarešina Petar Sekulović, načelnik Petar Kumanovac, tajnik Milan Musulin i blagajnik Mato Ćuk. Prvi slet održan je 9.6.1912.  u Čikagu. Na skupštini Srpske sokolske župe u Čikagu, održanoj pre sleta, za počasnog starešinu izabran je naučnik i predsednik Saveza Sjedinjenih Srba „Sloga“ Mihailo I. Pupin (1857-1935). Župi je na skupštini pristupilo još 10 sokolskih društava.  Župa je okupila 19 društava. Sedište  Župe  bilo je  u  Čikagu. Starešina župe  bio  je Dušan V. Popović a  vođa  Petar N. Kumanovac (6).

Sokoli su u vreme Balkanskih ratova organizovali slanje lekova i zavojnog materijala u Srbiju.  Na sednici Sokolske Župe u Čikagu odlučeno je da se uvedu u sokolstvo vežbe u gađanju i rukovanju oružjem. Prvi je uveo u svoju obuku streljaštvo Srpski soko u Los Anđelosu, a zatim Srpski soko u Detroitu. U članku „Nekolike refleksije na prvi slet srpskih sokola u Americi“ ističe se: „Tu su se svi složili, da srpski Sokoli u Americi moraju biti srpska vojska, koja će u onom času kada: „trubač s’bojne Drine zahori: Narodni Zbor“, preko valova oceana otposlati svoj odgovor, da smo spremni i da se dobro postrojni krećemo u sveti boj za narod svoj“ (7). Po izbijanju Prvog svetskog rata organizovali su prikupljanje dobrovoljaca za Srbiju. Sokolska društva su sa svojim zastavama kao dobrovoljci krenuli na front. Dobrovoljci su poslati na vojnu obuku u logor Lazuaz u Severnoj Africi. Bili su iz svih srpskih pokrajina, ali najviše je bilo Ličana, a bilo je nešto Hrvata i Slovenaca. Dolazili su u bizertsko pristanište po grupama sa zastavama. Od pristaništa su polazili kroz grad  Bizertu sa zastavama napred, a predvodila ih je srpska konjička muzika.

U logoru su raspoređivani po barakama, na koje su oni isticali svoje zastave donesene sa sobom još iz Amerike. Godine 1917. obrazovan je oficirski kor za dobrovoljce u Solunu. Oficirski kor prebačen je u Bizertu kao Komanda Jugoslovenskog Dobrovoljačkog Puka. Komandant puka sa svojim štabom boravio je u logoru Lazuazu. Vršena je obuka u ratnim  veštinama, tu su dobrovoljci položili zakletvu. Po polaganju zakletve, oko 50 najpismenijih dobrovoljaca prebačeno je u podoficirsku školu, da svrše oficirski kurs za rezervne oficire. Kad su dobrovoljci završili vojnu obuku, onda su pred srpsku ofanzivu na Solunskom frontu, krenuli iz Bizerte u Solun, “gde su svojim herojskim  delima dokazali,  da nisu uzalud došli.” U redovima srpske vojske učestvovali su u proboju Solunskog fronta i oslobađanju otadžbine. (8)

Iseljenici su se organizovali  i  u Južnoj Americi. U Južnoj Americi u rodoljubnom radu isticali su se osobito, ugledni Dubrovčani : Pasko Baburica, Miho Mihanović, Frano Petrinović, Josip Kalafatović, Antun Ćurlica, Lujo Mitrović, Marćel Kolin i drugi. Neki patriotskim radom, a neki uz to novčanim prilozima pomagali su akciju oslobođenja i ujedinjenja. Organizovali su narodni zbor u Antofagasti 23 januara 1916. sa koga su uputili poruku kralju Petru da prekidaju sve veze s Austro-Ugarskom, “i vezavši svoju sudbinu sa onom Srbije za sva vremena i sve prilike, pozdravljaju oduševljenjem svoga kralja i svoju vladu, …”. Jugoslovenska narodna odbrana osnovana je 1915. sa sedištem u Valparaizu u Čileu. Pasko Baburica postao je 1915. prvi predsednik Jugoslavenske narodne odbrane u Južnoj Americi.(9)

