Нечастиви пир

У наjбољоj традициjи тисућљетне културе, прво су од Совjета украли идеjу о „домовинском рату“ (отечественная война), иако су тада били на супротноj страни, а онда су од Американаца преузели идеjу „дана захвалности“. Само што уместо ждерања и гледања утакмица слушаjу Томпсона и славе изгон Срба.

Чак jе и Хашка инквизициjа, та фабрика неправде задужена за писање извитоперене балканске историjе, прогласила „Олуjу“ за „удружени злочиначки подухват“. Званични Загреб ову „пресуђену чињеницу“ или игнорише или оспорава, а истовремено бесни када било ко од Срба доведе у питање „пресуђене чињенице“ о Вуковару или Сребреници. Јер ето, ни све „пресуђене чињенице“ нису исте.

Срби за то време служе парастосе, пишу мемоаре, оптужуjу jедни друге за издаjу, предаjу и продаjу. Неки обећаваjу освету, заборављаjући да Срби певаjу Богу правде. Прича се о некаквоj нормализациjи односа у „региону“, тако по ко зна коjи пут жртвуjући сопственост зарад задовољавања страних фактора и крволочне „браће“ коjа то никад нису била.

У априлу 2007, Глас Јавности jе обjавио интервjу са др. Светозаром Ливадом, аутором књиге о етничком чишћењу у Хрватскоj. Не могу данас да пронађем оригинал – и пре него што jе пожутео, ГЈ jе имао ноторно лоше организовану архиву, а када се са .yu адреса прешло на .rs, много вредних докумената jе jедноставно нестало. Али имам одломак коjи сам тада превео и обjавио на енглеском. Боље ишта него ништа.

По речима др. Ливаде:

„Хрватска jе имала 1107 насељених места са српском већином, и систематски сам поредио ситуациjу са пописа 1991 са пописом из 2001. Из овога сам остановио да jе у већини градова са српском већином инфраструктура у потпуности разорена. Нису само протерани становници, него jе уништена и њихова имовина […] Забележио сам уништење комплетне инфраструктуре: амбуланти, домова културе, складишта, електричних централа, гробаља […] Етничким чишћењем у Хрватскоj били су обухваћени и људи и имовина, па чак и катастарске књиге.

Даљом статистичком анализом преко двеста градова у Хрватскоj, установио сам да jе 124.000 Срба протерано из места где ниjе било борби, и да jе њихова имовина на исти начин уништена. Нема села где неко ниjе убиjен или jе нестао.“

У тексту се спомиње да jе на попису 2001. у Хрватскоj било 380.032 Срба мање него 1991. Та разлика jе резултат систематске политике да се jедна етнорелигиjска група уништи, што апсолутно одговара Лемкиновоj дефинициjи геноцида.

„Олуjа“ jе била само завршни чин злочиначког подухвата започетог 10. априла 1941, а осмишљеног далеко раниjе. У оба наврата, остварен jе уз подршку осваjачке силе са стране – силе овоземаљске, коjа ниjе признавала ничиjи закон до сопственог топуза. „Олуjа“ jе представљала победу злочина – не само Туђманове Павелићевске идеjе о етнички чистоj повиjесноj Хрватскоj, већ и империjалне тезе да масовно убиjање и етничко чишћење нису злочин сами по себи, већ само када их врши (наводно или заиста) неко други. Реч jе о наjгорем моралном релативизму, коjи ћете наћи свугде где се оспорава постоjање Бога и Његове правде.

Ниjе случаjно хрватски пропагандиста Бранимир Анзуловић за наводну геноцидност Срба (класична замена теза, jе ли) оптужио наводни мит о „небескоj Србиjи“. Јер колико се год куну у Бога и Католичку цркву, Хрвати су поданици царства земаљскога.

Овде бих цитирао Свето Писмо:

И одведе га ђаво на високу гору и показа му сва царства овогa света, и славу њихову; И рече: „Све ово биће твоjе, само ако се мени поклониш.“
(Матеj, 4:8-9)

Паметнима доста.

Историjа jе пуна прича о фаустовским нагодбама коjе доносе привремену корист, а дуготраjну несрећу. Империjа jе две децениjе харала светом у намери да све народе примора на покорност, па jоj то ниjе пошло за руком. Ниjе успела чак ни Србe да покори, а наjвише се трудила. Сад грца у дуговима и међусобним размирицама, а будућност по свему судећи припада онима коjи не сањаjу снове о планетарноj хегемониjи.

Хрватска jе протерала Србе, али jе земља на коjоj су они живели и данас jалова. Иако jе била и остала веран савезник Империjе, ниjе била бомбардована или под санкциjама, нити под самомрзачким квислинзима, Хрватска jе данас у економскоj, социjалноj и идентитетскоj кризи, чак и више него Србиjа. И док неки у Србиjи хвале хрватску политику идентитета као нешто што би требало да се имитира (са српским предзнаком, дабоме), jа лично сумњам у то. Нема ничега здравог у опсесивноj патолошкоj мржњи према свему што jе српско. Поготово зато што су многи наjватрениjи Хрвати у ствари пореклом Срби коjима jе „промењен код“, па мрзећи Србе у ствари мрзе себе. А из сопственог искуства знамо да jе таква мржња прави шведски сто за Нечастивог.

Зато нема потребе ни за каквом осветом. Има, дабоме, за правдом и повратом отетог. Али то се неће никада постићи очаjавањем и заводљивим странпутицама погодби са овоземаљском силом. Јер знамо коме би то служило и у кога бисмо се тиме претворили.

Пише: Небоjша Малић

Извор: Фронтал