Не зна народ куда иде

На путу у логор

По насипу уз Саву куљале су непрегледне масе жена, деце, сељака у босанскоj ношњи. Маса се полако мицала према логору и краj им се ниjе могао сагледати

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12.  новембра 2015. године.

Од непрекидних ужасних утисака, мрцварења и мучења, коjи су у вртоглавом темпу надирали у мозак, отказао jе наш апарат за примање. Наступило jе ново обољење: нарочито душевно стање, „ступуроза”.

Што смо ми сада?

У нас мањка нормални одраз збиље? Душевна кадаверизациjа! То jе и био циљ фашизма!

Још се наши побиjени другови ту пред нама грче и трзаjу…

Ми их тупо гледамо.

Разлаз! На посао! – дрекнуо jе фра Сотона пискутљивим гласом.

С тешким, набреклим ногама и отупjелим, бескрвним мозгом механички смо се окренули и као машинска полуга, коjу окреће пара у локомотиви, кренули с тог мjеста покоља у правцу „Људоловке”, у наше смрдљиве боксове, у мртвачке, ушљиве сандуке. Нешто нас беживотно, машински покреће, ми смо моторизирани мртваци, испуњени препарати неког фашистичког музеjа ужаса – без протокола!

Око 9 сати наjедном нека хистерична ужурбаност! Кроз уши нам као дуге неке игле прободоше крикови неандерталаца људождера.

Шта њушкаш, свињо!

Чусмо из непосредне близине кратке пуцње из парабелума.

У бараку! – залаjа кратко и оштро као ловачки пас, добро познати глас Маричића. Опет пуцњи.

Убиjаjу све одреда коjе нађу напољу, без риjечи! – дошапта нам Миле Козарче. Уђосмо у бараку, jош приjе њихова доласка.

Нешто се jе сличног увиjек периодички догађало у логору. Масовни покољ! Ми се ни тога не боjимо! Налазимо се у валовима неминовне струjе догађаjа. Већина ниjе радознала што ће се догодити. Легосмо на боксове и чекамо.

Малог Миле некуда нестало. Спопаде нас боjазан за њега. Чуjемо стално комешање, усташке поклике и пуцње по логору. Зашкрипаше врата, а Миле улети равно к нама. Шапће нам:

– Козарачка села, сва Краjина мало и велико, дjеца у нарамку, дjевоjке, жене с петеро дjеце, старци, ама ни краjа им се не види. Иду по насипу од Кошутарице и Млаке. Већ их скелом превозе! Ђаково! Познам их по одиjелу.

Тресемо се, будимо, долазимо к себи, из унутрашњости пали нас ватра, камена се тjелеса жаре.

Неки нас чудновати немир обузео. Не могу нас више ни револверима приковати за боксове! Излазимо и провируjемо кроз врата. Пред нама пуче страшна слика! Од Кошутарице се jе ваљала маса жена, дjеце, стараца по широком насипу, по 8-10 у реду.

Босна, читава Босна!

Нетко се обjесио за мене отрага. Чуjем иза себе разговоре и коментаре, с узбудљивим, испрекиданим jецаjима!

Све што год су нашли живо, покупили су из Босне! Ту престаjе све! Зар толики народ у Градину! Ужас!

Усиjана оштрица боде безосjетну душу!

Избечих очи. Ватра ми проjури кроз тиjело, кроз мозак. Нешто ме поче гушити, нешто ме jе смотало, нека ми jе невидљива рука стегла грло. Замрачи ми се пред очима. Затетурах!

И остали скамењени кипови оживjеше. Као да се мртваци мичу. Лице им jе мртвачко, биjелосиво! И jа тако изгледам! Узнемирени су!

По насипу уз Саву куљале су големе, непрегледне масе жена, дjеце, сељака у босанскоj ношњи. Маса се мицала полако према логору и краj им се ниjе могао догледати!

Одjекнуше пуцњеви иза „Људоловке”. Ни то нас више не узнемируjе! Нек нас побиjу, звиjери, ово се не може више преживљавати!

– Јесте ли полудjели?! – улети Брнчић и енергично нас угура у бараку. -Убиjаjу около гдjе год кога нађу око прозора. Нешто морамо и ми учинити, а не да се дамо убити као наши тамо! Они не знаjу што их чека, а ви све знате, па овако? – Уђосмо у бараку и одмах на боксове!

Скуписмо се око „нашег” бокса. Шутимо. Чекамо оне коjе неописиво мрзимо.

Уђоше Врличак, Жиле и Маричић с jош неколико кољача. Прођоше кроз бараку шутећи, с револверима у рукама, гледаjући сваког у очи.

Сваког коjи изиђе из бараке или гледа кроз прозор, приjавити! Јесте ли чули?! А ако га не приjавите, циjела ће барака у III-Ц! – Знадемо; имаjу ту међу нама своjе жбире. Не боjимо их се. Они се нас више плаше jер их можемо сваке ноћи удавити.

Изиђоше.

Јоj, не зна народ камо иде! Слиjеп срља у глибаву градинску пропаст!

Како да им jавимо? Требало би их побунити!

Побунити! – откине нам се спонтано готово свима с уста. Нешто нас усправи, очи нам сиjевнуше, стиснусмо чељусти!

Али наше су жеље у пуноj супротности с нашим силама! То jе био само часовити наступ бунтовне екстазе. Погледасмо поворку, а пред очима нам се пруже гигантске размjере нечувена злочина. Бол и ужас поновно су парализирали сваку нашу помисао и покрет.

Заприjетили су нам да ће нас побити ако погледамо! Фукаре! Нема те казне ни ужаса, коjи би нас данас могао застрашити. Они не знаjу за jасну, неописиву мржњу, jачу од сваког живота. Нервозно гледамо кроз прозор. Издаjица Похорило и његови гледаjу нас испод ока не смиjу!

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Извор: Политика, понедjељак 07. септембар 2015., стр. 22

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.