Наташа Јовановић: Србија у црном

Рат је завршен. Голгота траје. Србија после НАТО бомбардовања има дупло више деце оболеле од рака него друге европске земље

Херојска борба за живот оболелих од рака почела је тек после рата. Та голгота у миру траје и данас. Резултати светских истраживања показују да је Србија на другом месту по умирању од рака и на 18. месту по учесталости настанка малигних болести. Најпоразнији је ипак број најмлађих становника Србије који се суочавају са страшном болешћу а да о сложеном и комплексном удесу нације који је свему претходио не знају готово ништа. На њих, њихове велике драме које се одвијају далеко од очију јавности, подсети нас сваке године обележавање Дана деце оболеле од рака. У знак подршке онима који се боре, и у знак сећања на оне који нису са нама и ове године, 15. фебруара су пуштени златни балони у облику срца, али и поново отворено питање: зашто Србија нема дечји канцер регистар и шта нас спречава да га коначно успоставимо?

ОТРОВ КОЈИ ЈЕ ДЕЛОВАО НА ДЕЦУ

Комисија за утврђивање везе између НАТО бомбардовања и повећања броја оболелих од карцинома коју је формирала Влада Србије није још увек изашла са резултатима истраживања, али они прелиминарни из научноме-дицинске студије о учесталости малигних обољења код деце од једне до 18 година показују пораст учесталости тих болести, нарочито малигних болести крви код деце од пете до девете године. Председник скупштинске Комисије за истраживање последица НАТО бомбардовања Србије Дарко Лакетић недавно је у једном интервју рекао да се може констатовати да је „неки отров деловао на ту децу, а будући да је у бомбардовању 1999. године толико отрова ослобођено у животну средину, лако је претпоставити шта је то”.

Ради се о геноциду, sui generis, не оставља места сумњи проф. др Слободан Чикарић, онколог и један од ретких домаћих ауторитета који је у време заветног ћутања гласно проговорио о феномену који је Србију сврстао у сам европски врх смртности од тумора. Пре две године он је на страницама нашег листа упозорио да резултати оболевања од канцера у Србији потврђују научне чињенице о опасном по живот дејству уранијума 238, па тврдње НАТО штаба јесу исмевање науци и признатим светским стручњацима.

„Од 2001. број оболелих расте све већом прогресијом, тачно онако како је наука предвидела. У овој области се све зна и све је егзактно утврђено, нема импровизација.”

Истраживања које је радио тим др Чикарића показују да је током прве деценије 20. века, 2001/2010, у Србији новорегистрованих малигних тумора било 330.000, а умрлих од малигних тумора 180 хиљада. У другој половини деценије овај број се знатно повећао. Овај „вишак” тим доктора приписао је „Милосрдном анђелу”.

„Ако пођемо од тврдње неких стручњака да су алфа и гама зраци U-238 утицали на новооболеле и умрле од малигних тумора у првој деценији 21. века у Србији за око 10 одсто, онда се жртве ’Милосрдног анђела’ пењу на 33 хиљаде новорегистрованих малигних тумора и 18 хиљада умрлих од малигних тумора.”

Само од леукемије смртност је од 2002. повећана за чак 139 одсто. Број оболелих од карцинома код нас сваке године расте за два одсто, а у свету за 0,6 процената.

Због броја оболелих од малигних обољења многи су Косово поредили с Хирошимом. Но како је 2003. процес праћења здравственог стања припадника војске и полиције Србије обустављен, а нису плански и организовано праћени ни проблеми здравственог стања становништва у појединим рејонима на територији Србије, никада није урађен регистар који би био доказ између узрока и последица. Требало је да италијанске комисије пресуде против одговорних у војном врху, а формално је препознато и признато да је од осиромашеног уранијума страдало више од 400 људи који су били у мировним мисијама, па да ова тема у светским гласилима заузме заслужено место.

НА ШАЛТЕРУ ВЕЛИКИХ СИЛА

Народ који је због своје „непослушности” постао предмет одмазде цивилизованог Запада још увек на шалтеру великих сила није евидентиран као жртва, иако сваке године од карцинома који се доводи у везу са бомбардовањем осиромашеним уранијумом оболи 36.000, а битку за живот изгуби 20.000 људи.

