Nataša Jovanović: Srbija u crnom

Rat je završen. Golgota traje. Srbija posle NATO bombardovanja ima duplo više dece obolele od raka nego druge evropske zemlje

Herojska borba za život obolelih od raka počela je tek posle rata. Ta golgota u miru traje i danas. Rezultati svetskih istraživanja pokazuju da je Srbija na drugom mestu po umiranju od raka i na 18. mestu po učestalosti nastanka malignih bolesti. Najporazniji je ipak broj najmlađih stanovnika Srbije koji se suočavaju sa strašnom bolešću a da o složenom i kompleksnom udesu nacije koji je svemu prethodio ne znaju gotovo ništa. Na njih, njihove velike drame koje se odvijaju daleko od očiju javnosti, podseti nas svake godine obeležavanje Dana dece obolele od raka. U znak podrške onima koji se bore, i u znak sećanja na one koji nisu sa nama i ove godine, 15. februara su pušteni zlatni baloni u obliku srca, ali i ponovo otvoreno pitanje: zašto Srbija nema dečji kancer registar i šta nas sprečava da ga konačno uspostavimo?

OTROV KOJI JE DELOVAO NA DECU

Komisija za utvrđivanje veze između NATO bombardovanja i povećanja broja obolelih od karcinoma koju je formirala Vlada Srbije nije još uvek izašla sa rezultatima istraživanja, ali oni preliminarni iz naučnome-dicinske studije o učestalosti malignih oboljenja kod dece od jedne do 18 godina pokazuju porast učestalosti tih bolesti, naročito malignih bolesti krvi kod dece od pete do devete godine. Predsednik skupštinske Komisije za istraživanje posledica NATO bombardovanja Srbije Darko Laketić nedavno je u jednom intervju rekao da se može konstatovati da je „neki otrov delovao na tu decu, a budući da je u bombardovanju 1999. godine toliko otrova oslobođeno u životnu sredinu, lako je pretpostaviti šta je to”.

Radi se o genocidu, sui generis, ne ostavlja mesta sumnji prof. dr Slobodan Čikarić, onkolog i jedan od retkih domaćih autoriteta koji je u vreme zavetnog ćutanja glasno progovorio o fenomenu koji je Srbiju svrstao u sam evropski vrh smrtnosti od tumora. Pre dve godine on je na stranicama našeg lista upozorio da rezultati obolevanja od kancera u Srbiji potvrđuju naučne činjenice o opasnom po život dejstvu uranijuma 238, pa tvrdnje NATO štaba jesu ismevanje nauci i priznatim svetskim stručnjacima.

„Od 2001. broj obolelih raste sve većom progresijom, tačno onako kako je nauka predvidela. U ovoj oblasti se sve zna i sve je egzaktno utvrđeno, nema improvizacija.”

Istraživanja koje je radio tim dr Čikarića pokazuju da je tokom prve decenije 20. veka, 2001/2010, u Srbiji novoregistrovanih malignih tumora bilo 330.000, a umrlih od malignih tumora 180 hiljada. U drugoj polovini decenije ovaj broj se znatno povećao. Ovaj „višak” tim doktora pripisao je „Milosrdnom anđelu”.

„Ako pođemo od tvrdnje nekih stručnjaka da su alfa i gama zraci U-238 uticali na novoobolele i umrle od malignih tumora u prvoj deceniji 21. veka u Srbiji za oko 10 odsto, onda se žrtve ’Milosrdnog anđela’ penju na 33 hiljade novoregistrovanih malignih tumora i 18 hiljada umrlih od malignih tumora.”

Samo od leukemije smrtnost je od 2002. povećana za čak 139 odsto. Broj obolelih od karcinoma kod nas svake godine raste za dva odsto, a u svetu za 0,6 procenata.

Zbog broja obolelih od malignih oboljenja mnogi su Kosovo poredili s Hirošimom. No kako je 2003. proces praćenja zdravstvenog stanja pripadnika vojske i policije Srbije obustavljen, a nisu planski i organizovano praćeni ni problemi zdravstvenog stanja stanovništva u pojedinim rejonima na teritoriji Srbije, nikada nije urađen registar koji bi bio dokaz između uzroka i posledica. Trebalo je da italijanske komisije presude protiv odgovornih u vojnom vrhu, a formalno je prepoznato i priznato da je od osiromašenog uranijuma stradalo više od 400 ljudi koji su bili u mirovnim misijama, pa da ova tema u svetskim glasilima zauzme zasluženo mesto.

NA ŠALTERU VELIKIH SILA

Narod koji je zbog svoje „neposlušnosti” postao predmet odmazde civilizovanog Zapada još uvek na šalteru velikih sila nije evidentiran kao žrtva, iako svake godine od karcinoma koji se dovodi u vezu sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom oboli 36.000, a bitku za život izgubi 20.000 ljudi.

