fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Не вјеруј Латинима, ни кад дарове носе

Деветог jануара на празник Светог првoмученика и архиђакона Стефана, Република Српска jе напунила своj 22. рођендан, закорачивши тако у трећу децениjу свог постоjања.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/krvavi-darovi.jpg

 

 

Настала у вртлогу грађанског рата у бившоj СФРЈ тj. СР БиХ, на териториjи од 25 000 км2 на коjоj живи 1 440 000 становника, Република Српска и данас после више од две децениjе постоjи, живи и тавори. Она jе продукт истинске жеље српског народа са леве обале реке Дрине да створи своjу државу, коjа би му помогла да се сачува од покушаjа биолошког истребљења. Поред вишевековног положаjа између чекића и наковња тj. Беча и Истамбула, српски народ jе на краjу 20. века успео да створи своjу државу-ентитет коjу jе скупо платио своjом али и туђом крвљу.

Ко што се деца рађаjу у крви и плачу, тако се рађаjу и државе. Но, за разлику од детета, државе се рађаjу и у своjоj али и у туђоj крви, коjа jе неретко и невина. Што више, невиниjе туђе крви то већа несрећа!? Јер с правом су од давнина мудри људи подсећали да се држава не прави на невиноj крви, jер таква држава ниjе светиња већ проклетиња.

Као и све грађанске ратове, (а они су наjопасниjи и наjокрутниjи) и рат у некадашњоj СР БиХ праћен jе многим парадоксима. Управо ти парадокси и контрадикторности су све већи и несхватљивиjи у оним срединама коjе прате сукоби људи тj. народа истог етничког и jезичног корена. Но степен тих парадокса додатно jе поjачан верском нетолеранциjом и мржњом. Ако би се грађански и верски рат у БиХ под краj прошлог века могао да дефинише логичном формулом онда би она гласила – Неприjатељ мога неприjатеља jе моj приjатељ. Та (не)логична формула зачараног триангла, прожета верском мржњом кроз векове се због своjе учесталости и бруталности спустила до саме сржи све три етничке заjеднице. Због своjе верске, етничке и jезичке различитости три заjеднице у БиХ су кроз векове у честим међусобним сукобима и ратовима немало пролили jедни другима реке крви (Сава, Дрина, Босна, Врбас, Сана, Уна, Неретва).

Е управо, о том БиХ духу парадоксалности коjи влада у зачараном трианглу српско-бошњачко-хрватских односа, са нагласком на српско-хрватска (не)разумевања требало би нешто више рећи.

Током траjања грађанског рата од 1991. до 1995. године на простору Хрватске и БиХ српско-хрватско политички односи су имали врло чудну и на тренутке неразумну везу. Током читаве 1991. године док су се водили оружани сукоби између Срба Краjишника у Хрватскоj и jединица МУП-а Хрватске и Збора народне гарде, председници Хрватске и Србиjе, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић су се више пута срели и према сведочењу њихових наjближих сарадника неброjено пута чули телефоном. О овом односу међусобног уважавања па чак и дивљења двоjице председника зараћених страна постоjи читава архива у Хашком трибуналу. На том фону Милошевићевих и Туђманових добрих односа, разумевање и уважавање jе било и код водећих Срба и Хрвата у БиХ, тачниjе лидера СДС-а Радован Караџића и лидера ХДЗ-а БиХ Мате Бобана.

Након потписивања Венсовог плана 3. jануара 1992. године, односно споразума о прекиду ратних сукоба између Срба и Хрвата у Хрватскоj, примирjе су контролисале међународне снага УН-а (УНПРОФОР), готово пуне три године (сем три напада ХВ – Миљевачки плато, Масленица и Медачки џеп) ратних сукоба између зараћених страна до 1995. године готово да и ниjе било. Таj своjеврсни привидни мир нарушиће 1995. године хрватске воjно полициjске операциjе „Бљесак“ (1. маj) и „Олуjа“ (4. август).

Наиме, након прихваћања и потписивања Венсовог плана и постизања привидног мира у Хрватскоj, ватра рата jе пребачена у БиХ где се у наставку водила жестока и окрутна борба „свако са сваким“, с тим да jедно Срби нису отворено ратовали међусобно (мада jе таква опасност у последњи час избегнута током афере „Септембар-93“)

Биланс српско-хрватских ратних сукоба у БиХ (1992-1995) био jе да су Срби протерани из Мостара (30 000) и других општина Западне Херцеговине а да су Хрвати након пробиjања Коридора 1992. године напустили Посавину. Ове сукобе су поред прогона цивилног становништва пратили и многоброjни логори. Но након тог суровог премештања становништва jедне и друге стране, завладало jе своjеврсно примирjе између Републике Српске тj. ВРС с jедне стране и Херцег Босне тj. ХВО са друге стране, коjи ће траjати све до воjних операциjа коjе су непосредно биле у функциjи извођења „Олуjе“.

Треба рећи и то да су формално зараћене стране у неколико наврата помагале jедни другима након великих офанзива коjе су против њих покретале снаге АБиХ. Тако jе било на Влашићу када су Хрвати из Средње Босне нашли уточиште на српскоj териториjи, или када jе хрватска страна помогла Србима из Високог коjи су нашли на њиховоj териториjи након офанзиве jединица АБиХ.

Али и поред тих своjеврсних (не)разумевања у воjно политичким српско-хрватским односима, треба рећи да су Хрвати током тог времена привидног примирjа са Србима играли дволичну перфидну латинску игру, коjа се заснивала на формули – са Србима у кохабитациjи до погодног тренутка, а онда муњевитом брзином у датоj прилици нож у леђа. Наиме на основу полувековног исткустава закрвљеног етничког БиХ-а триангла, (1941-1945; 1991-1995) евидентно jе да су хрватски политички представници, коjи су увек били под контролом Римокатоличке цркве, показали да подjеднако готово патолошки мрзе и Србе Хришћанине и Бошњаке Муслимане. Но ако би се требало сумирати учинак те хрватске патолошке мржње према своjим суседима, jасно jе закључити да jе таj степен већи према Србима. Да jе то тако сведоче Јасеновац, „Бљесак“, „Олуjа“, „Маестрал“, „Јужни потез“ jер само у два периода од по четири године у размаку од 50 година, са простора под коjим су Хрвати били надмоћниjи убиjено jе протерано близу 1 000 000 Срба. Треба и то рећи и нагласити да оваj геноцид не би био спроведен да ниjе било политичке, воjне и финансиjске подршке Запада предвођеног Немачком и Ватиканом. Али, треба и то знати, да jе у овом хрватском проjекту тзв. србоцида, активно учествовала и већина Муслиманско-бошњачке елите, и поред тога да су знали да их у овоj ђаволскоj работи, Хрвати чак више мрзе и презиру од Срба.

Ако би анализирали тренутно постоjеће српско-хрватске политичке односе у БиХ, може се видети да jе на сцени поново присутна српска-хрватска политичка кохабитациjа али овог пута предвођена лидерима СНСД- Милорадом Додиком и председником ХДЗ БиХ Драганом Човићем. Једном приликом у разговору са jедном контраверзним Бошњаком коjи се већ низ година отворено залаже за формирање политичке бошњачко-српске кохабитациjе, рекао ми jе „зар ви Срби не можете да сватите jедну ствар, да jе потписивањем Деjтонског споразума БиХ подељена између Бошњака и Срба’“ израживши при том jош веће чуђење зашто jе толика потреба и жеља Срба да се дистанцираjу од Сараjева и приближе Мостару и Загребу и поред чињенице да су Хрвати у два наврата готово милион Срба или протерали или убили. Нагласивши и то да у тако кратком периоду то нису успели чак ни Турци.

Намеће се суштинско питање зашто jе постоjећем председнику – суверену РС Милораду Додику потребно толико jавно дистанцирање од Сараjева? Шта се криjе испод тог неброjено пута изреченог става да jе за њега Сараjево што и Техеран, било би корисно равнотеже ради да каже шта jе онда за њега Загреб. Сигурно да аутору ових редова не пада на памет да сугерише председнику РС да курс државне политике усмери према Бошњацима тj. Сараjеву. Јер jе та мисиjа готово па немогућа jер се на основу његовог сазнања већина Срба у РС слаже да jе бирати између два зла тj. Загреба и Сараjева, Загреб мање зло? Но, на jош jедно по ко зна коjи пут постављено питање – како jе то могући избор након Јасеновца, „Бљеска“ и „Олуjе“, апсурдност овог одговора jе jош већа, када се зна да jе готово 90% Срба протераних из Хрватске за опциjу да jе Загреб мање зло.

Зашто jе то тако??? Сигурно да на ово проклето тешко и неодгонетно питање одговор треба затражити од конзилиjума етнопсихолога, антрополога, политиколога, теолога, психиjатара….???Једном приликом сам био у прилици да разговарам са jедним шумаром и ловочуваром у jедном селу Старе Херцеговине (коjе се налази на десноj обали реке Дрине), и том приликом ми jе испричао jедан феномен у животињском свету. Наиме, када се коjим случаjем деси да вук накоље овцу тj. да jе не усмрти, и вук се да у бекство неким чудом та овца почне да трчи за своjим крвником. Касниjе сам сазнао да jе оваj феномен присутан и у људскоj психологиjи познат као Стокхолмски синдром.

Да ли jе могуће лечити Србе, од последица турског, комунистичког, усташког и Стокхолмског синдрома коjи попут малигног карцинома разараjу његову суштину? Сигурно да свакоj болести личноj али и колективноj има лека? Јер ако лека има од смрти, како учи хришћанство (а данас се 90% Срба изjашњава да су хришћани), онда сигурно има лека и од ове опаке болести. На питање коjи jе то лек, за почетак можда треба прихватити диjагнозу коjу jе изрекао песник Матиjа Бећковић – „Данашњи Срби су остатак закланог народа“, као и то да ће „ Јосип Броз у Србима умирати онолико година колико jе живео“, ако jе ова констатациjа тачна аналогно томе онда ће Турци у Србима умирати бар jош 250 година.

До тада, остатку „закланог народа“ остаjе да се држи поуке, ловћенског таjновидца и цетињског пустињака – Петра Другог Петровића Његоша – „Жена лаже све плачући, Латин лаже смеjући се, нико тако ко Турчин не лаже!“

 

Пише Синиша Синадиновић

 

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: