Настављен егзодус из српских села

Матичну Основну школу „Братство“ у Стрезовцу похађа двадесетак дјечака и девојчица, од којих је у истуреним одјељењима у Бољевцу и Царевцу по једно дијете, а било их је до 1999. године скоро 500.

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

Српска села Љештар, Ораовица, Грађаник, Ваганеш, Царевце, Криљево и још десетак заселака у сјеверном дијелу општине Косовска Каменица, ослоњених на Маревце, остало је без Срба.

Маревци су родно село Беџета Пацолија, министра спољних послова самопроглашеног Косова и најбогатијег косовског Албанца и лобисте.

У овом подручју, до 1999. године и уласка мировне мисије УН, живјело je више хиљада Срба, а данас су на скоро хиљаду кућа катанци, којима су власници покушали да заштите домаћинства од пљачке и разарања.

У Ваганешу, Ораовици, Грађенику и Криљеву у неколико кућа и помоћних објеката Албанци смјештају љетину убрану на напуштеним српским имањима.

О дугом српском присуству на тим подручјима свједочи Црква Успења Пресвете Богородице, уздигнта на превоју са којег поглед сеже до Ранилуга, Каменице и до Капије /административне линије са централном Србијом/, те Новобрдске тврђаве.

Вјерује се да је саграђена крајем 14. вијека, пошто се Ваганеш први пут помиње у дубровачким трговачким књигама из 1355. године као мјесто за размјену робе, а њен ктитор је био властелин Дабижев.

Очувано је двадесетак квадрата фрескописа и у порти Цркве десетак записа старих 300 до 400 година, испод којих су надгорбни споменици. У камену уклесани крст свједочи да су Срби на подручје Криве Реке дошли у вријеме рудара Саса.

Данас се преостали овдашњи Срби могу пребројати на прсте.

Матичну Основну школу „Братство“ у Стрезовцу похађа двадесетак дјечака и девојчица, од којих је у истуреним одјељењима у Бољевцу и Царевцу по једно дијете, а било их је до 1999. године, како наводи домар у централној школи Зоран Арсић, скоро 500.

Преостали ђаци наставу похађају у објекту који је Град Београд 2006. године изградио на приватном плацу у српском дијелу Стрезовца у засеоку Популанци, пошто су српски ученици и њихови наставници прогнани из старе школе средином јуна 1999. године.

„Имамо савремен школски објекат и уз њега амбуланту, али немамо ђака, јер из године у годину број деце опада“ , прича за Срну учитељ Зоран Менковић, који је послије 25 година рада у просвјети доживио да у првом разреду предаје само једном ученику.

На мети Албанаца су 1999. године била рубна подручја, села ослоњена на административну линију са централном Србијом, јер су сматрали да ће, уколико „очисте“ границу, остала села, једно по једно, Срби напустити.

У Љештару живи шест стараца, а у Царевцу још троје Срба у поодмаклој животној доби.

Такође, у Љештару је након прогона Срба изграђено тек 13 кућа, од скоро педесетак спаљених и уништених домаћинстава.

Десетак горштака обрађује више од 200 хектара најплоднијих ораница, али све је то узалуд када, како кажу, извјесни Џавит T, локални албански моћник, чува стада оваца и крава на њиховим њивама, на тек изниклој пшеници.

Кажу да немају коме да се жале, а полиција се не одазива на позиве.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Петко – српски Робинзон Крусо на Косову

Два брата једини Срби у селу код Косова Поља

“Празна кућа“ филм о Србима отетим ради трговине органима ДЕО I