„Politička upotreba bez naučno dokazane veze”, osvrnuo se prošle godine na ove cifre ambasador SAD Kajl Skot, ili još hladnije, informativno, državni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Mihael Rot: „Vlada u Berlinu nema sopstvenih saznanja o mogućoj vezi između municije korišćene tokom intervencije NATO i slučajeva obolevanja od raka”. Obojica na tragu Karle del Ponte, kojoj je lažni izveštaj SZO o neškodljivosti OU, objavljen 2001, poslužio da zaključi da NATO i SAD, bombardujući 1995. Bosnu i Hercegovinu i 1999. SR Jugoslaviju, nisu povredili Ženevsku konvenciju. Zanimljivo, godinu dana ranije devet američkih kongresmena, koji podržavaju prava veterana žrtava upotrebe OU u Zalivskom ratu, uputilo je pismo predsedniku SAD u kome izražavaju zabrinutost zbog informacija da je njihova vlada blokirala istraživanje eksperata Svetske zdravstvene organizacije o efektima OU na zdravlje čoveka. Ovo pismo nije bilo predmet razmatranja, kao ni upozorenje britanskog fizičara Kita Baverstoka da je iz jednog izveštaja Ujedinjenih nacija izbačen podatak da je oružje sa OU, korišćeno na prostorima bivše SR Jugoslavije 1999, opasno po zdravlje i kancerogeno. Imajući u vidu činjenicu da je NATO koristio municiju sa osiromašenim uranom pri ranijim dejstvima u Zalivskom ratu tokom 1991, i u Bosni i Hercegovini 1995, nadležni organi Savezne Republike Jugoslavije su, još pre bombardovanja, upozoravali međunarodnu javnost da postoji opasnost da ona bude korišćena i na prostoru SR Jugoslavije. Nažalost, kako je u jednom razgovoru za „Pečat” objasnio primarijus dr Radomir Kovačević, toksikolog, dugogodišnji načelnik Centra za radiološku zaštitu u Institutu za medicinu rada i radiološku zaštitu, reakcije i odgovora „međunarodne javnosti” nije bilo. „Sasvim je moguće pretpostaviti sa kakvim posledicama će, nakon bombardovanja SRJ municijom obogaćenom OU, morati da živi 60 narednih generacija. Dovoljno je poznavati samo, davno postavljena, Mendelova pravila, i predvideti a i očekivati veoma ozbiljne i teške genetičke anomalije na potomstvu i posle 1800 godina, jer je reproduktivni vek po generaciji 30 godina, pa puta 60 i dobija se upravo taj broj.”

ZATIRANjE ŽIVOTA

Slična upozorenja javno je jedan među prvima uputio dr Dušan Stanojević, koji je u razgovoru za naš list još 2010. godine odlučio da, u ime svog dvomesečnog unuka i svih novorođenčadi u Srbiji, iznese u javnost dugo skrivani činjenicu da je srpski narod na Kosmetu ušao u pravu epidemiju karcinoma. On se, podsetimo, kao predsednik ginekološke sekcije obreo, sa još 50 kolega iz Beograda, na sastanku u Kosovskoj Mitrovici, u Zvečanu.

„I kako, već po običaju, ljudima u čijim gradovima se održavaju ovakvi skupovi prepuštamo da iznesu probleme koje ih muče, opet u svetlu najmodernijih tendencija nauke, čuo sam frapantne podatke o posledicama delovanja osiromašenog uranijuma. Lekari sa Kosova, uglavnom Srbi, odabrali su temu ’Prisustvo radioaktivnog uranijuma na Kosovu’.”

Ideja i cilj ovih lekara je bio da ispituju, pošto su svi ginekolozi, prisustvo uranijuma u plodovoj vodi i u pupčanoj krvi. Oni su za te potrebe angažovali jednu genetsku laboratoriju iz Subotice i tako otkrili, u pojedinim slučajevima, prisustvo radioaktivnog osiromašenog uranijuma u plodovoj vodi i u krvi pupčanika.

„Tom sastanku prisustvovala je doktorka genetičarka, koja me je pitala kakvog to ima uticaja na plod, kakve su posledice prisustva osiromašenog uranijuma u samom plodu i plodovoj vodi. Nisam znao šta da odgovorim. Jedino u šta sam siguran jeste da posledice mogu biti stravične, ali njihove razmere, mislim, niko živi ne može da predvidi”, izjavio je dr Dušan Stanojević.

Prilikom bombardovanja zagađeni su i zemljište, voda i vazduh. Otuda su valjda vojnicima NATO-a koji su se našli u mirovnoj misiji u Republici Srpskoj posle Dejtonskog sporazuma i na Kosmetu posle Kumanovskog sporazuma, date instrukcije da ništa sa tla ne dodiruju golim rukama, da ne piju vodu sa terena, niti da uzimaju hranu od lokalnog stanovništva. Osiromašeni uranijum uveliko je u lancu ishrane, no specifičan radiološko-nuklearni rat i pokušaj zatiranja života na ovim prostorima nije još uvek dao svoje konačne rezultate. Danas Srbija ima duplo više dece obolele od raka nego druge evropske zemlje, otkrila je neurohirurg prof. dr Danica Grujičić. Prema njenim rečima, nakon 1999. u Srbiji 335 dece na milion stanovnika dobije neki oblik karcinoma, dok je taj broj u drugim evropskim zemljama 165.

Da li je ovo trenutak kada bi trebalo da zatražimo da oni koji su nam „15 tona OU ostavili na čuvanje”, a čija će kontaminacija trajati 4,5 milijarde godina, isti vrate tamo odakle su ga doneli? Da li je to jedini način da kažemo da ne pristajemo na dobrovoljnu smrt?

Autor: NATAŠA JOVANOVIĆ

Izvor: PEČAT