Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Нашли смо Ениса, хероја са Кошара “Остао сам без ноге, имам гелер у глави, али сам поносан што сам бранио своју земљу”

Датум објаве: петак, 17 новембра, 2017
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+

Нашли смо Ениса! Након текста у којем смо писали о Дарку Гајићу, који је желео да пронађе свог ратног друга Ениса Суљевића са Косова 1999. јавио нам се велики број његових познаника и пријатеља. Данас ратни војни инвалид у пензији и херој са Кошара живи у Пријепољу, срећно је ожењен и има троје деце.

Енис Суљевић у војсци Фото: Приватна архива
Енис Суљевић у војсци
Фото: Приватна архива

Енис Суљевић (39) је у срећном браку са супругом Метком и има троје деце. Када нам се јавио, рекао је да му је током целог јучерашњег дана телефон непрестано звонио. Звали су га борци са Кошара, родбина и пријатељи, рекавши му како га тражи његов ратни друг Дарко.

Сада је он за “Блиц” отворио душу и рекао нам је како је све почело.

– После месец дана служења војске у Рашки ја сам добио прекоманду у Косовску Митровицу. Нисам тада знао шта ме све чека. Имао сам 21 годину. Био сам млад и пун снаге – започиње причу Енис Суљевић.

Из Митровице су га пребацили у Бајгору, а затим у караулу на Кошарама.

– Тог 11. маја када сам изгубио ногу, добили смо задатак да изнесемо по 30 килограма мина од положаја до базе. Са мном је био мој, тада најбољи друг, Бојан из Владичиног Хана, који је имао свега 19 година. Сећам се као сада да сам се обратио Бојану речима “Боки, ја не могу више, немам снаге, идемо до извора да попијемо воде”. Неколико корака касније пала је прва бомба. Осетио сам само хладан ваздух чија ме је јачина оборила на земљу – говори нам сада овај ратни инвалид.

Није могао ни да наслути шта ће се у следећем тренутку десити њему, нити његовом пријатељу Бојану. Ког више никад није видео. Живог.

– Када сам видео да пада друга бомба, покушао сам да побегнем и схватио да од бутине на доле немам ногу. Шикљала је крв на све стране, много сам се уплашио. И сећам се кроз маглу гласа, који се чуо иза мене. Био је то Бојан, који је говорио “Спасавај ме, Суљо!” – прича Енис дрхтавим гласом.

Тада су га четворица понела у шаторском крилу, од којих је један био и Дарко. И он се сећа да није хтео да легне тада, био је у полуседећем положају и држао остатак ноге.

– Одвели су ме до “пинца”, одакле су ме даље превезли до болнице у Ђаковици. Сећам се да се доктор умивао, када сам му затражио чашу воде. Он је само ћутао. Питао сам га да ли је Бојан жив. И даље је ћутао. Исекли су ми униформу у којој сам био и скинули ме до голе коже. Медицинске сестре су ме држале за главу, а ја сам све гледао до дела када су секли кост, тада сам се изгубио… – каже нам Енис и додаје да је имао још две повреде, које није ни осетио. Још има гелер у глави.

– Имао сам повреде бутине и главе. Рана на глави је била два милиметра од мозга. Све време за крв која се сливала низ моје лице, мислио сам да је зној. Само ме је Бог сачувао.

Енис на полагању заклетве Фото: Приватна архива
Енис на полагању заклетве Фото: Приватна архива

Сутрадан се пробудио и тек тада је био свестан свега. Прва мисао која му је пала на памет била је како да каже породици да је изгубио ногу. То се десило касније када су рањенике из Ђаковице превозили у Ниш.

– Тражио сам возачу телефон да се јавим породици. Рекао сам им да сам рањен и да дођу на ВМА. Ни у једном тренутку без обзира на све, нисам се жалио што сам све то доживео, драго ми је да сам се часно борио са пријатељима, за своју земљу – поручио је херој са Кошара и нагласио да је током целог живота добијао подршку од супруге, деце и најуже породице.

– Деца су нам израсла у добре људе и ја сам сада срећан човек. Дугујем и захвалност свим пријатељима из карауле Кошаре, хвала Дарку што ме потражио и свим пријатељима, који су ме контактирали – додаје Суљевић.

Изгубио возачку дозволу због угашених светала

Овај херој са Кошара је држави дао једну ногу и троје деце, а нажалост пре неколико дана добио је казну због саобраћајног прекршаја у Крагујевцу. Током вожње светла му нису била упаљена.

– Кренуо сам по нову протезу и, искрено, нисам стигао да укључим светла јер сам силазио са пумпе. Полиција ме је зауставила стотинак метара од ње и написали су ми казну, а сада ми је судија Славица Лечић одузела возачку на три месеца и морам да платим 17.000 динара. Шта ја сада са једном ногом да радим по овој зими. Биће и снега. Снаћи ћу се некако да платим, али без дозволе ће ми бити стварно тешко – пожалио нам се Енис.

Аутор: Марија Антонијевић

Извор: БЛИЦ

Везане вијести:

Сећање: Дарко Милошевић

„Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!“

„Зов карауле“: Војнике са Кошара није поразио рат, њих је поразио мир потписан у Куманову

Пуцај ако си јунак: Херојска прича о Тибору и „Спартанцима“ с Кошара

Потпоручник Лео




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top