„Политичка употреба без научно доказане везе”, осврнуо се прошле године на ове цифре амбасадор САД Кајл Скот, или још хладније, информативно, државни секретар у министарству спољних послова Немачке Михаел Рот: „Влада у Берлину нема сопствених сазнања о могућој вези између муниције коришћене током интервенције НАТО и случајева оболевања од рака”. Обојица на трагу Карле дел Понте, којој је лажни извештај СЗО о нешкодљивости ОУ, објављен 2001, послужио да закључи да НАТО и САД, бомбардујући 1995. Босну и Херцеговину и 1999. СР Југославију, нису повредили Женевску конвенцију. Занимљиво, годину дана раније девет америчких конгресмена, који подржавају права ветерана жртава употребе ОУ у Заливском рату, упутило је писмо председнику САД у коме изражавају забринутост због информација да је њихова влада блокирала истраживање експерата Светске здравствене организације о ефектима ОУ на здравље човека. Ово писмо није било предмет разматрања, као ни упозорење британског физичара Кита Баверстока да је из једног извештаја Уједињених нација избачен податак да је оружје са ОУ, коришћено на просторима бивше СР Југославије 1999, опасно по здравље и канцерогено. Имајући у виду чињеницу да је НАТО користио муницију са осиромашеним ураном при ранијим дејствима у Заливском рату током 1991, и у Босни и Херцеговини 1995, надлежни органи Савезне Републике Југославије су, још пре бомбардовања, упозоравали међународну јавност да постоји опасност да она буде коришћена и на простору СР Југославије. Нажалост, како је у једном разговору за „Печат” објаснио примаријус др Радомир Ковачевић, токсиколог, дугогодишњи начелник Центра за радиолошку заштиту у Институту за медицину рада и радиолошку заштиту, реакције и одговора „међународне јавности” није било. „Сасвим је могуће претпоставити са каквим последицама ће, након бомбардовања СРЈ муницијом обогаћеном ОУ, морати да живи 60 наредних генерација. Довољно је познавати само, давно постављена, Менделова правила, и предвидети а и очекивати веома озбиљне и тешке генетичке аномалије на потомству и после 1800 година, јер је репродуктивни век по генерацији 30 година, па пута 60 и добија се управо тај број.”

ЗАТИРАЊЕ ЖИВОТА

Слична упозорења јавно је један међу првима упутио др Душан Станојевић, који је у разговору за наш лист још 2010. године одлучио да, у име свог двомесечног унука и свих новорођенчади у Србији, изнесе у јавност дуго скривани чињеницу да је српски народ на Космету ушао у праву епидемију карцинома. Он се, подсетимо, као председник гинеколошке секције обрео, са још 50 колега из Београда, на састанку у Косовској Митровици, у Звечану.

„И како, већ по обичају, људима у чијим градовима се одржавају овакви скупови препуштамо да изнесу проблеме које их муче, опет у светлу најмодернијих тенденција науке, чуо сам фрапантне податке о последицама деловања осиромашеног уранијума. Лекари са Косова, углавном Срби, одабрали су тему ’Присуство радиоактивног уранијума на Косову’.”

Идеја и циљ ових лекара је био да испитују, пошто су сви гинеколози, присуство уранијума у плодовој води и у пупчаној крви. Они су за те потребе ангажовали једну генетску лабораторију из Суботице и тако открили, у појединим случајевима, присуство радиоактивног осиромашеног уранијума у плодовој води и у крви пупчаника.

„Том састанку присуствовала је докторка генетичарка, која ме је питала каквог то има утицаја на плод, какве су последице присуства осиромашеног уранијума у самом плоду и плодовој води. Нисам знао шта да одговорим. Једино у шта сам сигуран јесте да последице могу бити стравичне, али њихове размере, мислим, нико живи не може да предвиди”, изјавио је др Душан Станојевић.

Приликом бомбардовања загађени су и земљиште, вода и ваздух. Отуда су ваљда војницима НАТО-а који су се нашли у мировној мисији у Републици Српској после Дејтонског споразума и на Космету после Кумановског споразума, дате инструкције да ништа са тла не додирују голим рукама, да не пију воду са терена, нити да узимају храну од локалног становништва. Осиромашени уранијум увелико је у ланцу исхране, но специфичан радиолошко-нуклеарни рат и покушај затирања живота на овим просторима није још увек дао своје коначне резултате. Данас Србија има дупло више деце оболеле од рака него друге европске земље, открила је неурохирург проф. др Даница Грујичић. Према њеним речима, након 1999. у Србији 335 деце на милион становника добије неки облик карцинома, док је тај број у другим европским земљама 165.

Да ли је ово тренутак када би требало да затражимо да они који су нам „15 тона ОУ оставили на чување”, а чија ће контаминација трајати 4,5 милијарде година, исти врате тамо одакле су га донели? Да ли је то једини начин да кажемо да не пристајемо на добровољну смрт?

Аутор: НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