Čim je stigla vest o Ujedinjenju 1. decembra 1918. sazvan je Srpski kongres u Čikagu, gde su bila zastupljena sva srpska društva. Sarajevsku „Prosvetu“ zastupao je prota Matej Stijačić. (10) Odmah posle rata „Prosveta“ je u Americi imala 16 mesnih odbora i 20 poverenika. (11)  U Dubrovniku 1920.  okupilo se  oko 700 dobrovoljaca iz Amerike, koji su ispunivši svoju dužnost, čekali da se vrate predratnim poslovima u Ameriku. Jedan od njih bio je Jovan Šumanović iz Sotonića, Sokolska župa Cetinje. Kao dobrovoljac iz Amerike došao je u vojsku 1918. Pre povratka u Ameriku dobio je Objavu da je razrešen od vojne dužnosti 23. februara 1920. u Dubrovniku.  Dubrovnik se 23. februara 1920, u ime otadžbine, oprostio sa junacima na najsvečaniji način, uz puno učešće vojske, opštine i građanstva. Dobrovoljačka povorka okupila se ispred  Sponze (Sokolskog doma). Svečana povorka školske omladine, sokola, korporacija sa svojim zastavama, s muzikom na čelu, uz svirku i urnebesno klicanje, dopratila je borce  do gruške luke, do parobroda. (12) Ne mogući podnositi austrijsku vlast Martin Ivanović se kao mlad čovek iselio u Ameriku.

Za vreme Prvog svetskog rata istakao se prikupljanjem priloga za srpski Crveni krst i organizovanjem dobrovoljaca za pomoć Srbiji. Posle 50 godina boravka u Americi, vratio se u Otadžbinu. Pod svoje stare dane ne miruje nego se prima starešinstva sokolske čete u Mravinjcima, za koju je živeo i umro. Na sahrani 1939. od njega su se oprostili u ime sokolskog društva starešina Niko Šutić, a u ime brojnih prijatelja i poštovalaca Novak Bukvić (13) U članku „Sjetimo se !” u listu „Dubrovnik” istaknuto je : „Ko se svojih zaslužnih sinova dostojno ne sjeća, nije dostojan ni da ih ima, a i on sam ne zaslužuje da postoji među časnim i plemenitim ljudima i narodima.”. (14)
Saša Nedeljković je član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene:

1)    M.I. Pupin, „Naša dužnost prema sokolstvu“,Soko-list srpskih sokolova u Americi,,br. 7, Godina III, Juli 1913 g, Njujork , str. 130;
2)    „II Konvencija Saveza Sjedinjenih Srba „Sloga“, „Soko-list srpskih sokolova u Americi“, br. 7, Godina III, Juli 1913 g, Njujork , str. 131;
3)    Miloš A. Vasić, „Srpsko sokolstvo u Americi“, „Oko sokolovo“, br. 8, Godina II,    9 oktobra 1938, Beograd, str. 196;  „Soko-list srpskih sokolova u Americi“, br.6, Godina II, 1. Jun 1912, Njujork, str.89;
4)    Miloš A. Vasić, Isto;
5)    M. I. Pupin, „Naša dužnost prema sokolstvu“, „Soko-list srpskih sokolova u Americi“, br. 7, Godina III, Juli 1913, Njujork,  str. 130;
6)    „Srpski sokolski  kalendar za 1914 godinu“, Zagreb, str. 6;
7)    „Puška u sokolu“,  „Soko-list srpskih sokolova u Americi“, br.9, God. III, septembar 1913 g, Njujork , str. 199; „Puške u Srpskim Sokolima“, „Soko-list srpskih sokolova u Americi“, br.11, God. III,  Njujork, novembar 1913, str.268; „Nekolike  refleksije na prvi slet srpskih sokola  u Americi“, „Soko-list srpskih sokolova u Americi“, br.9, Njujork, 1. septembra 1912, str.122;
8)    N. Gizdavić, “Srpska Afrikijada”, Beograd 1922,  str. 22, 23, 24;
9)    Ante Brozović, „Sokolski  zbornik”, Knjiga I, Beograd 1934, str. 197;                        “U spomen 22 obljetnice proglasa Ujedinjenja”,  „Dubrovnik”, br. 49, Kotor-Dubrovnik, 14 decembra 1940, str. 2,3;
10)    Matej Stijačić, „Sa kongresa srpskih društava u Čikagu“, „Kalendar-Almanah Prosveta“, Sarajevo 1925, str. 221;
11)    V.G. „Prihodi Prosvete  iz Amerike“, „Kalendar-Almanah Prosveta“, Sarajevo 1925, str.219;
12)    Saša Nedeljković, „Srbi katolici na Primorju od Ujedinjenja do Aprilskog rata“, „Boka“ Zbornik radova iz nauke, kulture i umjetnosti, br. 27, Herceg Novi 2007, str. 206; Objava za dobrovoljca  Jovana Šumanovića. Br.559;   Ante Brozović, „Sokolski zbornik”, Knjiga I, Beograd 1934;
13)    „Martin Ivanović”,br. 10, „Dubrovnik”, 11. matra 1939, Dubrovnik, str. 3;
14)     „Sjetimo se !”, „Dubrovnik”, 3 aprila 1937, br.9, Dubrovnik, str. 2;

Izvor: vidovdan