NATO raketama preorali grobove mojih najmilijih

Duško Maksimović, bivši prosvetni inspektor iz Prištine, o teškim danima 1999. godine: Pozlilo mi je kada sam video razbacane kosti moje žene i oca. Selio sam se više puta, ali sa mog Kosova nikad nisam otišao

Da sam ih svaki dan svog života sahranjivao, lakše bi mi bilo nego što sam morao da kupim kosti mrtve žene Sunčice, pokojnog oca, i drugih Srba čiji su grob u Prištini, 27. aprila iza ponoći, pogodile NATO bombe. Krater na mestu gde je ležala supruga bio je dubok osam, a velik preko 13 metara. Sanduci i posmrtni ostaci, razbacani na sve strane, a meni je, kada sam video prizor iz pakla, pozlilo i odveli su me kući.

Sutra sam došao sa drugovima, Rankom Kostićem, Draganom Grujićem, Sašom Mulićem, Veljkom Odalovićem i gradonačelnikom Prištine Dušanom Simićem. Prikupljali smo što smo našli. Sa ljudima iz komunalne službe pod bombama smo sanirali grob – kako se moglo. Pomešane kosti najmilijih i dalje su u velikoj grobnici u napuštenom gradu!

Ovako, za „Novosti“, u potresnoj ispovesti govori Duško Maksimović, nekadašnji prosvetni inspektor iz Prištine, koji se u Nišu, prošle nedelje, sastao sa ljudima koji su sahranjivali njegove najmilije. Iz Londona je došao i prota Radmilo Stokić, sveštenik koji je održao službu na „drugoj“ sahrani. On se 1999. zatekao u Prištini u poseti sinu dobrovoljcu, koji je u Treću armiju stupio iz Vašingtona.

Duško sada živi u Gračanici. Ćerka Simonida, tada devojčica koja je sa 11 napisala pismo svojoj vojsci i mrtvoj majci, farmaceut je u Norveškoj. General Starčević i pukovnik Filipović su u penziji. Susret posle dve decenije, svima je nakvasio lica.

– Simonida i Milan su bili u Nišu kada se sve dogodilo i javio sam joj telefonom. Nisam znao da će kćer pisati i da će napisano pokazati drugarici čiji je tata oficir. Kada sam video u listu „Vojska“ šta je napisala nisam izdržao, otišao sam u suzama po decu i doveo ih u Prištinu. Shvatio sam da od bombi i sudbine nema bežanja – seća se Duško.

Maksimović se ne žali na svoj krst. Često u razgovor ubacuje reč – sudbina.

– Moja pokojna Sunčica je bila, barem meni, najlepša žena na Kosmetu. Do 1995, kada je umrla, nauživali smo se u lepom braku. Kada sam dečici u automobilu saopštavao da im je majka umrla u 33. rekao sam im: Ja sam vam sad i majka i otac i izvešću vas na put da budete ljudi – seća se prvog životnog udarca prosvetni inspektor.

Decu je, priča dalje, sredinom juna 1999. morao da preseli u Niš, a on je ostao da organizuje srpske škole. Živeo je na Sunčanom bregu, a njegova majka u kući u Partizanskoj 9. Noću je dolazio krišom i starici donosio hranu, a kada je zatekao mati kako plače pored ubijenog kućnog šarplaninca, morao je i nju da sklanja. Šiptarske ubice su došle usred dana i sručile dva šaržera u životinju na vratima doma Maksimovića.

– Javio sam sinu šta se desilo sa Kanom, a on je doživeo takav šok da su ga odveli u bolnicu. Srećom, oporavio se – dodaje naš sagovornik.

Potom je Maksimović budzašto prodao kuću i otišao da ponovo zida dom u Lapljem Selu. Kada je kuća na dva sprata bila gotova, pre desetak godina, komšije su svoje počele da prodaju, a on se našao pored dve albanske fabrike. Prodao je i drugi dom i sada je u Gračanici, tamo gde je i čuvena freska Simonide, kako se zove i njegova ćerka.

– Simonida je završila farmaciju i sada je direktor velike apoteke u Norveškoj. Ima 31 godinu. Sin je sa mnom, držimo se opkoljeni na centralnom Kosovu. Ima nas više od 20.000 i naša država je Srbija – odlučno kaže Duško.

PISMO-ZAVET SVOJOJ VOJSCI

Te 1999. strašne vesti sa Kosmeta su preticale jedna drugu. Ipak, slika devojčice Simonide Maksimović na grobu majke koja čita pismo-zavet svojoj vojsci (na slici) i moli je da nas čuva, ostalo je upamćeno. Našlo je mesto u i udžbeniku Retorike za vojne škole:

– Dragi oficiri i vojnici, ja ne plačem od straha… Plačem od tuge za mojom mamom i mojim dedom. Oni zli ljudi iz aviona su ih mrtve ubili. Sada plačem mnogo više nego kad mi je mama umrla. Sada ne znam gde su moja majka i moj deda. Na groblju ih nema. Tamo je samo ogromna rupa. Baka kaže da je moja mama na nebu. Bojim se da je tamo ne nađu oni zli ljudi u avionima i ponovo ubiju. Zato vam pišem ovo pismo. Ne dajte da mi ponovo ubiju mrtvu mamu. Oterajte ih sa mog neba iznad Prištine. Tamo je moja mama. A ja ću da odnesem cveće u onu ogromnu rupu na groblju. Ona će sa neba videti. Sve vas mnogo volim…

RUSKA PESNIKINjA

– Saznao sam da su reči mog deteta iz maja 1999. prevedene na devet svetskih jezika pa čak i na japanski. Mnogo je Simonida posle dobijala pisama. Ipak, pesma ruske pesnikinje Ivane Stanislavske kao odgovor na njen jauk, naročito mi se urezala. Voleo bih da mi se javi ako ovo do nje i Rusije dođe – govori Duško i prenosi nam stihove:

Simonidin plač

Pokidajmo uzdarje vekova u trenu zloslutom!

Plakala Simonida mala-nad humkom majke,

rado bi zaspala

Svu dečiju tugu u zeni suznoj sklonila,

čedno predala dosuđenom.

Buketić cveća uzbrala, majčicu

svu obasula laticama mirisnim.

Crne se orlušine sručiše i majčin

grob obrušiše za tili čas!

Kome će u susret odsad poći

Simonidine nevine oči?

Svetilište u prah crni sažežoše,

ukradoše prkosni dečiji san…

Autor: DRAGAN VUJIČIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI