Репортери „Новости“ у посети највећој српској општини у Федерацији БиХ. У граду има 7.000 Срба, али им Хрвати и даље не дозвољавају да раде
Дрвар, град који је у бившој Југославији носио предзнак Титов и био понос целе државе, јер Немци ни поред великог десанта нису успели да се домогну „највећег сина наших народа и народности“, данас је – град рушевина.
Тешко је страдао у рату, а није се опоравио ни након две деценије у миру. Постао је град у којем људи живе од данас до сутра. Место где је време стало 1991. године. Заборављена су и Титова пећина и највећи гигант дрвне индустрије СФРЈ „Грмеч“, дрења се спомиње само за „Дане дрење“…
Пре рата у Дрвару је живело око 18.000 Срба, а према попису из 2016. године има их 7.000, уз неколико стотина Хрвата и Бошњака. Дрвар је општина са највише Срба у Федерацији БиХ. Али живот Срба повратника свео се на пуко преживљавање. Будућност је црна, а из године у годину, све је тежи ионако тмуран живот у Дрвару, започињу причу за „Новости“ радници, пензионери и политичари који живе и раде у овом граду.
– Погледајте само око себе. Чак 30 рушевина из рата још увек се налази у центру Дрвара. Све што је уништено у рату ни након две деценије није обновљено. Зграда Дома здравља, болница, Железничка станица, зграда Црвеног крста где је основан Црвени крст СФРЈ… сада су ругло Дрвара. И „Грмеч“ је сада велика рушевина – каже за „Новости“ Миле Марчета, српски делегат у Дому народа Парламента ФБиХ и човек који се међу првима вратио у овај град кад је рат завршен.
Већ две деценије Марчета се бори за повратак Срба. Како каже, све што у Дрвару Хрвати нису уништили током рата, сада уништавају у миру и то отворено без икаквог прикривања.
– Дрвар је највећа српска општина у Федерацији БиХ и налази се у Ливањском кантону којим владају Хрвати. Секу нам шуму како хоће и возе у Херцеговину. Доводе радну снагу из Ливна, Томиславграда и Книна само да се Србин не би запослио у Дрвару. На сцени је етничко чишћење Срба у Дрвару после рата од стране Хрвата и будућност нам је црна ако се ово настави – прича Марчета и каже да има спаса само ако се Срби уједине и добију подршку Републике Српске и Србије.
Да је тако потврђује и Рајко Срдић, који се 2003. године вратио у свој Дрвар.
– Живим у Дрвару са супругом и двоје деце, за коју овде не видим никакву будућност. У граду постоји јака спрега српских и хрватских политичара и само они имају корист од живота овде. Они деле послове и новац, а народу ни мрвице не дају. Народ живи као највећа сиротиња, а чак 80 одсто људи не ради. Ако се нађе неки посао, будеш срећан са пар стотина марака плате. Ево, ја живим у згради која је оштећена у рату и до дана данашњег није поправљена – прича Срдић.
Дрварчанин Ђуро Пећанац (66) познат је у целом региону по својој ракији „дрењи“. За живот у Дрвару каже да је тежак и да Општина нема осећај чак ни да заштити дрењину и од тога направи бренд од којег би живели сви у граду.
– Нема подстицаја ни плана у ком смеру да се развијамо. Препуштени смо сами себи. О дрењини се прича само кад дођу „Дани дрење“. И тада Општина гледа само како да наплати штанд произвођачима, а где год одемо на сајам, штанд нам је плаћен, док у свом Дрвару морамо сами да га платимо – каже Ђуро.
Ништа боље не живе ни пензионери.
Чедо Роквић, пензионер, вратио се после рата и каже да је 13 година био на бироу:
– Живим од данас до сутра, од мршаве пензије. С друге стране, Хрвати се држе заједно, добијају помоћ и из Хрватске, а нас Србе су заборавили сви.
ДРАГОЦЕНА ПОМОЋ ИЗ СРБИЈЕ
Никица Боснић, председник скупштине Дрвара, каже да је највећи проблем право на рад Срба у Дрвару.
– Одлазе нам млади људи. Обесправљеност и борба за равноправност су на сваком кораку. Немамо слободу, право на језик, на живот, на рад. Овде је на делу мајоризација Срба коју врше Хрвати. Позитиван пример у последњих неколико година је помоћ из Србије за Дрвар коју је упутио председник Србије Александар Вучић. То много значи народу, а поготово да нас се Србија сетила – каже Никица.
Аутор: Срђан Мишљеновић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести: