Nečastivi pir

U najboljoj tradiciji tisućljetne kulture, prvo su od Sovjeta ukrali ideju o „domovinskom ratu“ (otečestvennaя voйna), iako su tada bili na suprotnoj strani, a onda su od Amerikanaca preuzeli ideju „dana zahvalnosti“. Samo što umesto žderanja i gledanja utakmica slušaju Tompsona i slave izgon Srba.

Čak je i Haška inkvizicija, ta fabrika nepravde zadužena za pisanje izvitoperene balkanske istorije, proglasila „Oluju“ za „udruženi zločinački poduhvat“. Zvanični Zagreb ovu „presuđenu činjenicu“ ili ignoriše ili osporava, a istovremeno besni kada bilo ko od Srba dovede u pitanje „presuđene činjenice“ o Vukovaru ili Srebrenici. Jer eto, ni sve „presuđene činjenice“ nisu iste.

Srbi za to vreme služe parastose, pišu memoare, optužuju jedni druge za izdaju, predaju i prodaju. Neki obećavaju osvetu, zaboravljajući da Srbi pevaju Bogu pravde. Priča se o nekakvoj normalizaciji odnosa u „regionu“, tako po ko zna koji put žrtvujući sopstvenost zarad zadovoljavanja stranih faktora i krvoločne „braće“ koja to nikad nisu bila.

U aprilu 2007, Glas Javnosti je objavio intervju sa dr. Svetozarom Livadom, autorom knjige o etničkom čišćenju u Hrvatskoj. Ne mogu danas da pronađem original – i pre nego što je požuteo, GJ je imao notorno loše organizovanu arhivu, a kada se sa .yu adresa prešlo na .rs, mnogo vrednih dokumenata je jednostavno nestalo. Ali imam odlomak koji sam tada preveo i objavio na engleskom. Bolje išta nego ništa.

Po rečima dr. Livade:

„Hrvatska je imala 1107 naseljenih mesta sa srpskom većinom, i sistematski sam poredio situaciju sa popisa 1991 sa popisom iz 2001. Iz ovoga sam ostanovio da je u većini gradova sa srpskom većinom infrastruktura u potpunosti razorena. Nisu samo proterani stanovnici, nego je uništena i njihova imovina […] Zabeležio sam uništenje kompletne infrastrukture: ambulanti, domova kulture, skladišta, električnih centrala, grobalja […] Etničkim čišćenjem u Hrvatskoj bili su obuhvaćeni i ljudi i imovina, pa čak i katastarske knjige.

Daljom statističkom analizom preko dvesta gradova u Hrvatskoj, ustanovio sam da je 124.000 Srba proterano iz mesta gde nije bilo borbi, i da je njihova imovina na isti način uništena. Nema sela gde neko nije ubijen ili je nestao.“

U tekstu se spominje da je na popisu 2001. u Hrvatskoj bilo 380.032 Srba manje nego 1991. Ta razlika je rezultat sistematske politike da se jedna etnoreligijska grupa uništi, što apsolutno odgovara Lemkinovoj definiciji genocida.

„Oluja“ je bila samo završni čin zločinačkog poduhvata započetog 10. aprila 1941, a osmišljenog daleko ranije. U oba navrata, ostvaren je uz podršku osvajačke sile sa strane – sile ovozemaljske, koja nije priznavala ničiji zakon do sopstvenog topuza. „Oluja“ je predstavljala pobedu zločina – ne samo Tuđmanove Pavelićevske ideje o etnički čistoj povijesnoj Hrvatskoj, već i imperijalne teze da masovno ubijanje i etničko čišćenje nisu zločin sami po sebi, već samo kada ih vrši (navodno ili zaista) neko drugi. Reč je o najgorem moralnom relativizmu, koji ćete naći svugde gde se osporava postojanje Boga i Njegove pravde.

Nije slučajno hrvatski propagandista Branimir Anzulović za navodnu genocidnost Srba (klasična zamena teza, je li) optužio navodni mit o „nebeskoj Srbiji“. Jer koliko se god kunu u Boga i Katoličku crkvu, Hrvati su podanici carstva zemaljskoga.

Ovde bih citirao Sveto Pismo:

I odvede ga đavo na visoku goru i pokaza mu sva carstva ovoga sveta, i slavu njihovu; I reče: „Sve ovo biće tvoje, samo ako se meni pokloniš.“
(Matej, 4:8-9)

Pametnima dosta.

Istorija je puna priča o faustovskim nagodbama koje donose privremenu korist, a dugotrajnu nesreću. Imperija je dve decenije harala svetom u nameri da sve narode primora na pokornost, pa joj to nije pošlo za rukom. Nije uspela čak ni Srbe da pokori, a najviše se trudila. Sad grca u dugovima i međusobnim razmiricama, a budućnost po svemu sudeći pripada onima koji ne sanjaju snove o planetarnoj hegemoniji.

Hrvatska je proterala Srbe, ali je zemlja na kojoj su oni živeli i danas jalova. Iako je bila i ostala veran saveznik Imperije, nije bila bombardovana ili pod sankcijama, niti pod samomrzačkim kvislinzima, Hrvatska je danas u ekonomskoj, socijalnoj i identitetskoj krizi, čak i više nego Srbija. I dok neki u Srbiji hvale hrvatsku politiku identiteta kao nešto što bi trebalo da se imitira (sa srpskim predznakom, dabome), ja lično sumnjam u to. Nema ničega zdravog u opsesivnoj patološkoj mržnji prema svemu što je srpsko. Pogotovo zato što su mnogi najvatreniji Hrvati u stvari poreklom Srbi kojima je „promenjen kod“, pa mrzeći Srbe u stvari mrze sebe. A iz sopstvenog iskustva znamo da je takva mržnja pravi švedski sto za Nečastivog.

Zato nema potrebe ni za kakvom osvetom. Ima, dabome, za pravdom i povratom otetog. Ali to se neće nikada postići očajavanjem i zavodljivim stranputicama pogodbi sa ovozemaljskom silom. Jer znamo kome bi to služilo i u koga bismo se time pretvorili.

Piše: Nebojša Malić

Izvor: Frontal