NEBOJŠA MALIĆ: SRBI, „MARŠ NA DRINU“ I VELIČANJE MRAKA

Možda je to posledica dugogodišnjeg ispiranja mozga, ali čini mi se da je malo ko shvatio pune razmere proizvedenog skandala povodom izvođenja „Marša na Drinu“ u UN pre dve nedelje. Pa čak ni oni koji su ga proizveli uz pomoć medijskih saučesnika, jer je njima istorija počela od devedesetih.

Razlog što se priča o „genocidnoj srbonacionalističkoj pesmi“ tako lako primila u zapadnim medijima, međutim, mogao bi da ima vrlo malo veze sa događajima iz devedesetih, a mnogo više sa jednom fiks-idejom koja u poslednje vreme prožima akademske krugove na Zapadu: da su za Prvi svetski rat krivi Zli Sloveni.

Prema toj priči, da nisu zli ratoborni Srbi isprovocirali miroljubivu i nadasve kulturnu i civiliziranu Austro-Ugarsku i da se zli Rusi nisu potpuno bez razloga suprotstavili toj istoj Austro-Ugarskoj kada je sasvim opravdano krenula da neutrališe „remetilački faktor“ na Balkanu (ako ovo zvuči poznato, to je zato što jeste), do Velikog rata ne bi ni došlo a Belle Epoque bi još trajala.

PRANJE BIOGRAFIJE Ovakvih fantazija je bilo i ranije, ali su poslednjih godina opet postale pomodne, zahvaljujući Najlu Fergusonu i njegovim istomišljenicima. Ovakve „reinterpretacije“ istorije sve više osviću na stranicama zapadne štampe kako se primiče stogodišnjica rata.

Doduše, moglo bi se legitimno reći da zvanična istorija, napisana već u Versaju 1919 – prema kojoj su za sve krivi isključivo Nemci – nije poštena jer potpuno zanemaruje želju i volju Britanije i Francuske da krenu u rat. To je, dabome, i bila svrha „pobedničke istorije“. Primetićete da se Austro-Ugarska tu mnogo ne spominje, valjda zato što se dotad već raspala. Tek posle Drugog svetskog rata, kada su se pobednici i pobeđeni našli u zajedničkom frontu protiv Zlog Komunizma, postaju popularne teze poput one Barbare Takman da je rat bio maltene spontana, prirodna pojava, rezultat tajnih alijansi i pogrešnih procena. Niko nije kriv, je li – osim Zlih Slovena.

Pranje biografije preko leđa drugih nije nepoznat fenomen. Činili su to Nemci devedesetih, kada su satanizacijom Srba sebe oslobodili da Luftvafe opet može da bombarduje, a Bundesver da ratuje po svetu. Činili su to što habsburški što Hitlerovi saveznici iz oba svetska rata kroz kraljevu i Brozovu Jugoslaviju. Pošto su se sto godina kasnije svi učesnici Velikog rata – osim Rusa i Srba, je li – našli pod istom zastavom, onom Atlantske Imperije, sasvim je logično da grade zajedništvo i vade fleke preko arhetipskih Inih.

„SRPSKI TERORISTA“ Kada je pre dve godine preminuo poslednji habsburški princ, sahranjen je kao da je bio pravi austrougarski car, uz vojne parade, habsburške zastave i uniforme. Niko se nije našao reč da kaže o tome kako su Habsburzi katoličanstvom motivisanom patološkom mržnjom prema Srbima odveli zapadnoevropsku civilizaciju u propast.

Zato nimalo ne iznenađuje što britanski Bi-bi-si srednjoškolce uči da su u Balkanskim ratovima „Srbi osvajali tursku zemlju“ i da je „moćna Srbija pretila Austro-Ugarskoj“, dok Gavrila Principa naziva „srpskim teroristom“. Pa onda još postavlja pitanja koja s pravom mogu da se protumače kao da su Nemci, Austrijanci i Turci maltene počeli rat u legitimnoj samoodbrani od „velikosrpske agresije“.

Je li sad malo jasnije kako je novinar „Njujork Tajmsa“ pre dve nedelje mogao Cersku bitku daopiše kao„ozloglašenu“ (infamous)? U priči gde su za Prvi svetski rat krivi Srbi i Rusi, dok su Nemci, Turci, Austro-Ugarska, pa čak Britanija i Francuska maltene njihove nevine žrtve to ne samo da je moguće već je i logično.

I onda sa tako poremećenim i u punom smislu te reči izbezumljenim svetom Srbija – odnosno ono što od nje ostane kad se svi vampiri namire – treba da se „integriše“? Aman!

Kažu da je ser Edvard Grej, britanski ministar inostranih dela, u suton 3. avgusta 1914. rekao: „Svetla se gase širom Evrope. Za naših života neće se ponovo upaliti“. Skoro sto godina kasnije, jedino što se promenilo je da njegovi sunarodnici veličaju mrak

Izvor: NOVI STANDARD